Mediteranska politika Filipa III (1598 – 1621)
SADRŽAJ Predgovor I Uvod Španija na Mediteranu poÄetkom XVII veka II Zapadni i centralni Mediteran III IstoÄni Mediteran IV Balkansko poluostrvo V ZakljuÄak Spisak literature
PREDGOVOR Interesovanje za istoriju Španije, posebno u ranom periodu novovekovne istorije, prisutno je kroz Äitave moja akademske studije, koje se, kroz prouÄavanje ove teme i pisanje rada samo produbilo. U dubljem razumevanju prošlosti velike španske imperije, njenog razvitka i propasti, dugujem profesorima sa Katedre za novovekovnu istoriju veliku zahvalnost, posebno prof. dr Nikoli Samardžiću. Posebnu zahvalnost dugujem profesorki Marini Nikolić, koja me je, svojim izvanrednim predavanjima, uvela u lepote španskog jezika što mi je pomoglo da brže i lakše prouÄavam istoriju tog velikog evropskog naroda.
Kroz konsultacije i u dogovoru sa profesorima sa iste katedre, odluÄio sam da tema mog diplomskog rada bude “Mediteranska politika Filipa III“. U skladu sa tim naslovom, nastao je rad koji obraÄ‘uje položaj Španije na Sredozemlju krajem XVI i tokom prvih decenija XVII veka, kao i odnose koji su postojali meÄ‘u tadašnjim mediteranskim silama.
Diplomskim radom obuhvaćeni su sukobi na Mediteranu u ovom razdoblju, najvažnije politiÄke, vojne i ekonomske promene i njihove posledice i položaj Španije kao najznaÄajnije mediteranske sile. Posebna pažnja posvećena je balkanskom prostoru i vezema koje su postojale izmeÄ‘u njega i zapadnih sila u tom periodu. Najveći deo potrebnih informacija prikupio sam iz literature: opštih dela posvećenih ranoj modernoj istoriji i monografija vezanih za ovu temu, služeći se, uglavnom, bibliotekom Instituta “Servantes” u Beogradu. Diplomski rad zapoÄinjem predgovorom u kome navodim postupak rada i izbor literature. Uvodni deo biće posvećen položaju Španije na Mediteranu poÄetkom XVII veka i nasleÄ‘enim politiÄkim problemima na tom podruÄju. Izlaganje u glavnom delu rada je podeljeno na geografske celine: zapadni i centralni Mediteran, istoÄni Mediteran i Balkansko poluostrvo. Najveći deo je posvećen spoljnoj politici Španije u tom periodu, njenom položaju u Evropi, oružanim i diplomatskim sukobima. Drugi, manji deo, odnosi se na unutrašnju politiku. U zakljuÄnom delu ću izneti svoje utiske nakon prouÄavanja ove teme i spisak literature koju sam koristio. Mediteranska politika Filipa III (1598 – 1621)
Uvod: Španija na Mediteranu poÄetkom XVII veka nasleÄ‘eni problemi – posledice mediteranske politike Filipa II
PoÄetkom XVII veka, Španija se našla usamljena na Mediteranu, bez ikakvih saveznika, suoÄena sa starim, ali i novim neprijateljima. Bila je to posledica jedne priliÄno spore, neodluÄne, u suštini odbrambene politike, koju je vodila na Sredozemlju od druge polovine XVI veka. Bila je to politika koju su nametale okolnosti, pre svega, unutrašnji problemi, odbrana samog Iberijskog poluostrva i dragocene veze sa posedima u Italiji. Uprkos tome, španski vladari se nisu odrekli ideje koju su im u nasleÄ‘e ostavili KatoliÄki kraljevi, da okonÄaju Rekonkistu na severnoafriÄkom tlu i Mediteran ponovo uÄine hrišÄ‡anskim. Na poÄetku svoje vladavine, Filip II je sve snage posvetio borbi sa Osmanskim carstvom za ravnotežu moći, koja je poÄela da se narušava. Gotovo petnaestogodišnja borba (od 1560. do 1574.) okonÄana je bez pobednika, ali su španske pozicije bile ozbiljno uzdrmane. Turskim osvajanjem Tunisa i La Golete 1574, ona je potisnuta iz severne Afrike, gde je stvoren Äitav niz malih, mahom gusarskih kraljevstava, sultanovih vazala, koja će, ubrzo, postati velika pretnja za sve hrišÄ‡anske države. Venecija, najznaÄajniji saveznik u borbi protiv Osmanlija, bila je oslabljena gubicima i nesposobna da tu borbu nastavi sve do polovine XVII veka. Naprotiv, postala je izrazito antišpanski opredeljena i glavni protivnik u Italiji. Sukobi koji su ponovo izbili u Nizozemskoj i bankrotstvo iz 1575, primorali su Filipa II da odustane od dalje borbe na Mediteranu. Morao se zadovoljiti jednom podnošljivom ravnotežom. Stanje na Sredozemlju, tokom poslednjih decenija XVI veka, moglo bi se opisati kao neka vrsta “hladnog rata“, u kome nijedna strana nije mogla da ospori položaj onoj drugoj. Obe sile su se morale pomiriti sa Äinjenicom da nijedna od njih neće ostvariti potpunu dominaciju i da će te borbe utrti put onima koji će njihovu prevlast sa tog prostora potisnuti. (1)Takve okolnosti neminovno su ograniÄile politiku novog vladara, Filipa III, na Mediteranu. Španija je nastojala da i dalje bude predvodnik i glavna odbrana hrišÄ‡anstva. Svakako da u tome ima izvesnog kontinuiteta, ali i stvarnih potreba španske imperije u Evropi, u trenutku kada su druge sile, muslimanske i hrišÄ‡anske, poÄele da narušavaju njenu premoć. Izazovi sa kojima se suoÄavala na Sredozemlju, koje je i dalje ostalo glavna pozornica evropske politike, zahtevali su nedvosmislene odgovore. SuoÄena sa postepenim opadanjem svoje moći, Španija je mogla samo delimiÄno na njih da odgovori. Njeni pokušaji su, zapravo, bili samo poÄetak jednog dugog “meÄ‘uperioda” koji je preobrazio mediteranski prostor tokom XVII veka. Zapadni i centralni Mediteran(2) Borba sa Osmanskim carstvom za ravnotežu
