NOVI SAD   Click for Novi Sad, Serbia Forecast
PANS
PANSWEB.COM
 









  Početna arrow TEKSTOVI arrow Mediteranska politika Filipa III /istorija/
Mediteranska politika Filipa III /istorija/ Štampaj E-mail
Vrednovanje korisnika: / 13
LošeNajbolje 
Poslao/la: / Sent by Aleksandar Kusturić, Beograd   
Sunday, 01 February 2009
Mediteranska politika Filipa III
(1598 – 1621)




SADRŽAJ
Predgovor
I     Uvod Španija na Mediteranu početkom XVII veka
II   Zapadni i centralni Mediteran
III  Istočni Mediteran
IV  Balkansko poluostrvo
V   Zaključak
Spisak literature

PREDGOVOR
 
Interesovanje za istoriju Španije, posebno u ranom periodu novovekovne istorije, prisutno je  kroz čitave moja akademske studije, koje se, kroz proučavanje ove teme i pisanje rada samo produbilo. U dubljem razumevanju prošlosti velike španske imperije, njenog razvitka i propasti, dugujem profesorima sa Katedre za novovekovnu istoriju veliku zahvalnost, posebno prof. dr Nikoli Samardžiću. Posebnu zahvalnost dugujem profesorki Marini Nikolić, koja me je, svojim izvanrednim predavanjima, uvela u lepote španskog jezika  što mi je pomoglo da brže i lakše proučavam istoriju tog velikog evropskog naroda.

Kroz konsultacije i u dogovoru sa profesorima sa iste katedre, odlučio sam da tema mog diplomskog rada bude “Mediteranska politika Filipa III“. U skladu sa tim naslovom, nastao je rad koji obrađuje položaj Španije na Sredozemlju krajem XVI i tokom prvih decenija XVII veka, kao i odnose koji su postojali među tadašnjim mediteranskim silama.
 
Diplomskim radom obuhvaćeni su sukobi na Mediteranu u ovom razdoblju, najvažnije političke, vojne i ekonomske promene i njihove posledice i položaj Španije kao najznačajnije mediteranske sile. Posebna pažnja posvećena je balkanskom prostoru i vezema koje su postojale između njega i zapadnih sila u tom periodu.

Najveći deo potrebnih informacija prikupio sam iz literature: opštih dela posvećenih ranoj modernoj istoriji i monografija vezanih za ovu temu, služeći se, uglavnom, bibliotekom Instituta “Servantes” u Beogradu.

Diplomski rad započinjem predgovorom u kome navodim postupak rada i izbor literature. Uvodni deo biće posvećen položaju Španije na Mediteranu početkom XVII veka i nasleđenim političkim problemima na tom području. Izlaganje u glavnom delu rada je podeljeno na geografske celine: zapadni i centralni Mediteran, istočni Mediteran i Balkansko poluostrvo. Najveći deo je posvećen spoljnoj politici Španije u tom periodu, njenom položaju u Evropi, oružanim i diplomatskim sukobima. Drugi, manji deo, odnosi se na unutrašnju politiku. U zaključnom delu ću izneti svoje utiske nakon proučavanja ove teme i spisak literature koju sam koristio.


Mediteranska politika Filipa III (1598 – 1621)

Uvod: Španija na Mediteranu početkom XVII veka
nasleđeni problemi – posledice mediteranske politike Filipa II

Početkom XVII veka, Španija se našla usamljena na Mediteranu, bez ikakvih saveznika, suočena sa starim, ali i novim neprijateljima. Bila je to posledica jedne prilično spore, neodlučne, u suštini odbrambene politike, koju je vodila na Sredozemlju od druge polovine XVI veka. Bila je to politika koju su nametale okolnosti, pre svega, unutrašnji problemi, odbrana samog Iberijskog poluostrva i dragocene veze sa posedima u Italiji. Uprkos tome, španski vladari se nisu odrekli ideje koju su im u nasleđe ostavili Katolički kraljevi, da okončaju Rekonkistu na severnoafričkom tlu i Mediteran ponovo učine hrišćanskim.

Na početku svoje vladavine, Filip II je sve snage posvetio borbi sa Osmanskim carstvom za ravnotežu moći, koja je počela da se narušava. Gotovo petnaestogodišnja borba (od 1560. do 1574.) okončana je bez pobednika, ali su španske pozicije bile ozbiljno uzdrmane. Turskim osvajanjem Tunisa i La Golete 1574, ona je potisnuta iz severne Afrike, gde je stvoren čitav niz malih, mahom gusarskih kraljevstava, sultanovih vazala, koja će, ubrzo, postati velika pretnja za sve hrišćanske države. Venecija, najznačajniji  saveznik u borbi protiv Osmanlija, bila je oslabljena gubicima i nesposobna da tu borbu nastavi sve do polovine XVII veka. Naprotiv, postala je izrazito antišpanski opredeljena i glavni protivnik u Italiji. Sukobi koji su ponovo izbili u Nizozemskoj i bankrotstvo iz 1575, primorali su Filipa II da odustane od dalje borbe na Mediteranu. Morao se zadovoljiti jednom podnošljivom ravnotežom. Stanje na Sredozemlju, tokom poslednjih decenija XVI veka,  moglo bi se opisati kao neka vrsta “hladnog rata“, u kome nijedna strana nije mogla da ospori položaj onoj drugoj. Obe sile su se morale pomiriti sa činjenicom da nijedna od njih neće ostvariti potpunu dominaciju i da će te borbe utrti put onima koji će njihovu prevlast sa tog prostora potisnuti.(1)

Takve okolnosti neminovno su ograničile politiku novog vladara, Filipa III, na Mediteranu. Španija je nastojala da i dalje bude predvodnik i glavna odbrana hrišćanstva. Svakako da u tome ima izvesnog kontinuiteta, ali i stvarnih potreba španske imperije u Evropi, u trenutku kada su druge sile, muslimanske i hrišćanske, počele da narušavaju njenu premoć. Izazovi sa kojima se suočavala na Sredozemlju, koje je i dalje ostalo glavna pozornica evropske politike, zahtevali su nedvosmislene odgovore. Suočena sa postepenim opadanjem svoje moći, Španija je mogla samo delimično na njih da odgovori. Njeni pokušaji su, zapravo, bili samo početak jednog dugog “međuperioda” koji je preobrazio mediteranski prostor tokom XVII veka. 


Zapadni i  centralni Mediteran(2)
Borba sa Osmanskim carstvom za ravnotežu

Sukob na Sredozemlju obeležila je želja obe sile, i Španije i Turske, da nametnu svoju prevlast i ospore dominaciju onoj drugoj. Osmansko carstvo uspelo je da, do polovine XVI veka, objedini gotovo čitav istočni deo basena i da pravce daljeg širenja, bar što se tiče pomorskog ratovanja, usmeri na italijansku obalu. Međutim, Osmanlije su oduvek pretpostavljale kopnene napade ratovima na moru i zbog toga, kao i zbog slabosti njihove flote, bili su prinuđeni da sukob sa hrišćanima prepuste severnoafrčkim vladarima.(3) Španija je, pod Karlom V, započela snažan napad, delimično podstaknut i carevim krstaškim žarom. Bila je to široka akcija koja je obuhvatila sve značajne pomorske snage hrišćana na Mediteranu. Uprkos tome, ravnoteža, koja će obeležiti čitav naredni period, postala je vidljiva još za vreme njegove vladavine. Pod Filipom II rat za Španiju dobija, prvenstveno, odbramben karakter. Takav rat uslovio je ne samo njen položaj u Evropi, već i slabost njenih pomorskih snaga u tom trenutku. Još pre dolaska Filipa II na vlast, pozicije hrišćana na Mediteranu bile su ozbiljno ugrožene. Dragut, naslednik Hajrudina Barbarose, preoteo je 1551. od malteških vitezova Tripoli, a 1555. Španija je izgubila još jedno uporište u severnoj Africi, Bugiju.(4) Kako su Alžir i Tunis postali sultanovi vazali, postavilo se pitanje bezbednosti andaluzijske i katalonske obale i značajne veze između Barselone i Đenove, odakle su se novac i ljudstvo upućivali snagama u Nizozemskoj. Trebalo je izolovati severnoafričku obalu. Filip II se, na početku svoje vladavine, posvetio upravo ovom problemu. Španska armada je, 1560, izvršila bezuspešan napad na obalu Tunisa, izgubivši čitavu vojsku i veliki broj brodova. Nakon ove katastrofe, odustalo se od otvorene borbe iz straha da novi poraz ne ostavi iberijske obale potpuno nezaštićene.(5) Osmanski napad na Maltu 1565, bio je prvi znak te duge i ogorčene borbe bez pobednika. Postalo je jasno da Turci ne mogu zavladati centralnim delom Mediterana i odatle uspešno ugroziti njegov zapadni deo koji je, bar za izvesno vreme, ostao pošteđen. Tursko napredovanje na Sredozemlju dostiglo je svoje krajnje granice. Nakon gušenja pobune Moriska u Granadi, 1568 – 1571. i smirivanja Nizozemske, Filip II se ponovo okrenuo očuvanju ravnoteže na mediteranskom prostoru. Zbacivanje njegovog štićenika u Tunisu i novi rat između Venecije i Osmanskog carstva, primorali su Španiju da iznova angažuje svoje pomorske snage i da poslednji put pređe u napad. Lepantska bitka, prva velika pobeda hrišćana nad Osmanlijama, imala je više moralno-psihološke posledice, nego strateške ili političke. Hrišćanska strana nije mogla da iskoristi pobedu, a turska flota je obnovljena gotovo zapanjujućom brzinom. Osmanlije se nisu mogle ugroziti u istočnom delu Sredozemlja. Mir koji je Venecija sklopila sa Portom 1573. i smrt pape Pija V dovele su do raspada Svetog saveza. Sukob između Španije i Turske, koji je nastavljen u severnoj Africi, okončan je osmanskim osvajanjem Tunisa i La Golete, 1574. Pod sultanovom kontrolom sada su se nalazili Tripoli, Tunis i Alžir, kao vazalna kraljevstva. Premda poraženi u otvorenoj bici, muslimani su, na severu Afrike, ipak potisnuli hrišćane i istovremeno označili kraj španske “conquiste” započete još krajem XV veka. Kolaps državnih finansija i novi sukobi u zapadnoj Evropi, onemogućili su Filipa II da se i dalje angažuje na ovom prostoru. Kraljevi poverenici u Carigradu, uspeli su da 1577. sklope sa Portom primirje, koje je obnovljeno tri godine kasnije. Španija se morala zadovoljiti podnošljivom ravnotežom, onakvom kakva je postojala nakon opsade Malte. Bio je to mir pun pretnji, ali koji je trajao sve do narednog veka. Doba ”velikih ratova” na Mediteranu je okončano. Ravnoteža moći i straha postala je stvarna politika.(6)

