Povodom Uježa

 

Osećam potrebu i dužnost da pred ovim komadom kažem nekoliko reči, na prvome mestu zato da bih unapred parirao mogućnost tumačenja suprotnoga mojim namerama. Ma da sam u oči premijere u beogradskom narodnom pozorištu*) učinio u izjavama sve potrebne ograde; ma da sam i kroz sam tekst komada učinio naročita naglašavanja, moglo bi se ipak desiti da, bilo čitalac ili gledalac, generališe ovu moju satiru i, na osnovu zamišljene postavke, da mi prebaci nesavremenost stava prema ženama javnim radenicama a možda i nepoznavanje sadašnjice i nivoa na kome je današnje naše ženskinje.
Svaka socijalna pojava, svaki pokret, ne samo kod nas već i kod starijih i kulturnijih naroda, povlači za sobom, kao neminovnu senku, izopačenje. Svaka uzvišena ideja imala je u svojoj istoriji razvića ili svoju parodiju ili svoju travestiju. I samo hrišÄ‡anstvo podnosilo je kroz vekove strahovitu kritiku ali ne kritiku osnovnih mu načela, već teških izopačenja koja su ga kroz celu istoriju pratila. Za velikim brodovima koji seku pučinu, koji savlaÄ‘uju bes mora, koji vezuju svetove, plove uvek ajkule koje ne idu za ciljem broda već očekuju sa njega kompenzacije; za velikim idejama koje plove kroz čovečanstvo, za velikim pokretima koji kreću civilizaciju, plove uvek epigoni koji ne idu za ciljevima ideje ili pokreta već očekuju od ovih kompenzacije. Otuda svaki pokret povlači za sobom i izopačenja kod onih elemenata koje ne sugerira suština pojave ili pokreta već ili njihovi spoljni oblici ili, eventualno, koristi bilo one materijalne ili moralne.
Iz tih izopačenja, od kako je sveta i veka, od Aristofana pa do danas, komediografi su crpli materijal za svoje tvorevine. IskorišÄ‡ujući tu stranu svakoga pokreta ili pojave, komediografi nisu time izricali osudu ili negaciju samoga pokreta ili pojave, već izvrgavali potsmehu baš ono što mrkom senkom senči dotični pokret.
Aristofan na primer u svojoj komediji “Oblaci” gorko ismeva filosofe i filosofiju, ali ne njen značaj i njenu vrednost već samo njeno izopačenje koje se javlja kroz sofističku filosofiju; dakle ne Platona već njegove epigone.
Tako i Molijer. Poznat je na primer veliki značaj onoga pokreta koji se razvio iz salona Madam Rambuje, koji je imao uticaja ne samo na francusku literaturu, u kojoj je izazvao eleganciju stila već i na samo francusko društvo XVII veka, jer je taj pokret bio snažna reakcija na dotadanju slobodu ponašanja i slobodu izražavanja. Kada je taj pokret, kome se priklonila sva elita francuskoga duha, izazvao neminovno izopačenje, javio se Molijer sa svojim “Smešnim preciozama” i, poznat je fakat, da su, prilikom prikaza ove komedije, Madam Rambuje i njene prijateljice najviše aplaudirale Molijeru. Ni Madam Rambuje ni njene prijateljice nisu smatrale da se satira odnosi na celokupan pokret već samo na njegovo izopačenje.
Gribojedov koji prvi u Rusiji na pozornici udara u zvono i objavljuje duhovnu revoluciju protivu poroka plemstva i birokratije, ne izbegava da u svome Repetilovu (Gore od uma) karikira i izopačenost liberalizma svoga doba i ako komediju piše u ime toga liberalizma. Gogolj koji sav materijal za svoga “Revizora” crpe iz izopačenosti ruske birokratije, ne negira time potrebu činovništva (administracije). Pa i Sterijini “Rodoljupci” ne izlažu podsmehu onaj epski pokret rodoljuba 1848 godine u Vojvodini, već njegovu izopačenost koja se izmetla u frazeologiju i patriotsko brbljanje.
Kada komediograf dakle uzme za predmet smešnu stranu izvesne pojave (a svako je izopačenje smešno) onda on ne izlaže podsmehu samu pojavu. Na protiv, on samo čini koristi dotičnoj pojavi kao onaj čistač koji sa prozorskoga okna briše muvine mrlje da bi svetlost što jasnije prodirala.