Sukob na Sredozemlju obeležila je želja obe sile, i Španije i Turske, da nametnu svoju prevlast i ospore dominaciju onoj drugoj. Osmansko carstvo uspelo je da, do polovine XVI veka, objedini gotovo Äitav istoÄni deo basena i da pravce daljeg širenja, bar što se tiÄe pomorskog ratovanja, usmeri na italijansku obalu. MeÄ‘utim, Osmanlije su oduvek pretpostavljale kopnene napade ratovima na moru i zbog toga, kao i zbog slabosti njihove flote, bili su prinuÄ‘eni da sukob sa hrišÄ‡anima prepuste severnoafrÄkim vladarima. (3) Španija je, pod Karlom V, zapoÄela snažan napad, delimiÄno podstaknut i carevim krstaškim žarom. Bila je to široka akcija koja je obuhvatila sve znaÄajne pomorske snage hrišÄ‡ana na Mediteranu. Uprkos tome, ravnoteža, koja će obeležiti Äitav naredni period, postala je vidljiva još za vreme njegove vladavine. Pod Filipom II rat za Španiju dobija, prvenstveno, odbramben karakter. Takav rat uslovio je ne samo njen položaj u Evropi, već i slabost njenih pomorskih snaga u tom trenutku. Još pre dolaska Filipa II na vlast, pozicije hrišÄ‡ana na Mediteranu bile su ozbiljno ugrožene. Dragut, naslednik Hajrudina Barbarose, preoteo je 1551. od malteških vitezova Tripoli, a 1555. Španija je izgubila još jedno uporište u severnoj Africi, Bugiju. (4) Kako su Alžir i Tunis postali sultanovi vazali, postavilo se pitanje bezbednosti andaluzijske i katalonske obale i znaÄajne veze izmeÄ‘u Barselone i Äenove, odakle su se novac i ljudstvo upućivali snagama u Nizozemskoj. Trebalo je izolovati severnoafriÄku obalu. Filip II se, na poÄetku svoje vladavine, posvetio upravo ovom problemu. Španska armada je, 1560, izvršila bezuspešan napad na obalu Tunisa, izgubivši Äitavu vojsku i veliki broj brodova. Nakon ove katastrofe, odustalo se od otvorene borbe iz straha da novi poraz ne ostavi iberijske obale potpuno nezaštićene. (5) Osmanski napad na Maltu 1565, bio je prvi znak te duge i ogorÄene borbe bez pobednika. Postalo je jasno da Turci ne mogu zavladati centralnim delom Mediterana i odatle uspešno ugroziti njegov zapadni deo koji je, bar za izvesno vreme, ostao pošteÄ‘en. Tursko napredovanje na Sredozemlju dostiglo je svoje krajnje granice. Nakon gušenja pobune Moriska u Granadi, 1568 – 1571. i smirivanja Nizozemske, Filip II se ponovo okrenuo oÄuvanju ravnoteže na mediteranskom prostoru. Zbacivanje njegovog štićenika u Tunisu i novi rat izmeÄ‘u Venecije i Osmanskog carstva, primorali su Španiju da iznova angažuje svoje pomorske snage i da poslednji put preÄ‘e u napad. Lepantska bitka, prva velika pobeda hrišÄ‡ana nad Osmanlijama, imala je više moralno-psihološke posledice, nego strateške ili politiÄke. HrišÄ‡anska strana nije mogla da iskoristi pobedu, a turska flota je obnovljena gotovo zapanjujućom brzinom. Osmanlije se nisu mogle ugroziti u istoÄnom delu Sredozemlja. Mir koji je Venecija sklopila sa Portom 1573. i smrt pape Pija V dovele su do raspada Svetog saveza. Sukob izmeÄ‘u Španije i Turske, koji je nastavljen u severnoj Africi, okonÄan je osmanskim osvajanjem Tunisa i La Golete, 1574. Pod sultanovom kontrolom sada su se nalazili Tripoli, Tunis i Alžir, kao vazalna kraljevstva. Premda poraženi u otvorenoj bici, muslimani su, na severu Afrike, ipak potisnuli hrišÄ‡ane i istovremeno oznaÄili kraj španske “conquiste” zapoÄete još krajem XV veka. Kolaps državnih finansija i novi sukobi u zapadnoj Evropi, onemogućili su Filipa II da se i dalje angažuje na ovom prostoru. Kraljevi poverenici u Carigradu, uspeli su da 1577. sklope sa Portom primirje, koje je obnovljeno tri godine kasnije. Španija se morala zadovoljiti podnošljivom ravnotežom, onakvom kakva je postojala nakon opsade Malte. Bio je to mir pun pretnji, ali koji je trajao sve do narednog veka. Doba ”velikih ratova” na Mediteranu je okonÄano. Ravnoteža moći i straha postala je stvarna politika. (6) U velikoj meri se postavlja pitanje: zbog Äega nijedna od pomenutih sila nije uspela da ostvari prevlast i pored dugih i iscrpljujućih ratova? Prema teoriji Džona Gilmartina iz 1974. ni Španci ni Turci nisu mogli da potpuno dominiraju Mediteranom jer je svako od njih bio dovoljno snažan da odbrani svoju sferu uticaja. Ratna strategija sistematskog uništavanja ekonomskih resursa protivnika, prisutna u docnijim sukobima na Atlantiku, bila je na Mediteranu potpuno nepoznata. Nijedna od sukobljenih strana nije posedovala vitalne trgovaÄke puteve na ovom podruÄju, osim ako se izuzme ruta koja je spajala Egipat sa Carigradom. Sama upotreba galija dovodila je do toga da se i otvoreni sukobi završavaju bez pobednika. ÄŒak i u sluÄaju potpune pobede, bilo je gotovo nemoguće osvojiti neprijateljska uporišta, jer se nametala potreba