U velikoj meri se postavlja pitanje: zbog čega nijedna od pomenutih sila nije uspela da ostvari prevlast i pored dugih i iscrpljujućih ratova? Prema teoriji Džona Gilmartina iz 1974. ni Španci ni Turci nisu mogli da potpuno dominiraju Mediteranom jer je svako od njih bio dovoljno snažan da odbrani svoju sferu uticaja. Ratna strategija sistematskog uništavanja ekonomskih resursa protivnika, prisutna u docnijim sukobima na Atlantiku, bila je na Mediteranu potpuno nepoznata. Nijedna od sukobljenih strana nije posedovala vitalne trgovačke puteve na ovom području, osim ako se izuzme ruta koja je spajala Egipat sa Carigradom. Sama upotreba galija dovodila je do toga da se i otvoreni sukobi završavaju bez pobednika. Čak i u slučaju potpune pobede, bilo je gotovo nemoguće osvojiti neprijateljska uporišta, jer se nametala potreba snabdevanja brodova namirnicama, s obzirom da su dugo vremena provodili na otvorenom moru. Zbog toga je glavni strateški cilj bio, ne potpuno uništavanje neprijateljske flote, već osvajanje i zadržavanje što većeg broja uporišta, kako bi se značajan broj galija opremio, zaštitio i rasporedio i kako bi se stvorilo više baza za dalje napade. Upravo su strateške tačke na obalama i ostrvima bila polazišta i cilj svakog novog napada. Prirodni faktori na Mediteranu takođe su uslovljavali način ratovanja. Fernan Brodel je prvi uočio da je, zbog svoje tople klime, oskudnog tla i vegetacije, mediteransko podneblje siromašno  resursima. Pomorski ratovi XVI veka morali su se voditi pod ovakvim ograničenjima. Nijedna od pomenutih sila nije bila u stanju da objedini sva neophodna sredstva kako bi do kraja iskoristila svoju pomorsku snagu. Lepantska bitka je najbolje pokazala u kojoj meri su zaraćene strane dovele svoju pomorsku silu do krajnjih granica. Ali je, nakon toga, usledilo povlačenje na ranije položaje. Epoha velikih bitaka je bila okončana. Naredni vek je označio doba opšteg straha i anonimnosti.(7)


Španija i severnoafričke države

U političkom, ekonomskom i vojnom pogledu, XVII vek predstavlja vreme preobražaja mediteranskog prostora. Ovaj “međuperiod”, uslovljen povlačenjem Španije i Turske, glavnih suparnika u prethodnom razdoblju, kao i pomeranjem težišta političkih sukoba na centralnu i zapadnu Evropu, obeležen je pojavom novih činioca, ranije zanemarljivih ili potpuno nepoznatih. Glavnu opasnost za Španiju nisu više predstavljale Osmanlije, već severnoafrički gusari, Englezi i Holanđani.

Uspon berberskih država u XVII veku predstavlja, pomalo ironično, nastavak borbe između Španije i protestantskih sila, koja se sa Atlantika prenela i na Mediteran. Engleski i holandski trgovci, prisutni još od poslednjih decenija XVI veka, postepeno su preuzimali čitavu trgovinu između Levanta, Italije i severozapadne Evrope. Kako su se bavili i gusarstvom, činili su ovo područje izuzetno nesigurnim za plovidbu. Početkom veka, ti “severni pirati” sejali su strah po centralnom Mediteranu, napadajući španske i italijanske brodove. Kao glavna uporišta poslužili su im gradovi na severu Afrike, gde su tamošnjim gusarima preneli tehniku izgradnje novog tipa broda, bertona, manjeg, bržeg i opremljenijeg, koji je ubrzo potisnuo upotrebu galija. Do 1620. severnoafrički muslimani su ovladali tehnikom upotrebe novih brodova i započeli “zlatno doba” berberskog gusarstva. Alžir, najznačajnija severnoafrička luka, postao je jedan od najmoćnijih gradova na Mediteranu, sa preko stotinu naoružanih brodova, koliko se, u tom periodu, procenjivalo. Napadi ovih gusara bili su, uglavnom, vezani za zapadni deo mediteranskog basena, za obale južne Italije, Francuske, katalonsku i andaluzijsku obalu u Španiji, premda su, u više navrata, prelazili Gibraltarski moreuz i pustošili Galiciju, Asturijas i stizali sve do Kanarskih ostrva. Njihovi pohodi, preduzimani radi pljačke i odvođenja robova, sejali su užas po čitavom Mediteranu, pretvarajući ga u “more straha”.(8) Suočena sa ovakvim izazovima, Španija je, početkom XVII veka, bila prinuđena da, i pored unutrašnjih teškoća, organizuje više “kaznenih ekspedicija” protiv gusarskih uporišta na severu Afrike. Obnova pomorskih snaga poverena je Valensiji, Kataloniji i italijanskim dominionima. Do prvog napada španske flote došlo je 1. septembra 1601, kada se eskadra od sedamdeset galija sa deset hiljada vojnika, pod komandom Đan Andreja Dorije, pojavila pred Alžirom. Međutim, bura, koja se iznenada podigla, sprečila je iskrcavanje i primorala španske snage da se povuku na Majorku. Kako su gusari počeli da ugrožavaju Sevilju i trgovačke brodove koji su stizali iz Amerike, u više navrata je dolazilo do sukoba sa Berberima i Turcima nedaleko od Gibraltara. Tako je Pedro de Toledo, markiz od Viljafranke, naneo poraz piratima 1605, a 1613. je to učinio i admiral kantabrijske flote, Migel de Vidazabal. U sukobima protiv muslimanskih gusara najviše se istakao Pedro Telez i Hiron, vojvoda od Osune, potkralj Sicilije i Napulja, koji je, sa italijanskom flotom, između 1610. i 1614. izvršio niz  napada na turske i berberske luke: Alžir, Bugiju, Tunis, Bizertu, Aleksandriju i Navarin, dok su Mesina i Malta uspešno branjene tokom 1612.(9) Međutim, ove pobede bile su samo privremene i nisu otklonile pretnju. Tako su 1618. berberski gusari napali obalu Almerije. Španija je 1619. sklopila savez sa  Francuskom i Engleskom o zajedničkoj akciji protiv pirata, ali do značajnijih rezultata nije došlo.

Neprijateljstvo sa Osmanskim carstvom je i dalje trajalo, iako do otvorenog sukoba nije došlo. Na samom početku vladavine Filipa III, Turci su u Ugarskoj, za vreme Dugog rata (1593-1606), postigli niz pobeda, čime su još više ugrozili zemlje austrijskih Habzburga i centralnu Evropu. Papa  je, sa svoje strane, i dalje podsticao ideju krstaškog pohoda. Španija je, zaista, poslala svoju flotu u istočni Mediteran. Komandant napuljske flote, markiz de Santa Kruz, preduzeo je 1603. napad na ostrva Longos, Patmos i Zakintos kao i na Drač. Sledeće godine ponovo je izvršena ekspedicija na Egejska ostrva i obale Albanije, gde je došlo do pljačkanja luka i uništavanja turskih brodova. Ali su to bili povremeni i izolovani sukobi, bez većih posledica. Oprezna politika španskog kralja i njegovog prvog ministra, vojvode Lerme, ograničila se isključivo na diplomatske pripreme za eventualni rat sa Turcima, tražeći saveznike na svim stranama. O tome koliko je bila iluzorna ideja slamanja osmanske moći, najbolje govore tajni pregovori koje su sa admiralom turske flote, Sinan pašom (poreklom iz đenovljanske porodice Cibala), poveli na Naksosu predstavnici hrišćanskih država, sa ciljem da se podigne opšti ustanak protiv sultana koji bi pomogli car, papa, Filip III i malteški vitezovi. Ali je Sinan pašina pogibija 1605. u ratu sa Persijom, okončala ovaj fantastičan plan. Mnogo ozbiljniji bili su pregovori sa persijskim šahom Abasom I o zajedničkom napadu na Tursku. Čak je 1601. došlo i do uspostavljanja diplomatskih veza. Španija je, ipak, odbacila mogućnost rata sa Osmanskim carstvom, iako su u njemu, nakon smrti sultana Mehmeda III 1603. izbili neredi, a naredne godine započeo dug sukob sa Persijom na Istoku.(10)


pitanje Moriska: položaj krajem XVI veka i izgon 1609 - 1614

Jedan od najsloženijih unutrašnjih problema sa kojim se suočavala Španija krajem XVI i početkom XVII veka bila je integracija muslimanske manjine u njeno društvo. To pitanje postalo je skoro nerazrešivo nakon pobune Moriska u Andaluziji 1568-1570, koja je za posledicu imala njihovo masovno raseljavanje iz kraljevstva Granade, gde su činili prilično celovitu (time verovatno i opasnu) skupinu i  preseljenje u unutrašnjost Iberijskog poluostrva: u Kastilju, Ektramaduru, Galiciju, Leon i Sevilju. Nizom zakona, regulisan je život Moriska u novim, većinom hrišćanskim sredinama i onemogućen  povratak u oblasti u kojima su ranije živeli.(11) Naročito je Zakon iz 1572, u 23 odredbe, propisivao zabrane vezane za raniju religiju i način života, i obavezivao doseljenike na zajedništvo sa takozvanim “starim hrišćanima”.(12) Međutim, ubrzo se pokazala potpuna nemogućnost asimilacije. Špansko društvo niti je bilo sposobno, niti je želelo da prihvati ovu zajednicu, koja je i dalje ostala na marginama društva, isključena iz svih povlašćenih redova. Između obe skupine vladalo je ogromno nepoverenje. Nakon gušenja pobune i drastičnih mera koje su usledile, moriska manjina je zauvek okrenula leđa hrišćanskom društvu. Podučeni iskustvom svojih predaka, Morisci su hrišćanstvo doživljavali kao stvar koja se, gotovo po pravilu, nametala. Osim toga, sama država ih je smatrala za stalnu političku opasnost. Gotovo neprekidno je isticana njihova mržnja prema vlastima, spremnost na pobunu i veze koje su održavali sa neprijateljima Španije, Turcima, berberskim gusarima i Francuskom. Ove optužbe samo je pojačavala kriza nastala početkom XVII veka. Delovanje Inkvizicije i kazne kojima ih je ona podvrgavala produbili su i učvrstili obostranu mržnju i nepoverenje. Pored ovih psiholoških, postojali su i drugi uzroci. Nesposobnost države i crkve da finansijski i organizaciono potpomognu versko podučavanje Moriska i njihovo uključivanje u postojeću versku zajednicu. Međusobna surevnjivost i podozrivost sveštenstva sputavali su iskrena misionarska nastojanja pojedinaca, čak i nekih visokih prelata, da se versko jedinstvo i ostvari. Fanatizam, nepoznavanje jezika i hrišćanske doktrine, fizička odvojenost od “starih hrišćana” dodatno su onemogućavali približavanje  i doprineli da se potpuni izgon nametne kao jedino moguće rešenje.(13)

Ideja o masovnom izgonu nije bila nova. Ona se prvi put javila 1582. ali se zbog finansijskih i spoljnopolitičkih problema kao i zbog protivljenja plemstva, čiji su vazali bili upravo Morisci, nije mogla sprovesti. Početkom vladavine Filipa III, prilike su se izmenile. Veleposedničko plemstvo, grandi, prestali su da ih štite, kada je njihov rad postao skoro neisplativ, a sami plemići postali vezani dugovima za lokalni gradski patricijat. Opšta kriza koja je zahvatila špansko društvo u ovom periodu i duh protivreformacije, podstakli su plimu verske i rasne netrpeljivosti. Pre proterivanja, ukupan broj Moriska iznosio je 325 hiljada (čitava Španija brojala je osam i po miliona stanovnika). Najbrojniji su bili u kraljevini Valensiji, gde su činili 33% stanovništva i u Aragonu, gde ih je bilo 20%. U kraljevini Kastilji, situacija je bila sasvim drugačija, s obzirom da su Morisci činili neznatnu manjinu (samo 100 hiljada od ukupno šest miliona stanovnika). Bili su, mahom, zemljoradnici, posebno u Aragonu i Valensiji, gde su uzgajali izuzetne kulture, kao sto su pirinač ili šećerna trska, ali su bili i zanatlije, u manjoj meri i trgovci.