I kad već tako biva kroz sva doba komediografskoga stvaranja; i kada se kroz sva ta doba, dakle kroz dve hiljade i pet stotina godina, pravilno shvata duh komediografije i njene svrhe; zašto bi se onda činio izuzetak u ovom jedinome slučaju i moja satira izopačenja jedne pojave proširila i na samu suštinu te pojave?
Kada bi se komedija “Ujež” generalisala, bila bi mi učinjena dvoguba nepravda. Jedna bi bila što bi se time izvrnuo smisao moje komedije kojoj bi se imputirale namere od kojih je ona daleko, a druga je, što bi mene lično, kao čoveka a ne kao pisca, stavila u oprečan položaj sa samim sobom. Ja sam inicijator i osnivač dvaju ženskih udruženja, od kojih jedno na nacionalnome a drugo na kulturnome polju deluju već dugi niz godina sa zavidnim uspehom. Da li bih ja, dakle, posle takvoga fakta, morao izlagati podsmehu potrebu ženskoga udruživanja i ženske akcije u javnome životu?
Ali, kritika bi mogla, u svojoj strogosti, postaviti pitanje: postoji li odista u našoj sredini izopačenje koje ja karikiram u komediji ili sam se ja udaljio od stvarnosti?
Ja ne mogu ovde, u okviru jednoga predgovora, da izlažem anale izvesnih udruženja ali unapred odbijam prigovor da nisam poznavalac stanja i fakata koja idu u moj prilog. Je li dovoljno, za potvrdu postojanja izopačenosti potsetiti na primer na one komično-bučne skupštine jednoga udruženja, koje su se morale završiti intervencijom policije? Je li dovoljno potsetiti na upravu jednoga ženskoga udruženja koja se, skoro cela, našla pred sudom na optuženičkoj klupi za ogovaranja i uvrede koje su članice uprave na sednicama jedna drugoj nanosile? Zar se nije tim slučajem bavila celokupna naša javnost i zar se nisu grohotom kikotali svi čitaoci? Je li, osim toga, potrebno navoditi i izvesne opšte poznate diskrecije da bi se potvrdilo da u izvesnim slučajevima, u izvesnim udruženjima ili bar kod izvesnih pojedinaca iz tih udruženja, ima izopačenosti? Prigovor da svega toga može biti i u muškim udruženjima, ne bi morao biti razlog da se komediograf ne zaustavi na ovoj pojavi.
Pre bi mi se možda mogla prebaciti suvišna oštrina satire. Moram pomišljati na tu mogućnost, s obzirom na fakat da je jedan provincijski kritičar, prikazujući “Ujež”, izrekao već da sam u tom komadu “krvav sarkastičar”.
Dijalektika života razapeta je i svojom formom i svojom suštinom izmeÄ‘u dva pola: izmeÄ‘u tragičnoga i komičnoga i nema pojave ili izraza u konkretnome životu koji u svome zbivanju ne bi doticao ove polaritete. Komediograf uvek hvata onu komičnu tačku ali mu to ni malo ne smeta da bude i na liniji one druge krajnosti. Ti polovi, tragični i komični, u toliko su bliži jedan drugome, razmak izmeÄ‘u njih je u toliko kraći, u koliko je jedna društvena sredina mlaÄ‘a i u fazi nezavršenog formiranja. U našoj sredini gde je tako nagao i vrtoglav skok od opanka do fraka i tako kratka distansa od varjače do javne govornice na koju se penju ženski tribuni – komedija ne može uvek izbeći tragičnu stranu smešnoga kao ni komičnu stranu tragičnoga. Nije to tako paradoksalna tvrdnja ako se reče: da se tragedija jače ispoljava u okviru smešnoga, onako kao što je mrka fotografija plastičnija u svetlome ramu. O takvoj fotografiji se obično kaže da je oštra.
Druga je stvar ako bi mi se prebacilo preterivanje u karikaturi. Taj ću prigovor primiti ali zadržavajući sebi pravo i da se pravdam.