snabdevanja brodova namirnicama, s obzirom da su dugo vremena provodili na otvorenom moru. Zbog toga je glavni strateški cilj bio, ne potpuno uništavanje neprijateljske flote, već osvajanje i zadržavanje što većeg broja uporišta, kako bi se znaÄajan broj galija opremio, zaštitio i rasporedio i kako bi se stvorilo više baza za dalje napade. Upravo su strateške taÄke na obalama i ostrvima bila polazišta i cilj svakog novog napada. Prirodni faktori na Mediteranu takoÄ‘e su uslovljavali naÄin ratovanja. Fernan Brodel je prvi uoÄio da je, zbog svoje tople klime, oskudnog tla i vegetacije, mediteransko podneblje siromašno resursima. Pomorski ratovi XVI veka morali su se voditi pod ovakvim ograniÄenjima. Nijedna od pomenutih sila nije bila u stanju da objedini sva neophodna sredstva kako bi do kraja iskoristila svoju pomorsku snagu. Lepantska bitka je najbolje pokazala u kojoj meri su zaraćene strane dovele svoju pomorsku silu do krajnjih granica. Ali je, nakon toga, usledilo povlaÄenje na ranije položaje. Epoha velikih bitaka je bila okonÄana. Naredni vek je oznaÄio doba opšteg straha i anonimnosti. (7) Španija i severnoafriÄke države
U politiÄkom, ekonomskom i vojnom pogledu, XVII vek predstavlja vreme preobražaja mediteranskog prostora. Ovaj “meÄ‘uperiod”, uslovljen povlaÄenjem Španije i Turske, glavnih suparnika u prethodnom razdoblju, kao i pomeranjem težišta politiÄkih sukoba na centralnu i zapadnu Evropu, obeležen je pojavom novih Äinioca, ranije zanemarljivih ili potpuno nepoznatih. Glavnu opasnost za Španiju nisu više predstavljale Osmanlije, već severnoafriÄki gusari, Englezi i HolanÄ‘ani. Uspon berberskih država u XVII veku predstavlja, pomalo ironiÄno, nastavak borbe izmeÄ‘u Španije i protestantskih sila, koja se sa Atlantika prenela i na Mediteran. Engleski i holandski trgovci, prisutni još od poslednjih decenija XVI veka, postepeno su preuzimali Äitavu trgovinu izmeÄ‘u Levanta, Italije i severozapadne Evrope. Kako su se bavili i gusarstvom, Äinili su ovo podruÄje izuzetno nesigurnim za plovidbu. PoÄetkom veka, ti “severni pirati” sejali su strah po centralnom Mediteranu, napadajući španske i italijanske brodove. Kao glavna uporišta poslužili su im gradovi na severu Afrike, gde su tamošnjim gusarima preneli tehniku izgradnje novog tipa broda, bertona, manjeg, bržeg i opremljenijeg, koji je ubrzo potisnuo upotrebu galija. Do 1620. severnoafriÄki muslimani su ovladali tehnikom upotrebe novih brodova i zapoÄeli “zlatno doba” berberskog gusarstva. Alžir, najznaÄajnija severnoafriÄka luka, postao je jedan od najmoćnijih gradova na Mediteranu, sa preko stotinu naoružanih brodova, koliko se, u tom periodu, procenjivalo. Napadi ovih gusara bili su, uglavnom, vezani za zapadni deo mediteranskog basena, za obale južne Italije, Francuske, katalonsku i andaluzijsku obalu u Španiji, premda su, u više navrata, prelazili Gibraltarski moreuz i pustošili Galiciju, Asturijas i stizali sve do Kanarskih ostrva. Njihovi pohodi, preduzimani radi pljaÄke i odvoÄ‘enja robova, sejali su užas po Äitavom Mediteranu, pretvarajući ga u “more straha”. (8) SuoÄena sa ovakvim izazovima, Španija je, poÄetkom XVII veka, bila prinuÄ‘ena da, i pored unutrašnjih teškoća, organizuje više “kaznenih ekspedicija” protiv gusarskih uporišta na severu Afrike. Obnova pomorskih snaga poverena je Valensiji, Kataloniji i italijanskim dominionima. Do prvog napada španske flote došlo je 1. septembra 1601, kada se eskadra od sedamdeset galija sa deset hiljada vojnika, pod komandom Äan Andreja Dorije, pojavila pred Alžirom. MeÄ‘utim, bura, koja se iznenada podigla, spreÄila je iskrcavanje i primorala španske snage da se povuku na Majorku. Kako su gusari poÄeli da ugrožavaju Sevilju i trgovaÄke brodove koji su stizali iz Amerike, u više navrata je dolazilo do sukoba sa Berberima i Turcima nedaleko od Gibraltara. Tako je Pedro de Toledo, markiz od Viljafranke, naneo poraz piratima 1605, a 1613. je to uÄinio i admiral kantabrijske flote, Migel de Vidazabal. U sukobima protiv muslimanskih gusara najviše se istakao Pedro Telez i Hiron, vojvoda od Osune, potkralj Sicilije i Napulja, koji je, sa italijanskom flotom, izmeÄ‘u 1610. i 1614. izvršio niz napada na turske i berberske luke: Alžir, Bugiju, Tunis, Bizertu, Aleksandriju i Navarin, dok su Mesina i Malta uspešno branjene tokom 1612. (9) MeÄ‘utim, ove pobede bile su samo privremene i nisu otklonile pretnju. Tako su 1618. berberski gusari napali obalu Almerije. Španija je 1619. sklopila savez sa Francuskom i Engleskom o zajedniÄkoj akciji protiv pirata, ali do znaÄajnijih rezultata nije došlo. Neprijateljstvo sa Osmanskim carstvom je i dalje trajalo, iako do otvorenog sukoba nije došlo. Na samom poÄetku vladavine Filipa III, Turci su u Ugarskoj, za vreme Dugog rata (1593-1606), postigli niz pobeda, Äime su još više ugrozili zemlje austrijskih Habzburga i centralnu Evropu. Papa je, sa svoje strane, i dalje podsticao ideju krstaškog