I pored već donetih odluka o proterivanju (1582. i 1602.), njegovo ostvarenje je odlagano, uglavnom zbog ratova u Evropi, nedostatka trupa, protivljenja plemstva u Valensiji i Aragonu. Na odluku Državnog saveta da, 9. aprila 1609, donese konačnu naredbu o izgonu, uticali su Lerma i državni ministri, dok su je podržali najveći crkveni velikodostojnici Španije, nadbiskup Valensije, Huan de Ribera i  glavni inkvizitor, Haime Bleda. Poduhvat je krenuo upravo iz Valensije, gde su Morisci činili skoro trećinu stanovništva. Početkom septembra, započelo je okupljanje trupa iz Italije na severu ovog kraljevstva, da bi 22. septembra 1609. potkralj, markiz de Karasena, objavio kraljevu naredbu o opštem izgonu. Svi zatečeni Morisci, morali su da , u roku od tri dana, napuste svoje domove, ponesu najneophodnije stvari i krenu ka lukama, odakle će biti prebačeni u severnu Afriku. Pravo da ostanu imali su samo dece mlađa od 4 godine, koja će biti poverena na čuvanje hrišćanskim porodicama i šest, uglavnom starijih osoba (na svakih sto domova), koji će novopridošlom stanovništvu pomoći pri obradi zemlje. Prognani su odvedeni u luke Denija, Alikante, El Grao i Vinaroz, odakle su prevezeni u Oran, na alžirskoj obali. Mnogi od njih su stradali od napada tamošnjeg stanovništva. Iste godine doneta je odluka o proterivanju Moriska iz obe Kastilje, Ekstramadure, La Manče i Mursije, a naredne, 1610, iz Aragona i Katalonije. Proterivanje je trajalo, ne bez otpora, sve do 1614. i nastavljeno u Mursiji, na Balearima i na Sardiniji.

Nemoguće je utvrditi tačan broj prognanih, s obzirom da je jedna, prilično nezanemarljiva skupina, ipak uspela da se vrati i stopi sa hrišćanskom većinom, dok je jedan deo ostao skriven još za vreme izgona. Morisci iz Aragona, nekih 40 hiljada, sklonili su se u Francusku. Pretpostavlja  se da je konačan broj izmedju 275 i 300 hiljada, od toga samo za Valensiju 170.(14) Gubitak gotovo 4% stanovništva svakako da je imao uticaja, ali se o demografskim i ekonomskim posledicama i dalje vode polemike. Dž. Hamilton je, sa svoje strane, opovrgao tezu da je izgon Moriska jedan od glavnih razloga opadanja Španije u XVII veku, ukazujući da se nedostatak radne snage u Valensiji nije ni osetio, s obzirom da su visine cena i nadnica ostale iste.(15) Nasuprot njemu, Pjer Šoni zauzima potpuno drugačiji stav. On na progon gleda kao na vrhunac opadanja hispano-atlantske konjunkture što je, uz druge faktore, uticalo da se nivo trgovine izmedju Iberijskog poluostrva i Amerike, iz prvih godina XVII veka, više nikad ne obnovi. Za njega je izgon Moriska naneo “konačan udarac sredozemnoj Španiji”.(16)

Izvesno je da se posledice nisu podjednako osetile u svim krajevima. Oblasti na severu su bile potpuno pošteđene. U Kastilji i Kataloniji bile su jedva primetne, pogotovo u najznačajnijim gradskim centrima. Nedostatak stanovništva najviše je pogodio Aragon i Valensiju. A. Lapejre govori nam da su predeli 40 km južno od Ebra  potpuno zapusteli, kao i neke oblasti (las comarcas) severno od Alikantea. Uglavnom se radilo o ruralnoj Španiji, ali su i gradske privrede, posebno one u Valensiji, dugo vremena ostale u recesiji. Nove okolnosti su se različito odrazile i na društvene klase. Najmanje su stradali veliki posednici, grandi, koji su ubrzo preuzeli posede proteranih Moriska i započeli politiku naseljavanja hrišćana bezemljaša na zapustelim imanjima. Srednje i sitno plemstvo, svetovni i crkveni posednici, koji su se oslanjali na ionako niske rente koje su im Morisci plaćali, zapravo je ostalo bez prihoda. Privredi perifernih delova španskog kraljevstva trebalo je više od pola veka da se oporavi od ovog udarca, koji sigurno nije predstavljao katastrofu, već samo jedan od mnogih činilaca koji su obeležili “vek opadanja”.


Španija i italijanski dominioni: kraljevine Sicilija i Napulj

Za špansku monarhiju, značaj italijanskih poseda bio je skoro jednak značaju Iberijskog poluostrva.(17) To nije bio slučaj samo u ekonomskom i vojnom pogledu. Italija je, bez sumnje, bila stožer španske prevlasti u Evropi, prostor pomoću kojeg je mogla da kontroliše svoje neprijatelje i na severu i na jugu. Zauzimajući centralni deo Mediterana, italijanske kraljevine, Sicilija i Napulj, bile su ključne tačke za održavanje ravnoteže moći i glavni izvor pomorskih snaga, što se i pokazalo za vreme ratova na moru tokom XVI i XVII veka.

Skoro polovina Apeninskog poluostrva nalazila se pod vlašću Španije: kraljevine Napulj, Milansko vojvodstvo i niz manjih utvrđenja na toskanskoj obali. Bile su to gusto naseljene oblasti, posebno Milano, koje su, uz ostrva Siciliju i Sardiniju, obezbeđivale značajne izvore u novcu, hrani i ljudstvu. Problem odbrane bilo je glavno pitanje između Madrida i njegovih italijanskih dominiona. Nakon 1559. Napulj i Sicilija postali su glavni stubovi odbrane imperije na Mediteranu, premda je finansijski pritisak i dalje podnosila Kastilja.
 
Odnosi su se pogoršali početkom XVII veka, kada se i vojna i finansijska obaveza prenela na ova kraljevstva. Sa druge strane, Španija je obilato koristila i rasipala svoje italijanske resurse u ratovima na severu Evrope. Situaciju je otežavala i činjenica da su obe italijanske kraljevine, i pored pokušaja da se uvede efikasna centralna uprava, posedovale haotičnu administraciju. Istovremeno, bile su u potpunosti nejednako tretirane. Sicilija je i dalje predstavljala jednu od glavnih žitnica u Evropi, koja je svoje proizvode izvozila u Španiju i Milansko vojvodstvo. Pored toga, imala je dugu tradiciju predstavničkih institucija, koje su poticale još od aragonskog osvajanja ostrva, kao i domaće plemstvo, čije moći i privilegije kruna nije ni pokušavala da ospori. To je uticalo da Sicilija bude, u što je moguće manjoj meri, izložena finansijskom pritisku matice.(18) Situacija u Napuljskoj kraljevini bila je potpuno drugačija. To je bio siromašan region, bez ikakvih ostataka aragonskih sloboda, ali najviše podvrgnut novčanim davanjima, pogotovo za ratne potrebe. Smatra se da je samo kraljevstvo Napulj za vojne izdatke izdvajalo oko tri i po miliona dukata godišnje. Vlast je bila podeljena između potkralja i plemićkih saveta (sediles). Plemstvo je samo u neznatnom broju bilo domaćeg porekla. Bili su to, uglavnom, Đenovljani, kojima su španski vladari davali titule i zemlju i koji su zavisili od kraljeve milosti. Zbog toga nije postojalo odlučno suprotstavljanje, kao u slučaju Sicilije, finansijskoj eksploataciji, iako je ona bila znatna. Prikupljanje državnih prihoda takođe se nalazilo u rukama Đenovljana. Deo tih prihoda ostvarivao se povećanjem taksi na izvoz ulja i svile, kao i na potrošnju osnovnih životnih namirnica. Znatan deo je, ipak, dolazio od prodaje titula, položaja, prava i jurisdikcija nad slobodnim gradskim opštinama i zemljama kraljevskog poseda, koji su prepuštani na milost i nemilost baronima. Sami potkraljevi su bili, uz izuzetak Lemosa i Osune, blede figure, čiji je položaj zavisio od podrške vladajuće klike u Madridu, a početkom XVII veka i od rođačkih veza sa Lermom.(19)

Očigledno loša španska uprava u Napuljskom kraljevstvu nije ostala pošteđena kritika. Pesnici Marino i Tasoni, kao i politički pisci i mislioci Bokalini i Sarpi prikriveno ili otvoreno su napadali politiku Španije u Italiji, posebno u Napulju. Vrhunac nezadovoljstva predstavljala je tzv.”mesijanska pobuna” iz 1599. jedna u nizu koja će zahvatiti ovo područje tokom XVII veka. Povod za njeno izbijanje bila je glad u Kalabriji, a na čelu joj se našao dominikanski kaluđer Tomazo Kampanela, poznati pisac teoloških i filozofskih dela. Nakon odlaska iz Rima, gde se nalazio u zatočeništvu zbog jeresi, Kampanela se 1598. vratio u Kalabriju, gde je ubrzo svojim proročanstvima i astrološkim predviđanjima o smaku sveta, privukao pažnju svetine, ali i vlasti. Naredne godine, organizovao je zaveru sa ciljem da se zbaci španska uprava u kraljevini i uspostavi republika. Ali su, avgusta 1599, dva zaverenika otkrila njegove planove. Kampanela je, nakon neuspešnog bekstva, uhvaćen i odveden u Napulj, kao i na desetine osumnjičenih. Uspeo je da izbegne smrtnu kaznu, ali je osuđen na doživotno zatočeništvo. U zatvoru je napisao svoje najslavnije delo “Grad Sunca”, u formi poetskog dijaloga, u kojem je opisao modele idealnog društva. Iz zatočenistva je pušten tek 1626.(20)

Epizoda sa Kampanelom pokazala je slabosti španske vladavine u Italiji, upravo u trenutku kada je ona bila najviše ugrožena. Kraljevina Napulj je bila ključna tačka u borbi sa glavnim neprijateljima Španije na Mediteranu i na Apeninskom poluostrvu. Grof de Lemos, potkralj od 1610. do 1616, organizovao je dve pomorske ekspedicije protiv Turaka (1614. i 1615), dok su osvajanja grofa Fuentesa, namesnika Milana, na ligurskoj obali, tokom 1610, učvrstila veze između španskih poseda na severu i jugu Italije. Bio je to presudan momenat, jer su položaj Španije ugrožavali dva protivnika na severu, Savoja i Venecija. Savojski vojvoda, Karlo Emanuel I, ušao je 1612, zbog vojvodstva Monferat, u otvoreni sukob sa milanskim guvernerom.(21) Poražen, bio je primoran da sklopi ugovor u Astiju 1615. po kome je Monferat ostao u posedu Mantove. Astijski ugovor i mir sa Francuskom nisu okončali sukobe u Italiji. Venecija je i dalje ostala glavni, premda pritajeni neprijatelj čitavom sistemu koji je Španija uspostavila na Apeninima i jedina koja je odolevala njenom uticaju. Savez sa savojskim vojvodom i Holanđanima nije otklonio špansku pretnju koja je dolazila sa kopna i mora, preko Milanskog vojvodstva, Napulja i Tirola. Venecija je, 1615, zaratila sa uskocima, balkanskim piratima, koji su svojim pomorskim napadima ugrožavali njenu trgovinu sa Levantom kao i sa austrijskim nadvojvodom Ferdinandom, čiji su podanici bili uskoci. Filip III je podržao svog austrijskog rođaka, premda do rata između Venecije i Španije nije došlo.(22) Sukob je prenet na italijanske dominione. Glavna uloga u ratu sa Mletačkom republikom pripala je novom napuljskom potkralju, Pedru Telez i Hironu, vojvodi od Osune, najupečatljivijoj političkoj figuri tog vremena, koji je, kao upravnik Sicilije i Napulja, uspeo da potpuno obnovi italijansku flotu i da preduzme više uspešnih napada na Mediteranu, uglavnom protiv Turaka. Osuna je priželjkivao sukob sa Venecijom, sa kojom je još od ranije bio u neprijateljstvu, a njegove akcije je podsticao, doduše tajno, i dvor u Madridu. Počevši od 1617, tokom dve i po godine, napuljska flota krstarila je Jadranskim morem, blokirajući ulaz u njega i ploveći sve do Istre. Paralelno sa operacijama na moru, pripremana je i navodna pobuna u samom gradu Veneciji, koju su organizovali agenti potkralja Osune i španskog ambasadora u Republici, Bedmara. Bila je to takozvana “Velika zavera”, koja je Veneciji poslužila kao povod da optuži Španiju da priprema napad na njenu teritoriju, kako bi okupila ostale evropske države protiv nje. Mletačko-holandski savez, sklopljen 1619, primorao je Španiju da pošalje trupe u Trst i da pripremi još jednu eskadru. Rat je, ipak, izbegnut. Republika je uspela da se izmiri sa Španijom i nadvojvodom mirovnim ugovorima, sklopljenim 1619. u Madridu i Viener Nojštatu, Venecija je ostala nezavisna država, i pored nesmanjene španske vlasti u Italiji. Na njen zahtev, Bedmar je, juna 1618, opozvan sa položaja ambasadora, dok su delovanja mletačkih agenata, doprinela da se vojvoda Osuna lažno optuži za izdaju i po povratku u Španiju 1620, uhapsi.
 