Ni jedan tip velikih komedija ili satira u svetskoj literaturi nije postojao onakav kako je prikazan; svi su oni potencirani i izobličeni, često zbir slabosti mnogih pojedinaca, još češÄ‡e celoga društva. Molijerov Tartif, Alcest, Harpagon; Šekspirov Falstaf, Servantesov Don Kihot; Gogoljev Gradonačelnik; Dodeov Tartaren; Aleka Konstantinova Baja Ganje; Sremčev Sreta pa i Sterijin Kir Janja, nisu postojali u životu onakvi kakvi su nam prikazani u literaturi. Komediji nije zadaća da precizno, fotografski, prikaže nosioce ljudskih slabosti onakve kakvi su, već na protiv, da njihove slabosti jače osenči, da pojača i podvuče crte njihove fizionomije, da svoje junake stavi pred konveksno ogledalo u kome će se videti njihova izobličena figura. Samo na taj način može komedija i satira postići krajnji svoj cilj, izobličenje ljudskih slabosti. Tako čini i karikatura u slikarstvu koja potencira deformisane oblike a ne daje fotografske snimke ličnosti koje pokazuje. U tome i leži i draž i potreba i uspeh slikarske karikature.
Samo, razume se, pojačavanje boja i karikiranje ne sme ići tako daleko da se za ljubav karikature izgube osnovne crte lica. To bi već značilo udaljavanje od stvarnosti ali, mislim da se takvo udaljavanje od stvarnosti ne može prebaciti meni, bar ne u “Uježu”. Najjače karirana ličnost u tome komadu je onaj činovnik koji kroz dva čina gura beogradskim ulicama kolica s detetom. Pa, da li je to odista tako preterano karikirana figura i tako udaljena od stvarnosti? Ja fotografskom aparatu verujem više no i samim ciframa i, takav jedan aparat dao nam je dragocene podatke koje je i objavio jedan od naših dnevnih listova. (Pravda od 14. jula 1935 g.) Fotoreporter toga lista uspeo je da načini dva interesantna snimka i oni su u pomenutome listu objavljeni jedan pod drugim. Na jednome je snimku nekoliko elegantnih dama koje sede pred Moskvom te, osvežavajući se napitkom i puštajući kroz rumene nozdrve oblake dima, vode prazne razgovore, one koji se obično vode na kafanskim terasama. Iznad te slike, elegantno obučen gospodin, eventualno muž jedne od tih dama, gura kolica s detetom po beogradskim ulicama.
Zar te fotografije nisu dokumenat koji se ne može poricati? Zar bi u ovome slučaju bila opravdana kritika koja bi mi prebacila nepoznavanje stvarnosti i udaljavanje od nje? Ili, da li mi se i ovde može prebaciti preterivanje u karikiranju? U ovome posebnome slučaju, koji sam naveo, stvarnost je možda drastičnija no njena karikatura na pozornici.
Nije isključeno ili bolje reći, to mogu sa pouzdanjem očekivati da će mi kritika prebaciti i zastarelost pogleda na savremenost ili drugim rečima konzervatizam. Na to će je navesti moral koji bi se dao izvesti iz moga komada “Ujež” koji poziva ženu da se vrati domu svom i porodici svojoj. Ne smatram to za tešku optužbu, prvo zato što je svaka satira u suštini konzervativna a drugo zato, što bi se iz moga komada samo tada mogao takav moral izvući ako bi se generalisao.
Jedan naš vrlo ugledan književnik i književni kritičar baš povodom ovoga moga poslednjega komada piše mi: “Ujež” je satira a satira je uvek konzervativna jer se zasniva na uporeÄ‘enju jednoga vremena s drugim, prošlog morala sa savremenim. A “savremeno” u uporeÄ‘enju sa “prošlim” neizostavno je neodreÄ‘enije jer još nije formirano, nije iskristalisano, još nema svoga pravoga oblika pošto, kako bi rekli Grci “još reče”. Odatle uporeÄ‘enja prošlog sa savremenim uvek moraju biti na štetu poslednjeg.
Je li potrebno u potvrdu ovoga navesti primere konzervatizma velikih satiričara svetske literature? Zar Molijer nije konzervativan u svojoj komediji “Učene žene” u kojoj izvodi moral da nauka odvodi ženu od njenih pravih dužnosti? Zar Dikens nije tipičan konzervativac što ni malo ne umanjuje njegovu slavu velikoga satiričara? Zar Gogolj, koji se onako satanskim smehom smeje birokratiji i plemstvu, nije duboko konzervativan duh? Prelazeći preko onog krajnjeg konzervatizma u njegovim “Izabranim mestima iz prepiske sa prijateljima”, on u drugome delu najznamenitijega satiričnoga dela svoga, u “Mrtvim dušama” sav naginje konzervatizmu, tradiciji i patrijarhalnosti. I najzad, zar naš veliki i jedini satiričar na sceni, Jovan Sterija Popović, nije konzervativan i u “Beogradu nekad i sad” kao i u “Pokondirenoj tikvi”?