pohoda. Španija je, zaista, poslala svoju flotu u istoÄni Mediteran. Komandant napuljske flote, markiz de Santa Kruz, preduzeo je 1603. napad na ostrva Longos, Patmos i Zakintos kao i na DraÄ. Sledeće godine ponovo je izvršena ekspedicija na Egejska ostrva i obale Albanije, gde je došlo do pljaÄkanja luka i uništavanja turskih brodova. Ali su to bili povremeni i izolovani sukobi, bez većih posledica. Oprezna politika španskog kralja i njegovog prvog ministra, vojvode Lerme, ograniÄila se iskljuÄivo na diplomatske pripreme za eventualni rat sa Turcima, tražeći saveznike na svim stranama. O tome koliko je bila iluzorna ideja slamanja osmanske moći, najbolje govore tajni pregovori koje su sa admiralom turske flote, Sinan pašom (poreklom iz Ä‘enovljanske porodice Cibala), poveli na Naksosu predstavnici hrišÄ‡anskih država, sa ciljem da se podigne opšti ustanak protiv sultana koji bi pomogli car, papa, Filip III i malteški vitezovi. Ali je Sinan pašina pogibija 1605. u ratu sa Persijom, okonÄala ovaj fantastiÄan plan. Mnogo ozbiljniji bili su pregovori sa persijskim šahom Abasom I o zajedniÄkom napadu na Tursku. ÄŒak je 1601. došlo i do uspostavljanja diplomatskih veza. Španija je, ipak, odbacila mogućnost rata sa Osmanskim carstvom, iako su u njemu, nakon smrti sultana Mehmeda III 1603. izbili neredi, a naredne godine zapoÄeo dug sukob sa Persijom na Istoku. (10) pitanje Moriska: položaj krajem XVI veka i izgon 1609 - 1614
Jedan od najsloženijih unutrašnjih problema sa kojim se suoÄavala Španija krajem XVI i poÄetkom XVII veka bila je integracija muslimanske manjine u njeno društvo. To pitanje postalo je skoro nerazrešivo nakon pobune Moriska u Andaluziji 1568-1570, koja je za posledicu imala njihovo masovno raseljavanje iz kraljevstva Granade, gde su Äinili priliÄno celovitu (time verovatno i opasnu) skupinu i preseljenje u unutrašnjost Iberijskog poluostrva: u Kastilju, Ektramaduru, Galiciju, Leon i Sevilju. Nizom zakona, regulisan je život Moriska u novim, većinom hrišÄ‡anskim sredinama i onemogućen povratak u oblasti u kojima su ranije živeli. (11) NaroÄito je Zakon iz 1572, u 23 odredbe, propisivao zabrane vezane za raniju religiju i naÄin života, i obavezivao doseljenike na zajedništvo sa takozvanim “starim hrišÄ‡anima”. (12) MeÄ‘utim, ubrzo se pokazala potpuna nemogućnost asimilacije. Špansko društvo niti je bilo sposobno, niti je želelo da prihvati ovu zajednicu, koja je i dalje ostala na marginama društva, iskljuÄena iz svih povlašÄ‡enih redova. IzmeÄ‘u obe skupine vladalo je ogromno nepoverenje. Nakon gušenja pobune i drastiÄnih mera koje su usledile, moriska manjina je zauvek okrenula leÄ‘a hrišÄ‡anskom društvu. PoduÄeni iskustvom svojih predaka, Morisci su hrišÄ‡anstvo doživljavali kao stvar koja se, gotovo po pravilu, nametala. Osim toga, sama država ih je smatrala za stalnu politiÄku opasnost. Gotovo neprekidno je isticana njihova mržnja prema vlastima, spremnost na pobunu i veze koje su održavali sa neprijateljima Španije, Turcima, berberskim gusarima i Francuskom. Ove optužbe samo je pojaÄavala kriza nastala poÄetkom XVII veka. Delovanje Inkvizicije i kazne kojima ih je ona podvrgavala produbili su i uÄvrstili obostranu mržnju i nepoverenje. Pored ovih psiholoških, postojali su i drugi uzroci. Nesposobnost države i crkve da finansijski i organizaciono potpomognu versko poduÄavanje Moriska i njihovo ukljuÄivanje u postojeću versku zajednicu. MeÄ‘usobna surevnjivost i podozrivost sveštenstva sputavali su iskrena misionarska nastojanja pojedinaca, Äak i nekih visokih prelata, da se versko jedinstvo i ostvari. Fanatizam, nepoznavanje jezika i hrišÄ‡anske doktrine, fiziÄka odvojenost od “starih hrišÄ‡ana” dodatno su onemogućavali približavanje i doprineli da se potpuni izgon nametne kao jedino moguće rešenje. (13) Ideja o masovnom izgonu nije bila nova. Ona se prvi put javila 1582. ali se zbog finansijskih i spoljnopolitiÄkih problema kao i zbog protivljenja plemstva, Äiji su vazali bili upravo Morisci, nije mogla sprovesti. PoÄetkom vladavine Filipa III, prilike su se izmenile. VeleposedniÄko plemstvo, grandi, prestali su da ih štite, kada je njihov rad postao skoro neisplativ, a sami plemići postali vezani dugovima za lokalni gradski patricijat. Opšta kriza koja je zahvatila špansko društvo u ovom periodu i duh protivreformacije, podstakli su plimu verske i rasne netrpeljivosti. Pre proterivanja, ukupan broj Moriska iznosio je 325 hiljada (Äitava Španija brojala je osam i po miliona stanovnika). Najbrojniji su bili u kraljevini Valensiji, gde su Äinili 33% stanovništva i u Aragonu, gde ih je bilo 20%. U kraljevini Kastilji, situacija je bila sasvim drugaÄija, s obzirom da su Morisci Äinili neznatnu manjinu (samo 100 hiljada od ukupno šest miliona stanovnika). Bili su, mahom, zemljoradnici, posebno u Aragonu i Valensiji, gde su uzgajali izuzetne kulture, kao sto su pirinaÄ ili šećerna trska, ali su bili i zanatlije, u manjoj