|
Osmeh i suze
Moja priÄa poÄinje ovako,
Novi Sad, 18. januar 2010. godine, na redovnoj kontroli kod ginekologa u dvadesetsedmoj nedelji uredno voÄ‘ene blizanaÄke trudnoće doktorica mi saopštava da moram ostati u bolnici da prate bebe, jer se nesumnjivo radi o TTS – u (interblizanaÄkoj transfuziji). Tada nisam znala ni šta to znaÄi, al' sam osetila da su moje bebe u velikoj opasnosti. Izašla sam u hodnik i videla supruga, koji je po mom izrazu lica, pitao: ''Šta se desilo?''. Silazeći niz stepenice poÄela sam da plaÄem...
Trudnoću su lekari pratili 3 nedelje, primila sam potrebne terapije i 05. februara 2010. godine u 30 gn uradili su sekciju i rodila su se moja dva heroja Dušan TM 1110 AS 1/6 i Vukašin 1850 AS 5/7. Odmah nakon zbrinjavanja prebaÄeni su na intenzivnu negu IZZDIO Vojvodine, gde su se neonatolozi dalje borili za njihove živote. Ja sam ostala u bolnici (ginekologija) da se oporavljam. Gledajući kroz prozor molila sam ih da izdrže dok ne stignem do njih.
08. februar izlazim sa ginekologije pognute glave. Nikada neću zaboraviti taj grozan osećaj tupih pogleda nepoznatih ljudi koji ponosno Äekaju svoju ženu, ćerku ili roÄ‘aku sa prinovom. Na putu kroz hodnik od prostorije za otpust i izlaznih vrata osetila sam na telu njihove poglede a u vazduhu je lebdelo ono pitanje ''A gde je njeno dete?''. Osećao se miris cveća koje su ponosni oÄevi u velikim buketima držali u ruci. PoÄeli su da sevaju blicevi i na trenutak sam se trgla, bila sam na izlazu, a iza mene je ostala da pozira i prima Äestitke majka sa prelepom devojÄicom u naruÄju. I ja sam želela da budem srećna.
Kod kuće sam nastavila da se oporavljam u želji da što pre stignem do mojih beba.
23. februara sam rekla suprugu: ''Ja sad idem i niko me neće zaustaviti. Idem kod svoje dece.''. Zadržavali su me kod kuće, znajući da je Vukašin jako loše.
Sledeći dan sam bila primljena na odeljenje za majke i konaÄno sam bila pored svoje dece. Videla sam ih obojicu i znala sam da se Vukašin neće izvući. Strašno je kada majka poželi da mu se dete više ne muÄi. 25. februara je predao bitku moj heroj. Kao što sam ga molila da me Äeka da stignem, Äekao je da se oprostimo. Izvinite što plaÄem sad kada ovo pišem, tada kad se to desilo nisam imala prava na suze, jer sam svaka tri sata stajala pored mog borca Dušana i bodrila ga. Kad je bilo najteže znala sam da mu kažem: ''Drži se još malo biberÄe. Jak si. Uspećemo''. I uspeli smo. Posle 100 dana u bolnici izašli smo. U otpusnoj listi stajalo je sedamnaest dijagnoza.
Borba za njegov oporavak se nastavila i kući. Odlasci na kontrole, razna snimanja i testove, vežbe, inhalacije, strah, glupa pitanja prolaznika i još gluplje konstatacije su sada iza nas. Vredelo je.
Dušan za 15 dana puni 2 godine i pravi je frajer. Ponovo sam srećna. Ponosno koraÄam ulicom dignute glave, držeći za ruku supruga, povremeno dovikujući sina da stane da nas saÄeka.
Na mom licu uvek će biti osmeh za Dušana i nevidljive suze u oÄima za Vukašina.
Novi Sad, decembar 2012. godine
...proÄitajte i Bajke imaju srećan kraj
|
Just what I was looking for.
Sve lepo usminkano, a deca gladna. Ag...
meni treba notni zapis ove pjesme &n...
ok je jos viceva treba