 
Istočni Mediteran
Borba Venecije i Osmanskog carstva na Levantu i Jadranu

Nadiranje Osmanlija na obale istočnog Mediterana ne samo da je uništilo poslednje ostatke Vizantije, koja je, nakon 1453. prestala da postoji, nego je lagano počela da ugrožava i pomorsko carstvo koje je Mletačka republika stvorila na ovom prostoru.
 
U doba najvećih turskih osvajanja istočnomediteranske obale, Venecija nije više bila velika sila. Opadanje njene moći može se pripisati spoljnopolitičkim napadima.(23) Na Levantu, Balkanu i u Italiji, Mlečani su, početkom XVI veka, vodili iscrpljujuće borbe protiv sila koje su za njih bile prejake. Istovremeno je nova trgovačka imperija, koju su Portugalci gradili u Indijskom okeanu, potresla same osnove njene ekonomije. Venecija se, do polovine veka, oporavila od ovog poraza na trgovačkom planu, ali je sa njenom ulogom velike sile bilo gotovo. Svoje pozicije ona nije više mogla da brani sama.(24)

Najveću pretnju mletačkom pomorskom carstvu predstavljali su  Turci. Do polovine XVI veka, Venecija je izgubila sve svoje posede na Peloponezu i u Egejskom arhipelagu. Ideja hrišćanskog saveza sa papom i carem Karlom V pokazala se nedovoljna da bi odstranila tursku opasnost, ali je ipak uspela da pokrene one snage koje sama Republika nikad ne bi bila u stanju da okupi. Sve prisutnija turska opasnost na čitavom Sredozemlju,  neminovno je približila Veneciju i Španiju, između kojih se pojavio papa kao posrednik sa i dalje živom idejom krstaškog pohoda.

Do novog sukoba je došlo kada je sultan Selim II (1566-1574) odlučio da osvoji, u strateškom pogledu, najvažniji mletački posed, Kipar. Osmanlije su strahovito brzo i  surovo započeli osvajanje ostrva, što je za posledicu, doduše malo sporiju, imalo stvaranje novog Svetog saveza između pape, Venecije i Španije. Još pre nego što je hrišćanska flota napustila svoje uporište u Mesini, kako bi krenula ka neprijatelju, Venecija je morala da se pomiri sa gubitkom Kipra.(25) Štaviše, morala je da izdrži napad na Jadranu, nadomak samog grada. Tokom leta 1571, turska flota je ušla u Jadransko more, osvojila Ulcinj, Bar i Spič u zetskom primorju i opsela Kotor. Deo osmanske flote, pod vođstvom Uludž-Ali paše, namesnika Alžira, krenula je na sever i opljačkala Korčulu i Hvar. Na vest o kretanju neprijatelja ka balkanskoj obali, turska flota je požurila kako bi izbegla zatvaranje.(26) Odlučna pobeda hrišćana kod Lepanta, 7. oktobra 1571, srušila je mit o nepobedivosti Osmanlija, ali dalje od toga nije otišla. Snage Turskog carstva bila su i dalje ogromne da se, za manje od godinu dana, nadoknade svi gubici koje je njegova pomorska sila pretrpela. Još tokom 1572, hrišćanska armada se razišla. Španija je požurila da odbrani svoje pozicije na zapadu, dok je smrt pape Pija V, idejnog tvorca Svete lige, dodatno oslabila labave i neiskrene veze između saveznika. Venecija, usamljena i iscrpljena ratom, bila je voljna da što pre sklopi mir sa sultanom, prihvatajući gotovo sve turske uslove. Prema mirovnom ugovoru, sklopljenom 7. marta 1573, pristala je da ustupi ostrvo Kipar, da plati ratnu odštetu u visini od 300 hiljada dukata, da za posed ostrva Zante (Zakintos) daje godišnji danak od hiljadu i po dukata i da prizna sva turska osvajanja u zetskom primorju. Zauzvrat, sultan je obnovio sve ranije mletačke povlastice i dozvolio Republici da i dalje nesmetano nabavlja žito sa Levanta, što je bilo od presudnog značaja za njene izgladnele gradove.

Kiparski rat je najbolje pokazao da je položaj Osmanlija na istočnom Mediteranu neprikosnoven. Čak i uz pomoć Španije i ostalih hrišćanskih sila, Venecija nije mogla da spreči svoje uzmicanje. Sve do polovine XVII veka, ona će vešto nastojati da izbegne sukob sa Osmanskim carstvom, iako će je to često dovoditi do razmirica sa ostalim hrišćanskim državama i papom. Zanimljiva je činjenica da su, u narednom periodu, upravo sa mletačkih poseda na Balkanu planirane najznačajnije operacije protiv Turaka. Dalmacija je, za vreme borbi oko Kipra, bila sporedno ratište, da bi se nakon toga pretvorila u žarište antiturskih akcija. Suočena sa potpunim pustošenjem svojih balkanskih poseda, Republika je, tek nakon ovog rata, pristupila naseljavanju turskih podanika iz dalmatinskog zaleđa. Stalni napadi ovih doseljenika na obližnju teritoriju, postepeno su razarali sistem osmanskih vojnih krajini i slabile pritisak na izolovane mletačke gradove u Dalmaciji. Ravni kotari su, pored Senja, postali najveće polazište svih uskočkih operacija, koje ne samo da su ugrožavale trgovinu na Levantu i Jadranu, koja je imala životni značaj za Veneciju, već i mir sa Osmanskim carstvom, koji je ona sa mukom održavala.(27)

Dugi rat, koji je izbio između Turske i Austrije, predstavljao je, u tom pogledu, najveće iskušenje. Austrija i papa Kliment VIII bili su zainteresovani za dizanje ustanka na Balkanu, na području severne Albanije, Crne Gore i Hercegovine. Austrija je potajno želela da se domogne Klisa, najznačajnijeg utvrđenja u Dalmaciji, koje je kontrolisalo put prema Bosni i time ojača svoj položaj na Jadranu. Ti planovi Veneciji nisu ostali nepoznati, kao i činjenica da su papski i carski agenti preplavili njene posede, podstičući lokalno stanovništvo na svetu borbu protiv nevernika. Republika je odbila zvaničan papin poziv iz 1595. da pristupi novom hrišćanskom savezu i izrazila svoje negodovanje zbog sve otvorenijih podsticaja na rat koje je katolički kler upućivao njenim podanicima, što će kasnije biti jedan od uzroka sukoba između nje i Svete Stolice.(28) Sa svoje strane, Austrija je otvoreno huškala uskoke sa mletačkih poseda da preduzmu odlučan napad na Klis. Dva puta su uskoci napadali ovu tvrđavu da bi je, 7. aprila 1596, konačno osvojili.(29) Uskočka zavera, pripremljena u Splitu i uperena protiv Osmanskog carstva prenerazila je Veneciju. Senat je, preko svojih ambasadora u Rimu i Pragu, uputio oštre proteste, optužujući zapadne zemlje da imaju za cilj da Republiku uvuku u novi rat sa Turskom. Porta je, ipak, prihvatila sva mletačka opravdanja, dok je, 30. maja 1596, turska vojska ponovo zauzela Klis, ali su odnosi između Osmanskog carstva, Venecije i Austrije i dalje ostali zategnuti. Čvrsta odluka Mletaka da ne dozvole nikakvu akciju sa svoje teritorije samo je okrenula uskoke protiv njih. Oni ne samo da su nastavili sa svojim ranijim napadima na tursku Dalmaciju, već su počeli da na moru presreću i pljačkaju mletačke brodove. Senat im je zbog toga objavio rat do istrebljenja. Podstaknuti od Austrije, uskoci, naročito oni iz Senja, vršili su upade na teritoriju Istre, čije su luke bile izložene nemilosrdnom pljačkanju. Vrhunac uskočkih napada pada u period između 1602. i 1606. Venecija je pokušala da sa Austrijom reši problem uskoka, posebno senjskih, ali je odgovor Beča bio nedvosmislen – dozvoliti slobodnu plovidbu Jadranom, što je Republika smatrala isključivo za svoju privilegiju. Situaciju je posebno otežavala okolnost da se za probleme na Jadranu počela interesovati Španija, koja je ponovo pokrenula svoju istočnu politiku. Postojali su izvesni planovi da Španija preuzme Senj i Klis, što je svakako izazvalo ogromne sumnje na Rijaltu. Špansko-uskočki dosluh uperen protiv Venecije imao je zaverenički karakter.(30)

Austrija se nerado odricala pomoći uskoka, čak i nakon sklapanja mira sa Turcima 1606, kada su, prema odredbama Žitvatoročkog ugovora, zabranjeni svi upadi pljačkaškog karaktera na teritoriju obe strane. Svojim delovanjem uskoci su slabili južnu granicu Bosanskog pašaluka i time smanjivali pritisak koji je odatle vršen na područje Vojne granice. Sa druge strane, Mlečani su želeli da što pre prinude Austriju da bez odlaganja i uslovljavanja reši pitanje uskoka na svojoj teritoriji. Činjenica da je uživala blagonaklonu neutralnost Turske samo ju je ohrabrila da istraje u svojim zahtevima. Nakon još jednog od mnogobrojnih upada uskočkih četa na teritoriju Istre, izbio je, 1612 , diplomatski rat između Venecije i Austrije. Mletački brodovi blokirali su sve austrijske luke na Jadranu i sprečili dovoz robe u njih. Iako su iza njega stajali papa i španski kralj, bečki dvor je ubrzo pristao na pregovore. Prema Bečkom sporazumu, sklopljenom 1613, car i nadvojvoda su se obavezali da će sprečiti sve napade iz Senja na brodove i luke Republike. Zauzvrat, Venecija je digla pomorsku blokadu nadvojvodinih zemalja i oslobodila sve zarobljenike. To nije bilo dovoljno da se spreče provale uskoka, pogotovo što je sporno pitanje o slobodnoj plovidbi Jadranom ostalo nerešeno. I pored postignutog dogovora, krajem 1614, došlo je do novog pljačkanja Istre, kao i ostrva Cresa, Lošinja i Paga. Tada je Republika odlučila da otpočne otvoreni pomorski rat protiv svih austrijskih podanika. Generalni providur Dalmacije dobio je naređenje da napadne obalu od Istre do Karlobaga. Mlečani su se 1615, iskrcali na austrijski deo poluostrva i započeli artiljerijski napad na naselja, čime je otpočeo “uskočki rat” između njih i nadvojvode.(31) Naredna godina bila je godina najvećih ratnih operacija na području Istre, koja je pretrpela ogromna razaranja. Borbe su se vodile i u Gorici i na hrvatskom primorju. Na stranu Austrije stali su papa i Španija, premda je Filip III odbio da otvoreno zarati sa Venecijom. Uz prećutnu podršku dvora u Madridu, potkralj Napulja, vojvoda Osuna, započeo je svoj lični rat sa Mlečanima na Jadranu. Napuljska eskadra je blokirala Otrantska vrata i otpočela napad na venecijanske brodove, dok su pojedini španski admirali krenuli duž jadranske obale, otvoreno izazivajući Republiku. Ovaj događaj je ponovo približio Tursku i Veneciju. Porta je odlučno stala na stranu Mlečana i pružila im pomoć i saradnju u borbi protiv Španaca.(32)  Uskočki rat se sve više pretvarao u širi evropski sukob koji je prevazilazio pitanje prevlasti na Jadranskom moru. Španija je, nakon sklopljenog mira sa Savojom 1617, želela da izgladi i odnose sa Venecijom. Tokom 1618, Osuna je dobio naređenja da obustavi sve napade na Jadranu i povuče flotu u napuljske luke. Pod pritiskom događaja u Češkoj, na mir je pristala i Austrija. Posredstvom pape, španskog kralja, velikog vojvode Toskane i vojvode Mantove, na osnovama ranijeg Bečkog sporazuma iz 1613, sklopljen je u Parizu, 6. septembra 1617, mir između Venecije i Austrije, ratifikovan iste godine u Madridu. Prema odredbama Madridskog ugovora, Austrija se obavezala da protera uskoke iz Senja i obećala da se sa njene teritorije neće više preduzimati nikakvi napadi na posede Republike. Odredbe su odmah stupile na snagu.
 