meri i trgovci. I pored već donetih odluka o proterivanju (1582. i 1602.), njegovo ostvarenje je odlagano, uglavnom zbog ratova u Evropi, nedostatka trupa, protivljenja plemstva u Valensiji i Aragonu. Na odluku Državnog saveta da, 9. aprila 1609, donese konaÄnu naredbu o izgonu, uticali su Lerma i državni ministri, dok su je podržali najveći crkveni velikodostojnici Španije, nadbiskup Valensije, Huan de Ribera i glavni inkvizitor, Haime Bleda. Poduhvat je krenuo upravo iz Valensije, gde su Morisci Äinili skoro trećinu stanovništva. PoÄetkom septembra, zapoÄelo je okupljanje trupa iz Italije na severu ovog kraljevstva, da bi 22. septembra 1609. potkralj, markiz de Karasena, objavio kraljevu naredbu o opštem izgonu. Svi zateÄeni Morisci, morali su da , u roku od tri dana, napuste svoje domove, ponesu najneophodnije stvari i krenu ka lukama, odakle će biti prebaÄeni u severnu Afriku. Pravo da ostanu imali su samo dece mlaÄ‘a od 4 godine, koja će biti poverena na Äuvanje hrišÄ‡anskim porodicama i šest, uglavnom starijih osoba (na svakih sto domova), koji će novopridošlom stanovništvu pomoći pri obradi zemlje. Prognani su odvedeni u luke Denija, Alikante, El Grao i Vinaroz, odakle su prevezeni u Oran, na alžirskoj obali. Mnogi od njih su stradali od napada tamošnjeg stanovništva. Iste godine doneta je odluka o proterivanju Moriska iz obe Kastilje, Ekstramadure, La ManÄe i Mursije, a naredne, 1610, iz Aragona i Katalonije. Proterivanje je trajalo, ne bez otpora, sve do 1614. i nastavljeno u Mursiji, na Balearima i na Sardiniji. Nemoguće je utvrditi taÄan broj prognanih, s obzirom da je jedna, priliÄno nezanemarljiva skupina, ipak uspela da se vrati i stopi sa hrišÄ‡anskom većinom, dok je jedan deo ostao skriven još za vreme izgona. Morisci iz Aragona, nekih 40 hiljada, sklonili su se u Francusku. Pretpostavlja se da je konaÄan broj izmedju 275 i 300 hiljada, od toga samo za Valensiju 170. (14) Gubitak gotovo 4% stanovništva svakako da je imao uticaja, ali se o demografskim i ekonomskim posledicama i dalje vode polemike. Dž. Hamilton je, sa svoje strane, opovrgao tezu da je izgon Moriska jedan od glavnih razloga opadanja Španije u XVII veku, ukazujući da se nedostatak radne snage u Valensiji nije ni osetio, s obzirom da su visine cena i nadnica ostale iste. (15) Nasuprot njemu, Pjer Šoni zauzima potpuno drugaÄiji stav. On na progon gleda kao na vrhunac opadanja hispano-atlantske konjunkture što je, uz druge faktore, uticalo da se nivo trgovine izmedju Iberijskog poluostrva i Amerike, iz prvih godina XVII veka, više nikad ne obnovi. Za njega je izgon Moriska naneo “konaÄan udarac sredozemnoj Španiji”. (16) Izvesno je da se posledice nisu podjednako osetile u svim krajevima. Oblasti na severu su bile potpuno pošteÄ‘ene. U Kastilji i Kataloniji bile su jedva primetne, pogotovo u najznaÄajnijim gradskim centrima. Nedostatak stanovništva najviše je pogodio Aragon i Valensiju. A. Lapejre govori nam da su predeli 40 km južno od Ebra potpuno zapusteli, kao i neke oblasti (las comarcas) severno od Alikantea. Uglavnom se radilo o ruralnoj Španiji, ali su i gradske privrede, posebno one u Valensiji, dugo vremena ostale u recesiji. Nove okolnosti su se razliÄito odrazile i na društvene klase. Najmanje su stradali veliki posednici, grandi, koji su ubrzo preuzeli posede proteranih Moriska i zapoÄeli politiku naseljavanja hrišÄ‡ana bezemljaša na zapustelim imanjima. Srednje i sitno plemstvo, svetovni i crkveni posednici, koji su se oslanjali na ionako niske rente koje su im Morisci plaćali, zapravo je ostalo bez prihoda. Privredi perifernih delova španskog kraljevstva trebalo je više od pola veka da se oporavi od ovog udarca, koji sigurno nije predstavljao katastrofu, već samo jedan od mnogih Äinilaca koji su obeležili “vek opadanja”. Španija i italijanski dominioni: kraljevine Sicilija i Napulj
Za špansku monarhiju, znaÄaj italijanskih poseda bio je skoro jednak znaÄaju Iberijskog poluostrva.(17) To nije bio sluÄaj samo u ekonomskom i vojnom pogledu. Italija je, bez sumnje, bila stožer španske prevlasti u Evropi, prostor pomoću kojeg je mogla da kontroliše svoje neprijatelje i na severu i na jugu. Zauzimajući centralni deo Mediterana, italijanske kraljevine, Sicilija i Napulj, bile su kljuÄne taÄke za održavanje ravnoteže moći i glavni izvor pomorskih snaga, što se i pokazalo za vreme ratova na moru tokom XVI i XVII veka.
Skoro polovina Apeninskog poluostrva nalazila se pod vlašÄ‡u Španije: kraljevine Napulj, Milansko vojvodstvo i niz manjih utvrÄ‘enja na toskanskoj obali. Bile su to gusto naseljene oblasti, posebno Milano, koje su, uz ostrva Siciliju i Sardiniju, obezbeÄ‘ivale znaÄajne izvore u novcu, hrani i ljudstvu. Problem odbrane bilo je glavno pitanje izmeÄ‘u Madrida i njegovih italijanskih dominiona. Nakon 1559. Napulj i Sicilija postali su glavni stubovi odbrane imperije na Mediteranu, premda je finansijski pritisak i dalje podnosila Kastilja.
