Od prvog dana okupacije, članovi jevrejske zajednice u Srbiji i Banatu bili su podvrgnuti različitim vidovima diskriminacije. Već 13. aprila 1941, čak pre nego što je Jugoslovenska Armija zvanično kapitulirala, Vilhelm Fuhs (Wilhelm Fuchs), šef Specijalne jedinice nemačkih bezbednosnih snaga (Einsatzgruppe) sa sedištem u Beogradu, naredio je registraciju beogradskih Jevreja. Ubrzo potom, oblasni komandant, pukovnik Ernst Moric fon Kaizenberg (Ernst Moritz von Keisenberg), izdao je dekret kojim im je ograničio slobodu kretanja. Godine 1941. dana 29. aprila, novopostavljeni šef vojne uprave u Srbiji, Harald Turner, izdao je prvo zvanično nareÄ‘enje koje se odnosilo na registraciju Jevreja i Roma širom Srbije. NareÄ‘enje koje je počinjalo definicijom Jevreja ustanovljenom nirnberškim zakonima iz 1935. godine, nametalo je, onima na koje se definicija odnosila, stroga ograničenja u svakodnevnom životu. Za Jevreje je propisano nošenje žutih traka, uveden prinudni rad i policijski čas, ograničen pristup hrani, svakodnevnim životnim potrepštinama i zabranjeno korišÄ‡enje javnog prevoza.
Tokom trinaest narednih meseci, oko 16 000 Jevreja ubijeno je u okupiranoj Srbiji (uključujući Banat). Ovaj broj obuhvata više od 11 000 jevrejskih graÄ‘ana Srbije, uglavnom iz Beograda, 3800 Jevreja iz Banata i 1100 jevrejskih izbeglica iz centralne Evrope (uglavnom Austrije), čiji je beg preko Jugoslavije do Palestine prekinut nemačkim napadom na Srbiju u aprilu 1941. Konačan broj žrtava predstavlja skoro 90% predratne jevrejske populacije u Srbiji. Ostalih 10% je preživelo tako što su se priključili partizanima, bekstvom u delove Jugoslavije okupirane snagama Italije, ili jednostavno - skrivanjem.

Sistematsko uništenje Jevreja u okupiranoj Srbiji odvijalo se u dve faze. U prvoj, koja je trajala od jula do novembra 1941, u okviru mera odmazde (Geiselmordpolitik) koje su sprovodile snage Vermahta, streljani su Jevreji, muškarci. U drugoj fazi, izmeÄ‘u decembra 1941. i maja 1942, žene i deca su internirani u logor na Sajmištu (Semlin Judenlager) u Beogradu gde su ubijeni gušenjem izduvnim gasovima u pokretnom kamionu - gasnoj komori.

Naredba da se u okviru mera odmaze streljaju Jevreji zvanično je izdata oktobra 1941, iako je ovo bila uobičajena praksa još od najranijih dana okupacije. U stvari, već u julu, u išÄekivanju otpora srpskih komunista koji je usledio nakon nemačkog napada na Sovjetski Savez, nacističke vlasti u Beogradu naredile su jevrejskom predstavničkom telu (Vertretung der Judischen Gemainshaft) da nedeljno isporučuje 40 talaca koji ce biti ubijeni kao odgovor na napade na nemačke snage. Zbog toga se u većini javnih saopštenja iz tog vremena, kao žrtve odmazde spominju 'komunisti i Jevreji'.

Krajem avgusta 1941. nemačke vlasti naredile su masovno zatvaranje jevrejskih muškaraca u koncentracione logore u Beogradu (Topovske šupe) i Šapcu. Prvi zatočenici u logoru Topovske šupe, nekadašnjoj kasarni Jugoslovenske vojske, na periferiji prestonice (Voždovac), njih oko 1500 Jevreja, muškaraca, bili su deportovani iz Banata, da bi im se uskoro pridružili i Jevreji iz Beograda. U logoru u Šapcu bio je mali broj lokalnih Jevreja, ali i 1100 jevrejskih izbeglica iz Austrije (uključujući žene i decu) koji su u tom statusu u gradu boravili od 1940.

Prvobitna namera nacističkih voÄ‘a bila je da se "jevrejsko pitanje" u Srbiji reši deportacijom zatočenih na istok. Početkom septembra 1941. nemačke vlasti, posebno Harald Turner i opunomoćenik nemačkog Ministarstva inostranih poslova Feliks Bencler (Felix Benzler), u više navrata su pokušale da Jevreje deportuju u Rumuniju, Rusiju ili Poljsku. U Poljskoj, meÄ‘utim, još nisu bili osnovani odgovarajući koncentracioni logori, a ostale potencijalne destinacije tada nisu bile voljne ili spremne da prihvate Jevreje iz Srbije. Kada je, za rešenje ovog pitanja, od Berlina zatražen savet, sledio je jednostavan odgovor: "Ajhman predlaže streljanje".  Streljački odredi - metod korišÄ‡en za ubijanje Jevreja u okupiranim delovima tadašnjeg Sovjetskog Saveza, trebalo je da bude primenjen i u Srbiji.