Sva neprijateljstva, na kopnu i na moru, okončala su se tokom 1618. Venecija je, nesumnjivo, održala svoj primat na Jadranskom moru. Reči koje je, još 1598, uputio ambasador Dolfin papi Klimentu VIII da je: ”vlast nad Jadranom najlepše osećanje koje Republika ima i da je ona nikada neće deliti” pokazale su se kao tačne.(33)

 
Odnosi Venecije sa Svetom Stolicom i Španijom početkom XVII veka

Italija je bila stub španske moći u Evropi, ali i područje gde je ona bila najranjivija. Španija je uporno nastojala da kontroliše što veći broj italijanskih država, bilo da je neposredno vladala nad njima, nadzirala ih, ili bila sa njima u prijateljskim odnosima. Njena slabost, primetna još krajem XVI veka, osetila se najpre u Italiji. Od Klimenta VIII (1592-1605), pape su prestale da budu bezrezervni saveznici “katoličkog kralja” i započeli su da traže podršku i na drugoj strani, pre svega u Francuskoj, koja je, nakon dolaska na vlast Anrija IV (1589-1610), započela odlučnije da vodi svoju spoljnu politiku. Mnogo veću pretnju za španski položaj na Apeninskom poluostrvu predstavljalo je držanje Venecije, koja je, nedugo nakon Lepanta, postala izrazito antišpanski i antipapski opredeljena.(34)  Ekonomsko opadanje Republike i gubitak poseda na Levantu sigurno su među njenom elitom stvarali osećaj ugroženosti, koji se mogao prevazići sve odlučnijom odbranom njenog nezavisnog položaja, koji je sigurno bio neosporan, ne samo u odnosu na Španiju, već i na bilo koju drugu silu. Borba protiv navodne španske i papske dominacije nad gradom-republikom, bila je glavna nit politike koju su vodili mladi venecijanski aristokrati i trgovci, takozvani “giovani”, a koja je okupila i inspirisala sve neprijatelje Španije u Italiji i na Mediteranu.

Sukob je, najpre, izbio sa Rimom, koji je smatran za španskog najlojalnijeg saveznika. Venecija je već duže vreme podozrivo gledala na sve veći uticaj jezuitskog reda i delatnosti katoličkog klera na njenim balkanskim posedima. Mletački senat je, 1604. i 1605,  doneo dva zakona koja su zabranjivala izgradnju samostana, crkava i bolnica na teritoriji Republike bez njegove dozvole kao i da sva nepokretna dobra ne mogu preći u vlasništvo crkve, bez odobrenja državnih vlasti. Svima koji se ogluše o ove zakone zaprećeno je konfiskacijom imovine i proterivanjem. Novi papa, Pavle V (1605-1621), rešen da odbrani autoritet crkve, odlučno je ustao protiv ovih odredbi. Zbog nepoštovanja njegovih žalbi, papa je, 1606, ekskomunicirao Senat i dužda i stavio celu teritoriju Venecije pod interdikt. Na to je Republika odgovorila izgonom svih verskih redova koji se nisu povinovali državnim propisima o crkvi.(35) Izbio je sukob koji je imao šire posledice od običnog spora između državnih vlasti i crkve. Venecijanski kler, pod vođstvom Paola Sarpija, stao je na stranu Republike. U svojim antipapskim pamfletima, koji će kasnije ući u njegov “Traktat o interdiktu”, Sarpi je osporavao papi bilo kakvo mešanje u pogledu svetovnih stvari. Odlučan stav Venecije da odbrani svoje zakone, samo je još više pogoršao odnose između nje i Kurije, koja je, u ovoj borbi, računala na podršku Španije. Filip III uveravao je Svetu Stolicu u svoju spremnost da joj pomogne kako bi odbranila svoja prava.(36) Sa svoje strane, Venecija je računala na podršku Francuske. Ipak su dve katoličke sile ostale po strani u ovom sukobu. Miroljubiva politika Lerme i Državnog saveta nastojala je, da preko ambasadora i posebnih izaslanika, posreduje u sukobu između Venecije i Rima. Međutim, Anri IV želeo je pobedu svoje diplomatije, kako bi, bez otvorene borbe, ojačao francuski uticaj u Italiji. Preko izaslanika u Rimu, savetovao je papi da pristane na ustupke. Posredovanjem Francuske, došlo je, 1609, do sporazuma između Republike i Svete Stolice. Venecija je pristala da sve osumnjičene za prestup preda papi, da suspenduje sve sporne zakone, da povuče sva zvanična dokumenta protiv interdikta  i da pristane na povratak svih crkvenih redova, osim jezuita. Papa je oslobodio dužda i Senat ekskomunikacije i skinuo intredikt sa mletačke teritorije.(37)

Spor između Mletačke republike i Rima je otklonjen, ali je, uprkos tome, nastavljeno prikriveno neprijateljstvo izmedju nje i Španije. Venecija je, već dugo, podrivala sve planove Madrida vezane za Italiju i, svesna pretnje koja joj je dolazila iz pravca Milanskog vojvodstva, pokušavala da sebi obezbedi saveznike. Našla ih je u Anriju IV i Savoji, koji su 1610. sklopili ugovor u Brusolu, po kome je savojski vojvoda, Karlo Emanuel, dobio podršku Francuske za napad na Milansko vojvodstvo.(38) Iznenadna smrt francuskog kralja, iste godine,(39) osujetila je ovu nameru i omogućila Španiji da uspostavi svoj sistem u Evropi, poznatiji kao ”Pax Hispanica”. Mirovni poredak koji su Filip III i njegov prvi ministar Lerma nametnuli započeo je mirovnim ugovorima sa Francuskom 1598. (mir u Vervenu) i sa Engleskom 1604, da bi nakon toga, usled očigledne nemoći  da se i dalje vodi rat u severnoj Evropi, došlo 1609. do zaključivanja Dvanaestogodišnjeg primirja sa holandskim pobunjenicima. Francuska pretnja u severnoj Italiji i na Rajni (usled spora oko vojvodstava Berg i Jilih) otklonjena je sklapanjem dvostrukog bračnog ugovora između dve dinastije, tokom 1612. i 1615. Bili su to zavidni diplomatski uspesi, ali su, zapravo, predstavljali nemogućnost Španije da i dalje vodi agresivnu spoljnu politiku. Suština tog sistema je upravo bila njena snaga i njena nemoć. Premda poražena na svim bojnim poljima, Španija je uspela da i dalje kontroliše, preko svojih ambasadora, poverenika i, naravno, moćnog jezuitskog reda, čitavu evropsku politiku i da uživa podršku čak i nezavisnim zemljama.(40) Ali je taj sistem ubrzo pokazao znake slabosti. Severna Italija je i dalje ostala pozornica antišpanske politike, gde su glavnu ulogu imali vojvoda od Savoje i Venecija, jedina italijanska država koja se smatrala za stalnu  pretnju i protivnika. Osećajući pritisak Španije sa svih strana, iz pravca Milana, nadvojvodinih zemalja i Napulja, Republika je neumorno radila na tome da pronađe saveznike protiv nje. Savojski vojvoda je, zbog Monferata, 1612. zaratio sa Španijom. Venecija je odbila da se umeša u ovaj sukob, ali je ubrzo bila uvučena u drugi. Stalni napadi uskoka iz Senja, podanika nadvojvode Ferdinanda Štajerskog, doveli su najpre do diplomatskog, a krajem 1615, i do oružanog sukoba između nje i Austrije. Mlečani su upali u grofoviju Goricu i opseli Gradišku. Iste godine, savojski vojvoda obnovio je svoj rat oko poseda na zapadu Italije. Sukob je otvoreno podelio Evropu. Kako su nadvojvoda i uskoci smatrani za agente Španije, svi njeni neprijatelji stali su na stranu Republike. Holandske trupe, pod Morisom Nasavskim, stupile su u njenu službu. Postojala je opasnost da, na svojim brodovima, Holanđani iz Jadrana pređu u Sredozemlje i ugroze španske posede. Ambasador u Veneciji, Bedmar, upozoravao je i Madrid i napuljskog potkralja Osunu o planovima Mlečana i pozivao na odbranu ugleda austrijskog doma.(41) Španija je ubrzo reagovala.