Odnosi su se pogoršali poÄetkom XVII veka, kada se i vojna i finansijska obaveza prenela na ova kraljevstva. Sa druge strane, Španija je obilato koristila i rasipala svoje italijanske resurse u ratovima na severu Evrope. Situaciju je otežavala i Äinjenica da su obe italijanske kraljevine, i pored pokušaja da se uvede efikasna centralna uprava, posedovale haotiÄnu administraciju. Istovremeno, bile su u potpunosti nejednako tretirane. Sicilija je i dalje predstavljala jednu od glavnih žitnica u Evropi, koja je svoje proizvode izvozila u Španiju i Milansko vojvodstvo. Pored toga, imala je dugu tradiciju predstavniÄkih institucija, koje su poticale još od aragonskog osvajanja ostrva, kao i domaće plemstvo, Äije moći i privilegije kruna nije ni pokušavala da ospori. To je uticalo da Sicilija bude, u što je moguće manjoj meri, izložena finansijskom pritisku matice.(18) Situacija u Napuljskoj kraljevini bila je potpuno drugaÄija. To je bio siromašan region, bez ikakvih ostataka aragonskih sloboda, ali najviše podvrgnut novÄanim davanjima, pogotovo za ratne potrebe. Smatra se da je samo kraljevstvo Napulj za vojne izdatke izdvajalo oko tri i po miliona dukata godišnje. Vlast je bila podeljena izmeÄ‘u potkralja i plemićkih saveta (sediles). Plemstvo je samo u neznatnom broju bilo domaćeg porekla. Bili su to, uglavnom, Äenovljani, kojima su španski vladari davali titule i zemlju i koji su zavisili od kraljeve milosti. Zbog toga nije postojalo odluÄno suprotstavljanje, kao u sluÄaju Sicilije, finansijskoj eksploataciji, iako je ona bila znatna. Prikupljanje državnih prihoda takoÄ‘e se nalazilo u rukama Äenovljana. Deo tih prihoda ostvarivao se povećanjem taksi na izvoz ulja i svile, kao i na potrošnju osnovnih životnih namirnica. Znatan deo je, ipak, dolazio od prodaje titula, položaja, prava i jurisdikcija nad slobodnim gradskim opštinama i zemljama kraljevskog poseda, koji su prepuštani na milost i nemilost baronima. Sami potkraljevi su bili, uz izuzetak Lemosa i Osune, blede figure, Äiji je položaj zavisio od podrške vladajuće klike u Madridu, a poÄetkom XVII veka i od roÄ‘aÄkih veza sa Lermom.(19)
OÄigledno loša španska uprava u Napuljskom kraljevstvu nije ostala pošteÄ‘ena kritika. Pesnici Marino i Tasoni, kao i politiÄki pisci i mislioci Bokalini i Sarpi prikriveno ili otvoreno su napadali politiku Španije u Italiji, posebno u Napulju. Vrhunac nezadovoljstva predstavljala je tzv.”mesijanska pobuna” iz 1599. jedna u nizu koja će zahvatiti ovo podruÄje tokom XVII veka. Povod za njeno izbijanje bila je glad u Kalabriji, a na Äelu joj se našao dominikanski kaluÄ‘er Tomazo Kampanela, poznati pisac teoloških i filozofskih dela. Nakon odlaska iz Rima, gde se nalazio u zatoÄeništvu zbog jeresi, Kampanela se 1598. vratio u Kalabriju, gde je ubrzo svojim proroÄanstvima i astrološkim predviÄ‘anjima o smaku sveta, privukao pažnju svetine, ali i vlasti. Naredne godine, organizovao je zaveru sa ciljem da se zbaci španska uprava u kraljevini i uspostavi republika. Ali su, avgusta 1599, dva zaverenika otkrila njegove planove. Kampanela je, nakon neuspešnog bekstva, uhvaćen i odveden u Napulj, kao i na desetine osumnjiÄenih. Uspeo je da izbegne smrtnu kaznu, ali je osuÄ‘en na doživotno zatoÄeništvo. U zatvoru je napisao svoje najslavnije delo “Grad Sunca”, u formi poetskog dijaloga, u kojem je opisao modele idealnog društva. Iz zatoÄenistva je pušten tek 1626.(20)
Epizoda sa Kampanelom pokazala je slabosti španske vladavine u Italiji, upravo u trenutku kada je ona bila najviše ugrožena. Kraljevina Napulj je bila kljuÄna taÄka u borbi sa glavnim neprijateljima Španije na Mediteranu i na Apeninskom poluostrvu. Grof de Lemos, potkralj od 1610. do 1616, organizovao je dve pomorske ekspedicije protiv Turaka (1614. i 1615), dok su osvajanja grofa Fuentesa, namesnika Milana, na ligurskoj obali, tokom 1610, uÄvrstila veze izmeÄ‘u španskih poseda na severu i jugu Italije. Bio je to presudan momenat, jer su položaj Španije ugrožavali dva protivnika na severu, Savoja i Venecija. Savojski vojvoda, Karlo Emanuel I, ušao je 1612, zbog vojvodstva Monferat, u otvoreni sukob sa milanskim guvernerom.(21) Poražen, bio je primoran da sklopi ugovor u Astiju 1615. po kome je Monferat ostao u posedu Mantove. Astijski ugovor i mir sa Francuskom nisu okonÄali sukobe u Italiji. Venecija je i dalje ostala glavni, premda pritajeni neprijatelj Äitavom sistemu koji je Španija uspostavila na Apeninima i jedina koja je odolevala njenom uticaju. Savez sa savojskim vojvodom i HolanÄ‘anima nije otklonio špansku pretnju koja je dolazila sa kopna i mora, preko Milanskog vojvodstva, Napulja i Tirola. Venecija je, 1615, zaratila sa uskocima, balkanskim piratima, koji su svojim pomorskim napadima ugrožavali njenu trgovinu sa Levantom kao i sa austrijskim nadvojvodom Ferdinandom, Äiji su podanici bili uskoci. Filip III je podržao svog austrijskog roÄ‘aka, premda do rata izmeÄ‘u Venecije i Španije nije došlo.(22) Sukob je prenet na italijanske dominione. Glavna uloga u ratu sa MletaÄkom republikom pripala je novom napuljskom potkralju, Pedru Telez i Hironu, vojvodi od Osune, najupeÄatljivijoj politiÄkoj figuri tog vremena, koji je, kao upravnik Sicilije i Napulja, uspeo da potpuno obnovi italijansku flotu i da preduzme više uspešnih napada na Mediteranu, uglavnom protiv Turaka. Osuna je priželjkivao sukob sa Venecijom, sa kojom je još od ranije bio u neprijateljstvu, a njegove akcije je podsticao, doduše tajno, i dvor u Madridu. PoÄevši od 1617, tokom dve i po godine, napuljska flota krstarila je Jadranskim morem, blokirajući ulaz u njega i ploveći sve do Istre. Paralelno sa operacijama na moru, pripremana je i navodna pobuna u samom gradu Veneciji, koju su organizovali agenti potkralja Osune i španskog ambasadora u Republici, Bedmara. Bila je to takozvana “Velika zavera”, koja je Veneciji poslužila kao povod da optuži Španiju da priprema napad na njenu teritoriju, kako bi okupila ostale evropske države protiv nje. MletaÄko-holandski savez, sklopljen 1619, primorao je Španiju da pošalje trupe u Trst i da pripremi još jednu eskadru. Rat je, ipak, izbegnut. Republika je uspela da se izmiri sa Španijom i nadvojvodom mirovnim ugovorima, sklopljenim 1619. u Madridu i Viener Nojštatu, Venecija je ostala nezavisna država, i pored nesmanjene španske vlasti u Italiji. Na njen zahtev, Bedmar je, juna 1618, opozvan sa položaja ambasadora, dok su delovanja mletaÄkih agenata, doprinela da se vojvoda Osuna lažno optuži za izdaju i po povratku u Španiju 1620, uhapsi.