Kako to ne bi bio prvi slučaj da mi se sa strane kritike prebacuje konzervatizam, kako je takvo mišljenje, ko zna kojim putem, prodrlo čak i u rusku sovjetsku enciklopediju koja me u biografiji, koju posvećuje meni, smatra buržoaskim piscem zastarelih pogleda, to imam dovoljno povoda da se zadržim nešto malo na tome mome konzervatizmu.
Moram priznati da mi je taj pojam – konzervatizam – izlizan suvišnom upotrebom kao para koja je davno u prometu – i dandanas, posle drugog i dubokog životnog iskustva mog, ostao dosta nejasan, neodreÄ‘en i mutan. Sklon sam verovanju da to dolazi zbog njegove neodreÄ‘enosti, praznosti i površnosti. U bučnoj smeni životnih vrednosti, u jednom paklenom tempu kulturnih orijentacija i preorentacija, nema “konzervativnog” elementa koji nije bio u svoje vreme napredan, progresivan, liberalan i obratno. Nikad metafizičar, ja sam sklon da primim misao najnemirnijeg i najparadoksalnijeg genija Ničea o “povratku svih stvari”. Mnogi napredni elementi naše civilizacije odavno su osveštani rekviziti kulturno zaostalih, inferiornih plemena i naroda. Stoga bi bilo odista čudno kada bi jedna ozbiljna, naučno-umetnička kritika, mogla u svojoj kriteriologiji operisati i tako relativnim stavom prema jednoj književnoj kreaciji, koja ima sve pretenzije sem jedne, da bude isečak iz nekog savremenog modnog bazara. Mesto da me kritika i u ovome pogledu razume, prinuÄ‘en sam ja – i to ne prvi put u životu – da nju pravdam. Mene ni malo ne čudi što mi danas imamo ne književnost sa “tezom” već kritiku sa “tezom” jer se kritika, dalja od neposrednosti književnoga stvaranja i uobličavanja, brže i lakše podreÄ‘uje “duhu vremena” uvek presićenog socijalno-političkim tendencijama. Naročito danas. To savremeno socijalno ja kritičara po pravilu je – naročito ako je kritičar umetnik i stvaralac – u večnoj raspri i sa samom ličnošÄ‡u kritičara, u toliko pre sa ličnošÄ‡u pisca. Ja se vrlo dobro sećam kritike Jovana Skerlića, protagoniste tadašnje racionalističke prosvećenosti, kako je žučno ustao protivu moje “literarne ravnodušnosti” prema moralu, ustajući u odbranu takozvanog malograÄ‘anskog morala, zbog koga me ista ta kritika, organski izdanak skerlićizma, danas osuÄ‘uje. MeÄ‘utim ja nisam pisao socijalno-politički traktat, niti neku raspravu, već sam zahvatio samo neposredno jedan deo stvarnosti onakav kakav je, ne vodeći računa o doktrinarnim razmiricama po pitanjima o ženi i o nekom “feminističkome kompleksu”.
Sem toga, meni u mome književnome stvaralaštvu, koje bilo gledište po kome bilo problemu predstavlja principijelno samo jedan instrumenat za postizanje moga književnoga izraza. U koliko je književno stvaralaštvo jedna posebna aktivnost čovekova duha, jedna izuzetna težnja, izuzetno radno dejstvovanje i izuzetna kategorija življenja sebe i sveta, u toliko joj se volens nolens moraju podrediti sve ostale kategorije, bilo da se pretvore same u umetničku materiju bilo da posluže tehnici umetničkog dela. Ovo je poslednje slučaj sa mojom komedijom “Ujež”. Rastitranost satiričnoga, neobuzdana igra komike dobija karakter iluzornosti – koja je pravi pravcati horror vacui umetnosti – ako zbilja katkad tragična zbilja ne održava ravnotežu, ako ne sputava bes smeha i potsmeha. Ja sam ovo nužno ravnovesje postigao, ako se ne varam, takozvanim “konzervatizmom” koji je sem toga u svom protivtežnome dejstvu postigao dva efekta: fiksirao uvek žive i rasipljive linije komike i, kao lenger, zadržavao krilati brod komedije za lutku “tiho žilišÄe”.