Španija na Jadranu  1617 – 1619

Glavni organizator pomorske ekspedicije španskih brodova na Jadran bio je potkralj Napulja, vojvoda Osuna, koji je još od ranije bio u rđavim odnosima sa Republikom.(42) Iste godine kada je i Osuna preuzeo položaj na jugu Italije, 1616, za guvernera Milana postavljen je Pedro de Toledo, markiz od Viljafranke, koji je započeo odlučne akcije protiv savojskog vojvode. Osuna, Toledo i ambasador Bedmar otpočeli su su svoju borbu protiv Venecije, prvobitno uz blagonaklonu podršku madridskog dvora. Od jula 1616, pod komandom admirala Franciska Ribere, izvršeni su prvi napadi napuljske flote na brodove Venecije. Istovremeno je uskocima dozvoljeno da se, pred mletačkim poterama, sklone u napuljske luke. Preko svojih ambasadora u Rimu, Madridu, Milanu i Napulju, Senat je saznao za ove odluke, kao i za veze koje su postojale između vojvode Osune i milanskog guvernera. Iako ga je Bedmar stalno obaveštavao o ratnim pripremama Venecije, Filip III nije želeo da dođe do većeg sukoba i upozoravao je Osunu da obustavi dalje pomorske operacije.(43) Napuljski potkralj prestao je da šalje svojim admiralima naredbe u kraljevo ime, ali je nastavio, na svoju odgovornost, napade na Jadranu. Januara 1617. konfiskovana je jedna mletačka trgovačka lađa, koja se zbog oluje sklonila u Brindizi. Venecijanski ambasador u Madridu, Pjetro Griti, uputio je oštar protest vojvodi Lermi, u kojem je zahtevao obeštećenje. Osuna je odbio da ovo ispuni, pravdajući se pljačkanjem svog broda nedaleko od Kandije. Čak je, prema Bedmarovim uputstvima, zabranio Mlečanima da za svoje potrebe nabavljaju žito iz Apulije i, pod izgovorom da želi da spreči napad Holanđana, saveznika Venecije, na španske posede na Mediteranu, opremio je novu eskadru za napad. Španska eskadra ponovo je, aprila 1617, uplovila u jadranske vode. Izbila je velika panika među Mlečanima i Turcima kada su neki španski brodovi primećeni nedaleko od ulaza u Boku Kotorsku. Deo španske flote pristao je u Gruž.(44) Brodovi pod komandom admirala Ribere i Leive prokrstarili su čitavim Jadranom sve do Zadra. Verovalo se da će ploviti sve do Istre i povezati se sa uskocima. Međutim, oni su se, nakon pljačkanja nekoliko mletačkih brodova, sklonili u svoje luke: Trimiti, Brindizi i Mesinu. Cilj napada nije bio toliko da se pomogne nadvojvodi Ferdinandu,  koji je sa Mlečanima uveliko ratovao na severu, već da se Republici ospori njena dominacija nad Jadranskim morem koju je ona smatrala neprikosnovenom. Ovaj upad Venecija je iskoristila da diplomatski napadne Dubrovnik, koji je optužen pred Portom da potajno pomaže Špance. Porta se, međutim, ograničila samo na to da upozori Dubrovčane. Španska opasnost približila je Veneciju Turskoj, koja je ponudila pomoć i saradnju Republici. Sultan je, sredinom maja 1617, uputio ferman kapudan-baši sa nalogom da ne dozvoli španskim brodovima da nanesu štetu bilo turskoj, bilo mletačkoj teritoriji.(45) Prvih dana jula 1617. u Brindiziju se okupila velika flota, koju su činili brodovi iz Napulja, Sicilije, Đenove i Toskane. Pod komandom admirala Leive i Aragona, ona je 11. jula napustila Brindizi i uputila se ka Lješu, gde se nalazila glavnina mletačkih snaga. Pred Lješ je stigla 13. jula, ali nije uspela da Mlečane izazove na otvorenu bitku. Umesto toga, Leiva je otišao na sever, duž obala Dalmacije, gde je zarobio dve trgovačke galije, koje su iz Zadra krenule prema Splitu, da bi se, 19. jula, vratio u Brindizi. Ovaj napad Španaca izazvao je odlučnu reakciju Venecije. Odgovorni admirali su smenjeni, ojačana je flota i položaji u Dalmaciji. Ohrabreni turskom podrškom, Mlečani su odlučili da se obračunaju sa Dubrovnikom. Senat je naredio generalnom providuru mora da uđe u dubrovačke vode i napadne okolinu grada. Venecija je čak želela da izgradi utvrđenje na Lokrumu, kako bi lakše zauzela grad i to Porti predstavila kao meru neophodnu u odbrani od španskih napada. Ali je Porta brzo prozrela mletačke namere i uzela Dubrovčane pod zaštitu. Veneciji je naređeno da obustavi pomorsku blokadu Dubrovnika, što ona nije učinila pod izgovorom da se očekuje nov napad Španaca.(46)

Do novog upada španske flote u Jadransko more nije došlo. Na vest da je, nedaleko od obala Kalabrije, primećena turska flota, Leiva je odustao od novog napada i, na izričitu zapovest kralja, sa flotom se prebacio u Mesinu. Filip III je naredio Osuni da ne organizuje više pomorske akcije protiv Venecije sve dok se ne zaključi mir. Iste godine, 1617, trupe markiza de Toleda, ojačane pomoćnim snagama koje je poslao Osuna, zauzele su strateški važan Verčeli i primorale Savoju da odustane od rata. Kralj i Državni savet sve su više bili za to da se očuva mir u Italiji. Savet je odbacio predloge napuljskog potkralja da se ojača tamošnja flota i, uprkos upozorenjima Osune i Toleda, da je Venecija nastavila da se naoružava, naredio potkralju da povuče sve svoje brodove u matične luke. Ova naredba je, 25. juna 1618, i zvanično upućena. Španska ekspedicija na Jadranu bila je okončana, premda će glasine o novoj pojavi njene flote i dalje biti prisutne. Venecija je uspela da odbrani svoju prevlast na Jadranu, uprkos pretnjama Habzburga. Sam Osuna je bio prinuđen da uputi molbu Republici kako bi poslao pomoć caru Ferdinandu II za vreme pobune u Češkoj.

Pritajeni sukob izmedju Španije i Mletačke republike obeležila je i jedna, pomalo čudna epizoda, poznatija kao “španska ili venecijanska zavera”. Vojvoda Osuna je, navodno, u dogovoru sa ambasadorom Bedmarom i grofom Toledom, planirao da zauzme sam grad Veneciju i da spali njen arsenal, iskoristivši za to praznik Uspenja (19. maj 1618), kada, prema običaju, dužd i čitavo plemstvo izlaze na otvoreno more, kako bi simbolično obeležili vezu između Mletačke republike i Jadrana. Pored Bedmara, glavni organizator zavere bio je don Francisko Kevedo i Viljegas, pisac i sekretar potkralja Osune. Mletačke vlasti brzo su otkrile zaveru, pohapsile i pogubile sve sumnjive strance, mahom Francuze, koji su se zatekli u gradu. Sam Kevedo se spasio zahvaljujući svom izvrsnom poznavanju venetskog dijalekta.(47)
 
Nemoguće je utvrditi da li su španski zvaničnici u Italiji zaista bili umešani u pripremanje bilo kakve zavere, pogotovo što su i oni sami docnije poricali svako učešće u njoj. U svakom slučaju, to je poslužilo Veneciji kao povod da optuži Španiju za napad na njenu teritoriju kako bi okupila sve evropske države protiv nje, kao i da preko svog ambasadora u Madridu, juna 1618, zatraži neodloživ opoziv Bedmara, koji je ubrzo smenjen i postavljen za ambasadora u Flandriji. Činjenica je da Venecija nije bila naklonjena miru sa Španijom, kao i da su njenu teritoriju preplavili strani najamnici koji su ubrzo počeli da ugrožavaju i samu bezbednost Republike. Neki istoričari pretpostavljaju da je čitava priča o navodnoj zaveri bila samo pokušaj mletačkih vlasti da se obračunaju sa nezadovoljnim holandskim i francuskim najamnicima koji su, u tom trenutku, bili brojni u gradu.(48) Istovremeno, želeli su da se oslobode i Bedmara, koji je već odavno izazivao podozrenje i sumnje da oko sebe okuplja znatan broj venecijanskih plemića, naklonjenih Španiji i papi.(49) Venecija je, upravo zbog toga, iskoristila planove malobrojnih stranih agenata u gradu, kako bi diplomatski napala Španiju i njene zvaničnike i postigla tri cilja: opoziv Bedmara sa položaja ambasadora, uklanjanje opasnih najamnika i poboljšanje odnosa sa Turskom, jer su neki od plaćenika bili u vezi sa vojvodom od Nevera, koji je planirao da napadne ostrvo Kipar. Svojim energičnim otkrivanjem i suzbijanjem takvih planova, Venecija je pokazala prijateljski gest prema Osmanskom carstvu. Premda je priča o navodnoj zaveri ubrzo bila zaboravljena,  mletačka diplomatija je nastavila da uporno insistira na smenjivanju Osune, koji je i dalje predstavljao opasnost. Preko svog ambasadora u Madridu, uz pomoć nekih napuljskih plemića, nezadovoljnih Osuninom vladavinom i savojskog vojvode, širila je vesti o potkraljevoj izdaji, njegovim vezama sa Francuskom, Savojom i Venecijom i namerama da sebe proglasi nezavisnim vladarem Napulja. Premda su ove optužbe bile u potpunosti neosnovane, juna 1620. Osuna je smenjen, a na njegovo mesto je postavljen kardinal Gaspar de Borha. Sledeće godine, Državni savet je uhapsio vojvodu i na osnovu niza optužbi osudio ga na doživotni pritvor, u kojem će ostati sve do svoje smrti, septembra 1624.(50)

 
Balkansko poluostrvo
Rim, Venecija, Španija i balkanski hrišćani: pokret za vreme Dugog rata (1593-1606) i veze sa zapadnim zemljama

Ideja oslobađanja Balkanskog poluostrva od Osmanlija i neuspešni pokušaji da se ona ostvari prisutna je i u ovom periodu i delimično odslikava odnose između tadašnjih mediteranskih sila. Dugi rat i prvi porazi Osmanlija ponovo su podstakli planove o slamanju Turskog carstva i oslobađanju onog dela evropskog prostora kojim je ono gospodarilo. Na Zapadu se ponovo pokrenula akcija da se sve hrišćanske države udruže i organizovano odupru turskoj opasnosti. Glavni inspirator ovih poduhvata ostao je i dalje papa, koji je, u tesnoj vezi sa Austrijom, preko svog sveštenstva, podsticao balkansko stanovništvo na otpor. Krajem 1592, papa Kliment VIII je počeo da radi na sklapanju novog velikog hrišćanskog saveza. Međutim, njegova nastojanja su bila ubrzo osujećena. Venecija je, februara 1596, odbila da uđe u  jedan takav savez, ne želeći da ugozi svoje posede u Dalmaciji i na Levantu, ali nije mogla da spreči delovanje rimskog sveštenstva na svojoj teritoriji, što će kasnije prouzrokovati sukob izmedju nje i Kurije. Španija se, u tom trenutku, nalazila u ratu sa Francuskom(51), tako da nije mogla da se pristupi papinom pokretu, niti da pruži pomoć caru koji je tada ratovao sa Turcima u Ugarskoj.

Tokom svih ovih događaja, balkanski prostor je ostao relativno miran. Ali su se, već nakon prvih poraza Turaka u Mađarskoj i Transilvaniji, počeli javljati nemiri. Car Rudolf II je, 1595. uputio proglas hrišćanima Bosne i susednih krajeva, u kome ih uzima pod svoju zaštitu.(52) Zahvaljujući papskim i carskim agentima, hercegovačka, brdska i albanska plemena su se ubrzo našla na ivici pobune. Pleme Bjelopavlića, podiglo je 1597. ustanak koji je ubrzo ugušen. Žarište otpora turskoj vlasti postala je istočna Hercegovina, u kojoj je, tokom iste godine, došlo do pobune više plemena, pod vođstvom nikšićkog kneza i vojvode Grdana. Još pre izbijanja ustanka, hercegovački vladika Visarion se, preko fratra Dominika Andrijaševića, obratio za pomoć papi i caru. Ali pomoć sa Zapada nije stigla. Turci su bez velikih teškoća savladali otpor pobunjenog stanovništva. Ali se uskoro ceo pokret u zapadnom delu Balkana počeo vezivati za  ličnost pećkog patrijarha Jovana II Kantula.(53) Tek 1597, patrijarh je stupio u vezu sa papom Klimentom VIII, kome je, januara iste godine, poslao kaluđera Damjana Ljubibratića sa pismom u kojem uverava papu “u svoju odanost i pokornost rimskoj crkvi” i traži pomoć “za oslobođenje srpskog naroda od Turaka”. Papa je odgovorio patrijarhu 1599, ali je traženu pomoć uslovljavao prihvatanjem crkvene unije. U Rim je, 1601, ponovo poslat monah Ljubibratić sa patrijarhovim ovlašćenjem da prihvati uniju. Međutim, ovaj čin ostao je bez ikakvih posledica. Papa nije mogao da ispuni svoju obavezu i pošalje vojsku na Balkan. Tada se patrijarh Jovan, zajedno sa sveštenstvom i glavarima obratio Austriji. U proleće 1606, poslate su dve delegacije, nadvojvodi i caru, koji su poslanicima uputili samo reči ohrabrenja. Novembra iste godine, zaključen je mir između Austrije i Turske, tako da je ona prekinula sve političke veze sa narodnim prvacima na Balkanu u cilju pokretanja ustanka.