IstoÄni Mediteran Borba Venecije i Osmanskog carstva na Levantu i Jadranu
Nadiranje Osmanlija na obale istoÄnog Mediterana ne samo da je uništilo poslednje ostatke Vizantije, koja je, nakon 1453. prestala da postoji, nego je lagano poÄela da ugrožava i pomorsko carstvo koje je MletaÄka republika stvorila na ovom prostoru. U doba najvećih turskih osvajanja istoÄnomediteranske obale, Venecija nije više bila velika sila. Opadanje njene moći može se pripisati spoljnopolitiÄkim napadima. (23) Na Levantu, Balkanu i u Italiji, MleÄani su, poÄetkom XVI veka, vodili iscrpljujuće borbe protiv sila koje su za njih bile prejake. Istovremeno je nova trgovaÄka imperija, koju su Portugalci gradili u Indijskom okeanu, potresla same osnove njene ekonomije. Venecija se, do polovine veka, oporavila od ovog poraza na trgovaÄkom planu, ali je sa njenom ulogom velike sile bilo gotovo. Svoje pozicije ona nije više mogla da brani sama. (24) Najveću pretnju mletaÄkom pomorskom carstvu predstavljali su Turci. Do polovine XVI veka, Venecija je izgubila sve svoje posede na Peloponezu i u Egejskom arhipelagu. Ideja hrišÄ‡anskog saveza sa papom i carem Karlom V pokazala se nedovoljna da bi odstranila tursku opasnost, ali je ipak uspela da pokrene one snage koje sama Republika nikad ne bi bila u stanju da okupi. Sve prisutnija turska opasnost na Äitavom Sredozemlju, neminovno je približila Veneciju i Španiju, izmeÄ‘u kojih se pojavio papa kao posrednik sa i dalje živom idejom krstaškog pohoda. Do novog sukoba je došlo kada je sultan Selim II (1566-1574) odluÄio da osvoji, u strateškom pogledu, najvažniji mletaÄki posed, Kipar. Osmanlije su strahovito brzo i surovo zapoÄeli osvajanje ostrva, što je za posledicu, doduše malo sporiju, imalo stvaranje novog Svetog saveza izmeÄ‘u pape, Venecije i Španije. Još pre nego što je hrišÄ‡anska flota napustila svoje uporište u Mesini, kako bi krenula ka neprijatelju, Venecija je morala da se pomiri sa gubitkom Kipra. (25) Štaviše, morala je da izdrži napad na Jadranu, nadomak samog grada. Tokom leta 1571, turska flota je ušla u Jadransko more, osvojila Ulcinj, Bar i SpiÄ u zetskom primorju i opsela Kotor. Deo osmanske flote, pod voÄ‘stvom Uludž-Ali paše, namesnika Alžira, krenula je na sever i opljaÄkala KorÄulu i Hvar. Na vest o kretanju neprijatelja ka balkanskoj obali, turska flota je požurila kako bi izbegla zatvaranje. (26) OdluÄna pobeda hrišÄ‡ana kod Lepanta, 7. oktobra 1571, srušila je mit o nepobedivosti Osmanlija, ali dalje od toga nije otišla. Snage Turskog carstva bila su i dalje ogromne da se, za manje od godinu dana, nadoknade svi gubici koje je njegova pomorska sila pretrpela. Još tokom 1572, hrišÄ‡anska armada se razišla. Španija je požurila da odbrani svoje pozicije na zapadu, dok je smrt pape Pija V, idejnog tvorca Svete lige, dodatno oslabila labave i neiskrene veze izmeÄ‘u saveznika. Venecija, usamljena i iscrpljena ratom, bila je voljna da što pre sklopi mir sa sultanom, prihvatajući gotovo sve turske uslove. Prema mirovnom ugovoru, sklopljenom 7. marta 1573, pristala je da ustupi ostrvo Kipar, da plati ratnu odštetu u visini od 300 hiljada dukata, da za posed ostrva Zante (Zakintos) daje godišnji danak od hiljadu i po dukata i da prizna sva turska osvajanja u zetskom primorju. Zauzvrat, sultan je obnovio sve ranije mletaÄke povlastice i dozvolio Republici da i dalje nesmetano nabavlja žito sa Levanta, što je bilo od presudnog znaÄaja za njene izgladnele gradove. Kiparski rat je najbolje pokazao da je položaj Osmanlija na istoÄnom Mediteranu neprikosnoven. ÄŒak i uz pomoć Španije i ostalih hrišÄ‡anskih sila, Venecija nije mogla da spreÄi svoje uzmicanje. Sve do polovine XVII veka, ona će vešto nastojati da izbegne sukob sa Osmanskim carstvom, iako će je to Äesto dovoditi do razmirica sa ostalim hrišÄ‡anskim državama i papom. Zanimljiva je Äinjenica da su, u narednom periodu, upravo sa mletaÄkih poseda na Balkanu planirane najznaÄajnije operacije protiv Turaka. Dalmacija je, za vreme borbi oko Kipra, bila sporedno ratište, da bi se nakon toga pretvorila u žarište antiturskih akcija. SuoÄena sa potpunim pustošenjem svojih balkanskih poseda, Republika je, tek nakon ovog rata, pristupila naseljavanju turskih podanika iz dalmatinskog zaleÄ‘a. Stalni napadi ovih doseljenika na obližnju teritoriju, postepeno su razarali sistem osmanskih vojnih krajini i slabile pritisak na izolovane mletaÄke gradove u Dalmaciji. Ravni kotari su, pored Senja, postali najveće polazište svih uskoÄkih operacija, koje ne samo da su ugrožavale trgovinu na Levantu i Jadranu, koja je imala životni znaÄaj za Veneciju, već i mir sa Osmanskim carstvom, koji je ona sa mukom održavala. (27) Dugi rat, koji je izbio izmeÄ‘u Turske i Austrije, predstavljao je, u tom pogledu, najveće iskušenje. Austrija i papa Kliment VIII bili su zainteresovani za dizanje ustanka na Balkanu, na podruÄju severne Albanije, Crne Gore i Hercegovine. Austrija je potajno želela da se domogne Klisa, najznaÄajnijeg utvrÄ‘enja