Tokom oktobra meseca, godine 1941. broj jevrejskih zatočenika u logorima u Beogradu i Šapcu naglo je opao. Skoro svakoga dana kamioni puni ljudi odvoženi su do gubilišta u selima Zasavica i Jabuka, gde su i sahranjivani u masovnim grobnicama. Pogubljenja su postala još češÄ‡a posle oktobra 1941. kada je kao odgovor na sve veći partizanski otpor, novopostavljeni glavnokomandujući general nemačke vojske u Srbiji, Franc Beme (Franz Böhme) uveo, takozvane, "mere pokajanja". One su obelodanjene u zvaničnoj naredbi da se za svakog ubijenog nemačkog vojnika ima pogubiti 100 civila, a njih 50 za svakog ranjenog. U Bomeovom nareÄ‘enju, najvažniji je bio zahtev da taoci moraju biti uzimani iz populacija koje uključuju: "sve komuniste, ljude za koje se sumnja da su komunisti, sve Jevreje i odreÄ‘en broj nacionalista i demokratski nastrojenih stanovnika." Shodno tome, žrtve " mera pokajanja", bili su pre svega jevrejski zatvorenici iz Šapca i Beograda, osumnjičeni komunistički simpatizeri zatvoreni u obližnjem logoru Banjica, kao i grupe Roma iz Beograda i okolinih naselja. Srpsko civilno stanovništvo stradalo je najviše u gradovima u unutrašnjosti, gde je broj lokalnih Jevreja i zatvorenika komunista bio nedovoljan da ispuni predviÄ‘enu kvotu talaca. Nemačka armija je, takoÄ‘e, širom Srbije preduzimala "kaznene ekspedicije" na oblasti ili mesta za koja se sumnjalo da skrivaju partizane. Tokom dva meseca Bemeovog mandata na čelu vojne komande (oktobar-decembar 1941.) ubijeno je približno 30 000 civila - uključujući gotovo sve Jevreje muškarce.Pogubljenje Jevreja zatočenih u logorima u Beogradu i Šapcu, može se reći da je bilo motivisano kombinacijom ideoloških i praktičnih razloga. U svesti nacista, postojalo je prirodno poistovećenje komunističkih pobunjenika sa Jevrejima, što je činilo Jevreje (zajedno sa osumnjičenim komunistima) adekvatnom metom za odmazde. Krajem oktobra 1941, kada je komunistički ustanak u Srbiji dostigao vrhunac, Harald Turner je u jednom memorandumu napisao da taoce treba tražiti meÄ‘u zatvorenim Jevrejima i Romima, smatrajući to "pitanjem principa, budući da ove dve grupe predstavljaju elemenat nesigurnosti i stoga opasnost po javni red i sigurnost." S druge strane, represalije su bile i efikasan način za rešavanje "jevrejskog pitanja", naročito posle Ajhmanovog nareÄ‘enja. Kako je Harald Turner istakao u svojoj prepisci sa Berlinom, sprovoÄ‘enje Bemeovih kaznenih mera bio je "neprijatan posao", ali se "jevrejsko pitanje, samo po sebi, najbrže rešava na ovaj način".  U jednom trenutku Turner se osvrnuo na očitu nelogičnost politike streljanja jevrejskih taoca, budući da je odmazda trebalo da ide "na račun Srba" koji su činili okosnicu pobune. Ovakav pravac delanja, on je, meÄ‘utim, opravdavao pozivajući se na praktične razloge ("oni [Jevreji] su ti koje već imamo u logoru") i navodnu neizbežnost "konačnog rešenja": "Sem toga, oni su takoÄ‘e graÄ‘ani Srbije i moraju da nestanu".  Kako se, po završetku rata, jedan nemački vojnik priseća: "Ubijanje Jevreja nije imalo nikakve veze sa napadima partizana". Odmazda je zapravo bila "alibi za istrebljenje Jevreja".

Druga faza Holokausta u Srbiji - likvidacija žena i dece, vezana je više za istoriju logora Sajmište. Decembra 1941. približno 5000 Jevrejki i njihove dece (uključujući one iz Banata koji su deportovani u prestonicu nekoliko meseci ranije) bilo je zatvoreno na Sajmištu, logoru osnovanom u paviljonima nekadašnjeg Beogradskog sajma, na levoj obali reke Save, prekoputa Beograda. Kako su narednih meseci i Jevreji iz unutrašnjosti Srbije (iz Šapca, Niša i Kosovske Mitrovice), postepeno dovlačeni u ovaj logor, broj zatvorenika je porastao na 7000. Tokom teške zime 1941. oko 500 zatvorenika je umrlo od izgladnjivanja i teških uslova života. Pošto su u proleće 1942, pokušaji da se zatvorenici prebace u koncentracione logore na istoku propali, gasni kamion marke Saurer dopremljen je iz Berlina u Beograd. IzmeÄ‘u marta i maja 1942, svi jevrejski zatvorenici na Sajmištu - oko 6280 žena i dece - ubijeni su trovanjem ugljen-monoksidom, a potom sahranjeni u masovnoj grobnici u Jajincima.
ÄŒim je gasni kamion obavio svoju smrtonosnu misiju i vraćen u Berlin, Srbija je proglašena za 'Judenrein' - "očišÄ‡enu od Jevreja". Srbija je tako postala druga okupirana teritorija u Evropi (prva je bila Estonija) koja je formalno proglašena za "očišÄ‡enu od Jevreja" a prva van sovjetskih zemalja u kojoj je izvršeno masovno i sistematsko ubijanje Jevrejskog stanovništva.  Godine 1942, dana 29. maja, šef odseka za Jevreje u nemačkom Ministarstvu inostranih poslova, Fric Rademaher (Fritz Rademacher), ponosno je izjavio da "jevrejsko pitanje u Srbiji više nije aktuelno. Sada je ostalo jedino da doÄ‘e do sreÄ‘ivanja pravnog pitanja u vezi sa njihovom imovinom". Kasnije istog leta, šef bezbednosnih snaga u Srbiji, Emanuel Šefer (Emanuel Schäfer) je izjavio: "Beograd je jedini veliki evropski grad koji se oslobodio Jevreja". Avgusta 1942. Harold Turner je zvanično izvestio Berlin da je "jevrejsko pitanje" u Srbiji rešeno.

 

Komentari

Dodaj Novi Pretraga RSS

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."