Odustajanje pape i cara od bilo kakvih poduhvata na Balkanu, ponovo je približilo Španiju, kao najveću katoličku silu, ovom prostoru. Španija je, u ovom periodu, završavala svoje sukobe na zapadu Evrope i ponovo postala zainteresovana za područje Mediterana. Istupivši kao posrednik u sukobu između pape i Venecije, tokom 1605, sebe je predstavila kao nepomirljivog branitelja katoličke vere. Planovi Španije da obnovi svoju istočnu politiku i učvrsti se na Balkanu i Jadranu, ugrožavali su životne interese Venecije, koja je nastojala da ostane u mirnim odnosima sa Portom.(54) Još pre nego što je Austrija okončala rat sa Turskom, dvorovi u Madridu i Napulju postali su stecište svih onih koji su tražili pomoć za podizanje ustanka na Balkanskom poluostrvu. Glavni posrednici između balkanskih hrišćana i zapadnih zemalja, fra Dominik Andrijašević i kaluđer Damjan Ljubibratić odmah su se, nakon neuspelih pregovora sa carem, uputili u Napulj, a odatle u Madrid, gde su sa španskim kraljem zaključili ugovor o podizanju ustanka Srba i Albanaca.(55) Na osnovu obaveštenja mletačkih agenata, koji su budno motrili na veze između španskog dvora i balkanskih pobunjenika, tokom 1607, u Napulju su krojeni ozbiljni planovi za upad u Hercegovinu i Albaniju. Prema tom planu, Španci bi zauzeli Herceg-Novi ili Risan i uspostavili direktnu vezu sa vojvodom Grdanom. Preko svojih poverljivih ljudi u Dubrovniku i u drugim mestima, Španci su radili na tome da zauzmu Kotor. Patrijarh Jovan je, preko izaslanika, požurivao napuljskog potkralja da što pre pošalje flotu u Jadran. Na vest o mogućem dolasku španske flote, mletački Senat je naredio kapetanu mora da sa brodovima otplovi do Otranta i spreči ulazak Španaca, ali da izbegava svaki sukob sa njima. Istovremeno su Mlečani pohapsili neke zaverenike i preduzeli mere za utvrđivanje Kotora. Ovo je svakako pokolebalo Španiju, koja je svoj glavni napad preusmerila ka srednjoj Albaniji, da bi, nedugo zatim, odustala od bilo kakve akcije na Balkanu. Prema procenama same Venecije, španski dvor je na planove o zauzimanju Albanije i Hercegovine potrošio preko 200 hiljada dukata. Lavovski deo tog novca pripao je mnogobrojnim agentima koji su opsedali dvor u Madridu i uvukli samu Španiju u avanturu koja, svakako, nije bila okončana.(56)

Nova ličnost, koja se vezala za pokret oslobođenja balkanskih hrišćana od turske vlasti, bio je savojski vojvoda Karlo Emanuel I. Ambiciozni i prevrtljivi vojvoda prihvatio je plan o osvajanju Balkanskog poluostrva koji mu je, krajem 1606, podneo posrednik Aleksandar Nikolin iz Paštrovića pod nazivom “Rasprava njegovoj uzvišenosti o zauzimanju makedonskog kraljevstva”. Karlo Emanuel ga je prihvatio i uputio svog  poverenika u Napulj kako bi pridobio za plan tamošnje španske vlasti. Takođe je obavestio španski dvor i započeo diplomatske pripreme za organizovanje jedne široke koalicije hrišćanskih vladara, koja bi, pod njegovim vođstvom, započela rat protiv Turaka. Savojski vojvoda uputio je 1607. svoje poverenike na Balkan,(57)  koji su uspeli da vojvodi Grdanu i  patrijarhu Jovanu upute pismo u kome obećava vojnu pomoć, ukoliko ga srpski glavari proglase za kralja. Na zboru u Kosijerevu, marta 1608, srpske starešine su odlučile da proglase Karla Emanuela I za “nepobedivog kralja cele Rumelije, u kojoj je pet kraljevstava”. Pismo je u Torino odneo Damjan Ljubibratić u pratnji “tri kaluđera i tri gospodičića.”(58) Ali je Venecija, preko svojih agenata, otkrila za srpsko-savojske odnose i nastojala da ih spreči, smatrajući Karla Emanuela samo za špansku figuru u ovom poduhvatu. Savojski vojvoda je, zaista, bio nemoćan bez Španije i njene podrške. Filip III je nastojao da obuzda njegove namere, znajući dobro da je takav plan teško izvodljiv, naročito zbog protivljenja Venecije, koja ne bi oklevala da o njemu obavesti Portu. Srbi su, aprila 1608, na zboru u manastiru Morači, ponovo uputili poziv za pomoć papi Pavlu V, španskom kralju i savojskom vojvodi. Izaslanici su otišli za Napulj u nastojanju da ponovo ožive veze između Španije i pobunjenih hrišćana na Balkanu. Ali je dvor u Madridu odbio da pristupi pokretu. Planovi savojskog vojvode polako su gubili izglede na uspeh, da bi veza između njega i balkanskih ustanika, do kraja 1610, bila  sasvim prekinuta.

Poverenici patrijarha Jovana nastojali su da za svoju stvar zainteresuju još neke italijanske vladare. Interesovanje za balkansku avanturu pokazao je i Vinćenco I Gonzaga, vojvoda Mantove. Jovan Renezi, albanski pustolov, povezao je vojvodu sa srpskim prvacima, sa kojima je prepiska započela u leto 1610. Tajni pregovori, vođeni u Dubrovniku, tokom 1611, podstakli su vojvodu da, iste godine, pošalje u Jadran brod natovaren oružjem namenjen ustanicima. Dubrovačka vlada obavestila je o ovome mletačke i turske vlasti, tako da se naoružani brod, pred pretnjom mletačkih galija, nije ni primakao obali. Neuspeh ove operacije označio je ujedno i odustajanje vojvode Vinćenca I da se i dalje upliće u zaveru protiv turske vlasti na Balkanu.(59) 
 
Poslednji vladar na koga se računalo da će pokrenuti krstaški pohod protiv Turaka bio je Kozimo II Mediči, veliki vojvoda Toskane. Najveći pritisak na vojvodu da preduzme akciju na Balkanu vršio je dubrovački konzul u Mantovi, Nikola Manijat, koji je održavao veze sa raznim balkanskim zaverenicima i upućivao ih na firentinski dvor. U Firencu je, 1611, stigao kapetan Jovan Daničić, koji je toskanskom vojvodi izrazio spremnost patrijarha i glavara da ga priznaju za svog vladara.(60) Kozimo II je, na osnovu ovog razgovora, 8. jula uputio dva pisma, namenjena patrijarhu Jovanu i vojvodi Grdanu. Istovremeno je svoje poruke, prepune laskanja i obećanja, uputio i sultan Jahja, lažni pretendent na carigradski presto, koji je tada boravio na dvoru u Firenci. Pisma su, preko Dubrovnika, stigla do srpskih starešina, ali dalji koraci nikada nisu napravljeni. Toskanski vojvoda izgubio je svako interesovanje za Balkan, a sa njim i svi italijanski vladari. Smrću vojvode Grdana 1612. i patrijarha Jovana Kantula 1614. okončani su bezbrojni pokušaji da se Zapad zainteresuje za sudbinu srpskog naroda i njegovo oslobađanje od Turaka.(61)       

Zaključak

Promene koje su zahvatile Evropu tokom XVII nisu zaobišle ni mediteranski  prostor. Sredozemlje je prolazilo kroz jedno burno, haotično razdoblje u kome se njegova uloga kao glavne pozornice evropske politike lagano završavala. U ovom radu, želeo sam da osvetlim početak tog  “nemirnog doba“  i ulogu koju je Španija, kao najznačajnija mediteranska sila, imala u njemu.

Mediteranska politika koju su vodili španski vladari predstavljala je samo deo jedne mnogo šire i složenije politike koju su oni vodili u Evropi. Upravo zato je neophodno njihove planove vezane za prostor Sredozemlja posmatrati u takvom kontekstu. Ti planovi su  češće bili inspirisani političkim ciljevima i realnim strahom od Osmanskog carstva nego verskim razlozima. Njihovo nastojanje da odbrane svoje posede na Mediteranu bilo je motivisano željom da očuvaju svoju prevlast u Evropi.

Vladavina Filipa III predstavlja, u izvesnom smislu, prekretnicu koju su obeležili ne samo unutrašnji potresi, već i promena spoljne politike, koja nam i dalje ostaje prilično nerasvetljena. Ugrožena na Atlantiku, koji je bio ključ njene svetske imperije, Španija se privremeno povlači sa severa Evrope i ponovo vraća starim, mediteranskim ciljevima. Taj potez se pogrešno tumači kao znak reakcije. To je samo nastavak borbe za očuvanje starih pozicija, ravnoteže moći nasleđene iz prethodnog doba. Početkom XVII veka Španija je na Sredozemlju i dalje defanzivna sila.

 U pvi mah nam se čini da su mediteransku politiku Filipa III i njegovog ministra Lerme krasile izuzetna nedoslednost i odsustvo svakog jasnog cilja. Da bismo shvatili postupke Španije na Mediteranu, moramo dobro razumeti njen tadašnji položaj, ne samo na tom području, nego i u Evropi uopšte, kao i promene koje su zahvatile iberijski, sredozemni, pa i evropski prostor. Treba jasno da predočimo sva iskušenja sa kojima se španska imperija u tom trenutku suočavala, njenu potrebu da sebe i dalje održi kao najveću evropsku i hrišćansku silu, da odbrani sopstvene posede na severu i jugu Evrope kao i nemogućnost da tako nešto ostvari. Možda je takva nedorečena politika bila njen jedini odgovor.

Važno je naglasiti promene koje su prožele Mediteran, pojavu novih faktora i izazove sa kojima se borila Španija u svojoj potrebi da odbrani ne samo svoju vezu sa Italijom, koja je bila stub njene moći u Evropi, nego i samo Iberijsko poluostrvo. Ne smemo zanemariti ni verske razloge, makar kao motiv, premda su one u zvaničnoj politici igrale jako malu ulogu. XVII vek je „doba vere“, kada duh zapadnog čoveka napušta misao Renesanse i prožima talas protivreformacije. To je vreme u kome će se odvijati najstrašniji verski progoni u Evropi. Moralnu krizu u tom periodu potkrepljivala je misao o verskoj čistoti i neobuzdana težnja da se ona odbrani. Zvaničnu politiku su često pratile zavere, prevrati i ubistva pravdana religijskim pobudama.

Filip III Španski umro je 31. marta 1621, ostavljajući svom neiskusnom nasledniku nedovršene sukobe čiji konačan ishod niko nije mogao da predvidi. Nakon njegove smrti, Španija se ponovo okrenula severnoj Evropi i ratovima u kojima će konačno nestati kao velika sila. Za njenu politiku, Sredozemlje je izgubilo značaj, barem do narednog veka. Bilo je to podsećanje na nekadašnju moć, bez pravih posledica. Španija je, zajedno sa Mediteranom, utonula u jedan dug i nemiran period. 
 