Ako bi se i posle ove moje ispovesti ostalo uporno pri tome da je taj moj konzervatizam, odnosno zastarelost pogleda u “Uježu”, neko ozloglašenje, onda bih ja postavio pitanje: zar je odista poziv ženi da se vrati domu i svome porodu, tako veliki greh da bi se na nj mogla baciti anatema? Danas, Nemačka, velika i kulturna nacija od 65.000.000 u svome gigantskome zamahu ka preporodu, u interesu samoga toga preporoda, problem vraćanja žene domu i porodici stavlja u prvi red i to ne kao neku praktičnu potrebu već kao jednu tačku svoga kulturno-ideološkog programa. Ako bih baš i obišao primer Nemačke, kako bih izbegao prigovor da sam retrogradan, primer koji nam pruža kolektivistička Rusija, u svome prvome naletu razorila je i brak i porodicu, nivelisala je čoveka i ženu a decu poverila logorima. I ista ta Rusija, evo, danas stoji zabrinuto pred problemom porodice i svi, od starih fanatičnih dejaca revolucije do komsomolske omladine, od onih u Kremlju do onih u fabrikama, na zborovima, konferencijama i u beskrajnim anketama, ističu sve jače kao opštu parolu: da čovek treba da se posveti ženi i žena čoveku a oboje porodici i porodu. I danas je to jedna od najvećih jurišnih lozinki druge pjatiljetke; i taj je pokret toliko obuhvatio sve duhove nove Rusije da se već i zakonodavstvo menja u tom smislu. Rusija oseća da su joj i sada i u budućnosti “besprizorni” najveća opasnost a “besprizorni” su čopori malih nesrećnika koji nisu prošli kroz kulturu domaćeg ognjišta.
Uostalom ako bi se u ime savremenosti, moj poziv ženi da se vrati domu, hteo pošto poto da oglasi za nesavremeni stav prema našim javnim radenicama, ja moram ovde glasno izjaviti da u svome komadu “Uježu” nisam izlagao potsmehu ni javne radenike ni javne radenice, već samo onaj treći pol, onaj koji živi na marginama života. Zar to znači nesavremen stav, izložiti potsmehu one žene koje gonjene Adlerovskim i Frojdovskim osećajem inferiornosti, potsvesno osećaju nedovoljnost poštovanja samih sebe pa bi htele u redovima javnih radenica taj nedostatak da nadoknade; zar to znači nesavremen stav kada izlažem podsmehu dosadom zasićene buržujske ženke, indirektno ukazujući na radnicu u markarnici, koja času predaha trči da podoji čedo kod kuće; zar je to nesavremen stav kada ja kroz smeh tumačim pridušeno osećanje svih zdravih elemenata u društvu na tu opasnu vrstu bolesti koja se epidemičnom brzinom širi u našemu mladome društvu?
Ako kroz svoj komad nisam dovoljno jasno izrazio svoje gledište, te dao povoda da se ono protumači kao nesavremen stav, biću evo ovde jasniji: Žena sposobna i pozvana da bude javna radnica, svesna je uvek i svojih roditeljskih dužnosti; predajući se akciji u javnome životu, ona ne prenebregava nikad i svoje porodične dužnosti. Ovo svoje tvrÄ‘enje ja bih mogao potkrepiti i mnogobrojnim i vrlo svetlim primerima. Žena nemarna prema svojim domaćim i roditeljskim dužnostima, odlazi u javni život baš zato da bi te dužnosti izbegla ili bar da bi sebe pred sobom opravdala. I kada ja, ovu drugu ženu, pozivam kroz svoj komad da se vrati domu i porodu, ja je ne pozivam ujedno i da se dezinteresuje za javni život već samo da u tome životu zauzme ono mesto koje joj pripada. Svakoj akciji dobar vojnik čini veću uslugu od rÄ‘avog vojskovoÄ‘e.
Ovako shvatanje moje kao da je dobilo i izvesnu potvrdu prilikom skorašnjih prikaza ovoga komada. U publici se meÄ‘u ženskim gledaocima jasno opažalo dvojako raspoloženje; gledalište se podelilo na ženske gledaoce koje se ljute i na ženske gledaoce koji se ne ljute. Ove koji se ne ljute su one dame koje, pored istinskog smisla za duh komediografije, imaju i jasno osećanje o superiornosti onoga ženskinja koje je pozvano da u javnome životu vodi reč i da se posveti uzvišenim funkcijama javnih radenica.
Na taj način jednom vrstom nemoga plebiscita izdvojene su jasno one naše javne radenice na koje se ni u kome slučaju ne može odnositi ova satira; na taj način odstranjen je ujedno i pokušaj da se ova satira generališe.

 

 

Komentari

Dodaj Novi Pretraga RSS

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."