SPISAK LITERATURE:
Literetura:
Antonio Dominguez Ortiz, Bernard Vincent, Historia de los Moriscos, Madrid 2003.
Donald H. Penington, Evropa u sedamnaestom veku, Beograd 2002.
El Mediterraneo en la historia editado por David Abulafia, London 2003.
Ferdinand Opll y Karl Rudolf, España y Austria, Madrid 1997.
Fernand Braudel, Carlos V y Felipe II, Madrid 2000.
Gligor Stanojević, Jugoslovenske zemlje u mletačko – turskim ratovima XVI – XVIII vijeka, Beograd 1970.
H. Kenigsberger, Dž. Mouz, Dž. Bouler, Evropa u šesnaestom veku, Beograd 2002.
Historia de España dirigida por Miguel Artola, El antiguo regimen: Los Reyes Catolicos y los Austrias, Madrid 2003.
Istorija srpskog naroda, III/1, Beograd 1993.
Nikola Samardžić, Istorija Španije, Beograd 2001.
Pjer Šoni, Civilizacija klasične Evrope, Beograd 1977.
Rafael Altamira, Historia de España y de civilizacion española, vol. 2, Barcelona 2001. Ramon Menendes y Pidal, La España de Felipe III, vol. 24, La politica interior y los problemas internacionales, Madrid 1996.
Roger Lockyer, Habsburg and Burbon Europe 1470-1720, London 1974.
The new cambridge modern history, vol. III, London – New York 1968.
The new cambridge modern history, vol. IV, The decline of Spain and the Thirty years war, London – New York, 1970.

Linkovi
Tommaso Campanella (Stanford Encyklopedia of Philosophy), htpp://plato.stanford.edu/entries/campanella/, http://www.world-history.ru/Филип III Испансkий. Pax Hispanica
 
 
1  The new modern cambridge history, vol. III, 253.
2  Radi lakšeg izlaganja, rad je podeljen po geografskim celinama.
3  El Mediterraneo en la historia, ed. por D. Abulafia, London 2003, 219 – 250.
4  Nikola Samardžić, Istorija Španije, Beograd 2001, 242.
5  Rafael Altamira, Historia de España y de civilizacion española, vol. 2, Barcelona 2001, 801 - 803.
6  R. Altamira, nav. delo, 803,  The new cambridge modern history, vol III, 352 – 354.
7  El Mediterraneo en la historia, 222 – 226.
8  Isto, R. Altamira, nav. delo, 835 , The new cambridge modern history, vol. IV, 228 – 230. 
9  Osuna je započeo svoje pomorske akcije protiv turskih i berberskih gusara, ubrzo nakon što je imenovan za potkralja Sicilije, 1610.  
10  R. Altamira, nav. delo, 836 , Ramon Menendes y Pidal, La España de Felipe III, vol. 24 , Madrid 1996.
capitulo XIX : “Españoles, berbericos, persos y turcos en los comienzos del siglo XVII”.
11  Zakoni iz 1572, 1576, 1581, 1583, 1585, 1593, R. Altamira, nav. delo, 890.
12  Kako bi se sprečilo masovno bežanje Moriska, izdata je 1582. nova naredba, po kojoj se svaki uhvaćeni begunac od 15 do 55 godina šalje na galije. Ali ova odluka nije striktno primenjivana, isto, 891.
13  O uzrocima izgona Moriska: R. Altamira, nav. delo, 891 – 893,  N. Samardžić, nav. delo, 268 – 269, Antonio Domingues Ortiz, Bernard Vinsent, Historia de los moriscos, Madrid 2003,  The new modern cambridge history, vol. IV, 452 - 456.
14  Konačan broj prognanih Moriska dali su H. Lapeyre, Geographie de l’Espagne morisque, Paris 1959. i J. Regla, Estudios sobre los moriscos, Valencia 1964.
15  u svom delu “American treasure and the price revolution in Spain”, umanjuje ekonomske posledice izgona Moriska, s obzirom da se nije osetio nedostatak radne snage koju bi prouzrokovalo odsustvo tolikog broja radno sposobnih.
16  Pjer Šoni, Civilizacija klasične Evrope, Beograd 1977, 80 – 81.
17  Pjer Šoni, nav. delo, 78.
18  Donald H. Penington, Evropa u sedamnaestom veku, Beograd 2002, 451 - 452.
19  Isto, 452; The new modern cambridge history, vol. IV, 47.
20  Tommaso Campanella (Stanford Encyklopedia of Philosophy) htpp://plato.stanford.edu/entries/campanella/
21  nakon smrti Frančeska IV, vojvode Mantove
22  O odnosima između španskih i austrijskih Habzburga : Ferdinand Opll y Karl Rudolf , España y Austria, Madrid 1997.
23  H. Kenigsberger, Dž. Mouz, Dž. Bouler, Evropa u šesnaestom veku, Beograd 2002, 118 – 120.
24  Konačno opadanje venecijanske trgovine sa Levantom postaje vidljivo tek početkom XVII veka. Sigurno su tome doprineli dugi ratovi koje je Osmansko carstvo tada vodilo sa Persijom na Istoku, The new cambridge modern history, vol III, 251 - 252.  
25  Hrišćanska flota uputila se ka istočnom Mediteranu tek septembra 1571, nakon pada poslednjeg venecijanskog uporišta na Kipru, Famaguste (1. avgusta 1571)
26  O upadu osmanske flote na Jadran i napadima na zetsku i dalmatinsku obalu : Gligor Stanojević, Jugoslovenske zemlje u mletačko – turskim ratovima XVI – XVIII vijeka, Beograd 1970, 81 -82, Istorija srpskog naroda, III/1, Beograd 1993, 209 – 213. 
27  G. Stanojević, nav. delo, 85 – 101.
28  Senat je, preko svog ambasadora u Rimu, sredinom 1596, izneo svoj stav prema akciji protiv Turaka: “ Kada bi bilo nade da se može napraviti  kakvo dobro, nijedan vladar ne bi se našao spremniji od nas, jer osim verskog obzira, toliko smo zainteresovani, takođe iz državnog razloga, ali pošto se ne nalaze stvari u onom stanju koje zahtevaju tako važne akcije, mišljenja smo da će slični pokušaji ispasti uzaludni i sa najvećom opasnošću i neprijatnošću za našu državu zbog krivice onih koji pokreću (akciju) bez ikakve osnove i sa jedinim ciljem interesa i njihove privatne koristi, G. Stanojević, nav. delo, 109.   
29  G. Stanojević, nav. delo, 102 – 116, Istorija srpskog naroda, III/1, 303 – 306.
30  isto, 315.
31  isto, 315 – 322.
32  Tako je, sredinom maja 1617, Porta uputila ferman kapudan-paši da ne dozvoli španskoj floti da nanese ikakvu štetu turskoj ili mletačkoj teritoriji, G. Stanojević, nav. delo, 149.
33  isto, 116.
34  The new cambridge modern history, vol. IV, 271 – 274.
35  R. Menendes y Pidal, nav. delo, capitulo XVII : España y Venecia, 325 – 326.
36  Filip III papi Pavlu V: „ vaša Svetost će me uvek imati za svog vojnika, pod vašom zastavom...“
      R. Menedes y Pidal, nav. delo, 327.
37  R. Menendes y Pidal, nav. delo., España y Venecia, 327.
38   poznatije kao „ Italijanska liga “
39  14. maja 1610.
40  “Pax Hispanica“: the new modern cambridge history, vol. IV, 268 - 270, http://www.world-history.ru/Филип III Испансkий. Pax Hispanica
41  Bedmar u svom pismu kraljevom sekretaru Arostegi od 13. avgusta 1616: “ Sva odbrana i ugled  austrijskog doma zavise od Njegovog Veličanstva (Filipa III) kao glave tog doma i najvećeg vladara
na svetu , R. Menendes y Pidal, nav. delo, 306.
42  Neprijateljstvo između vojvode Osune i Venecije potiče još iz vremena njegove uprave nad Sicilijom, kada su Mlečani opljačkali jedan njegov brod.
43  Ovo upozorenje kralja usledilo je nakon Bedmarovog izveštaja da je Venecija unajmila četiri hiljade holandskih plaćenika, koji se spremaju da napadnu španske posede na Sredozemlju, uključujući i sam Gibraltar, R. Menendes y Pidal, nav. delo, 334.
44  G. Stanojević, nav. delo, 148.
45  isto, 149 – 150.
46  R. Menendes y Pidal, nav. delo, España y Venecia, 339 – 343, G. Stanojević, nav. delo, 152 – 158.
47  O takozvanoj „venecijanskoj zaveri“: R. Menendes y Pidal, nav. delo, capitulo XVI: El virreinato de Napoles, 307 – 314, The new modern cambridge history, vol. IV, 274 – 275.
48  A. Luzio, La congiura spagnuola contro Venezia nel 1618. i documenti dell Archivio Gonzaga, Memorie dell Instituto Veneto serie III, vol. XIII, 1918, Carlos Seco Serrano, La politica de España en Italia a traves de la embajada de Bedmar…
49  Venecija je španskom ambasadoru pripisivala prevratničke namere još 1612, za vreme procesa plemiću Anđelu Badoeru, optuženom da je državne tajne otkrivao upravo njemu, R. Menendes y Pidal, nav. delo, España y Venecia, 330 – 332.
50  R. Menendes y Pidal, nav. delo, El vireinato de Napoles, 314 – 325.
51  rat oko nasleđa francuskog prestola 1594 – 1598.
52  G. Stanojević, nav. delo, 107, Istorija srpskog naroda, III/1, 303.
53  isto, 118 – 120, isto, 322 – 326.
54  G. Stanojević, nav. delo, 125.
55  isto, 126 – 127, Istorija srpskog naroda, III/1, 326 – 327.
56  isto, 128.
57  Umberta Saluca dela Mantu i Filipa Provana di Lejna
58  G. Stanojević, nav. delo, 130 – 131, Istorija srpskog naroda, III/1, 327 – 331.
59  isto, 138 – 142.
60  Poverenici patrijarha Jovana II Kantula i vojvode Grdana, Damjan Ljubibratić i kapetan Jovan Daničić, došli su u Firencu još 1609, ali je sekretar vojvode Kozima II, Vinta, odbio svaku pomoć, G. Stanojević, nav. delo, 142 – 143.
61  isto, 142 – 146, Istorija srpskog naroda, III/1, 333 – 334.


 

Kandidat: Aleksandar Kusturić (IS 2001/110)
Mentor: prof. dr Nikola Samardžić                                      
Diplomski rad
Filozofski fakultet – odeljenje za istoriju, univerzitet u Beogradu
Beograd, jun 2007.
 
Komentari
Dodaj Novi Pretraga RSS
Miroslav  - ekxstra   |79.101.141.xxx |23-05-2009 13:50:36
Care al si ga razvuko, predugacko je ovo
Anonimus  - re: ekxstra   |62.57.99.xxx |01-05-2010 04:33:35
Miroslav napisa:
Care al si ga razvuko, predugacko je ovo


Pa šta si očekivao od diplomskog rada? Ako te mrzi da čitaš, nemoj da čitaš.
Djordjije   |93.86.252.xxx |01-05-2010 05:58:38
Bitan je kvalitet rada, ali ni kvantitet nije zanemarljiv.
Coveku je trebalo sigurno sto godina da napise ovaj rad, a ovom gore citaocu je tesko sigurno i naslov da procita. Pretpostavljam da je hteo malo da mazne deo rada, ali ga mrzi da trazi. Ako je tako - nema 'leba bez mot'ke! :woohoo:
Dodaj komentar
Ime:
Email:
 
Naslov:
UBBCode:
[b] [i] [u] [url] [quote] [code] [img] 
 
 
:D:):(:0:shock::confused:8):lol::x:P:oops::cry::evil::twisted::roll::wink:
:!::?::idea::arrow:
 
Morate navesti anti-spam kod koji stoji na slici.

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."

 
< Prethodno / Previous   Sledeće / Next >


CONTENT

There are no endings, only new beginnings.
 

TRANSLATE
EnglishFrenchGermanItalianPortugueseRussianSpanish

SAJTOVI OČLAŠIVAČA








.
 
~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~ ~
Dodaj malo po malo, pa ćeš imati gomilu.
 
poslovni adresar - PANS - poslovni oglasnik