u Dalmaciji, koje je kontrolisalo put prema Bosni i time ojaÄa svoj položaj na Jadranu. Ti planovi Veneciji nisu ostali nepoznati, kao i Äinjenica da su papski i carski agenti preplavili njene posede, podstiÄući lokalno stanovništvo na svetu borbu protiv nevernika. Republika je odbila zvaniÄan papin poziv iz 1595. da pristupi novom hrišÄ‡anskom savezu i izrazila svoje negodovanje zbog sve otvorenijih podsticaja na rat koje je katoliÄki kler upućivao njenim podanicima, što će kasnije biti jedan od uzroka sukoba izmeÄ‘u nje i Svete Stolice. (28) Sa svoje strane, Austrija je otvoreno huškala uskoke sa mletaÄkih poseda da preduzmu odluÄan napad na Klis. Dva puta su uskoci napadali ovu tvrÄ‘avu da bi je, 7. aprila 1596, konaÄno osvojili. (29) UskoÄka zavera, pripremljena u Splitu i uperena protiv Osmanskog carstva prenerazila je Veneciju. Senat je, preko svojih ambasadora u Rimu i Pragu, uputio oštre proteste, optužujući zapadne zemlje da imaju za cilj da Republiku uvuku u novi rat sa Turskom. Porta je, ipak, prihvatila sva mletaÄka opravdanja, dok je, 30. maja 1596, turska vojska ponovo zauzela Klis, ali su odnosi izmeÄ‘u Osmanskog carstva, Venecije i Austrije i dalje ostali zategnuti. ÄŒvrsta odluka Mletaka da ne dozvole nikakvu akciju sa svoje teritorije samo je okrenula uskoke protiv njih. Oni ne samo da su nastavili sa svojim ranijim napadima na tursku Dalmaciju, već su poÄeli da na moru presreću i pljaÄkaju mletaÄke brodove. Senat im je zbog toga objavio rat do istrebljenja. Podstaknuti od Austrije, uskoci, naroÄito oni iz Senja, vršili su upade na teritoriju Istre, Äije su luke bile izložene nemilosrdnom pljaÄkanju. Vrhunac uskoÄkih napada pada u period izmeÄ‘u 1602. i 1606. Venecija je pokušala da sa Austrijom reši problem uskoka, posebno senjskih, ali je odgovor BeÄa bio nedvosmislen – dozvoliti slobodnu plovidbu Jadranom, što je Republika smatrala iskljuÄivo za svoju privilegiju. Situaciju je posebno otežavala okolnost da se za probleme na Jadranu poÄela interesovati Španija, koja je ponovo pokrenula svoju istoÄnu politiku. Postojali su izvesni planovi da Španija preuzme Senj i Klis, što je svakako izazvalo ogromne sumnje na Rijaltu. Špansko-uskoÄki dosluh uperen protiv Venecije imao je zavereniÄki karakter. (30) Austrija se nerado odricala pomoći uskoka, Äak i nakon sklapanja mira sa Turcima 1606, kada su, prema odredbama ŽitvatoroÄkog ugovora, zabranjeni svi upadi pljaÄkaškog karaktera na teritoriju obe strane. Svojim delovanjem uskoci su slabili južnu granicu Bosanskog pašaluka i time smanjivali pritisak koji je odatle vršen na podruÄje Vojne granice. Sa druge strane, MleÄani su želeli da što pre prinude Austriju da bez odlaganja i uslovljavanja reši pitanje uskoka na svojoj teritoriji. ÄŒinjenica da je uživala blagonaklonu neutralnost Turske samo ju je ohrabrila da istraje u svojim zahtevima. Nakon još jednog od mnogobrojnih upada uskoÄkih Äeta na teritoriju Istre, izbio je, 1612 , diplomatski rat izmeÄ‘u Venecije i Austrije. MletaÄki brodovi blokirali su sve austrijske luke na Jadranu i spreÄili dovoz robe u njih. Iako su iza njega stajali papa i španski kralj, beÄki dvor je ubrzo pristao na pregovore. Prema BeÄkom sporazumu, sklopljenom 1613, car i nadvojvoda su se obavezali da će spreÄiti sve napade iz Senja na brodove i luke Republike. Zauzvrat, Venecija je digla pomorsku blokadu nadvojvodinih zemalja i oslobodila sve zarobljenike. To nije bilo dovoljno da se spreÄe provale uskoka, pogotovo što je sporno pitanje o slobodnoj plovidbi Jadranom ostalo nerešeno. I pored postignutog dogovora, krajem 1614, došlo je do novog pljaÄkanja Istre, kao i ostrva Cresa, Lošinja i Paga. Tada je Republika odluÄila da otpoÄne otvoreni pomorski rat protiv svih austrijskih podanika. Generalni providur Dalmacije dobio je nareÄ‘enje da napadne obalu od Istre do Karlobaga. MleÄani su se 1615, iskrcali na austrijski deo poluostrva i zapoÄeli artiljerijski napad na naselja, Äime je otpoÄeo “uskoÄki rat” izmeÄ‘u njih i nadvojvode. (31) Naredna godina bila je godina najvećih ratnih operacija na podruÄju Istre, koja je pretrpela ogromna razaranja. Borbe su se vodile i u Gorici i na hrvatskom primorju. Na stranu Austrije stali su papa i Španija, premda je Filip III odbio da otvoreno zarati sa Venecijom. Uz prećutnu podršku dvora u Madridu, potkralj Napulja, vojvoda Osuna, zapoÄeo je svoj liÄni rat sa MleÄanima na Jadranu. Napuljska eskadra je blokirala Otrantska vrata i otpoÄela napad na venecijanske brodove, dok su pojedini španski admirali krenuli duž jadranske obale, otvoreno izazivajući Republiku. Ovaj dogaÄ‘aj je ponovo približio Tursku i Veneciju. Porta je odluÄno stala na stranu MleÄana i pružila im pomoć i saradnju u borbi protiv Španaca. (32) UskoÄki rat se sve više pretvarao u širi evropski sukob koji je prevazilazio pitanje prevlasti na Jadranskom moru. Španija je, nakon sklopljenog mira sa Savojom 1617, želela da izgladi i odnose sa Venecijom. Tokom 1618, Osuna je dobio nareÄ‘enja da obustavi sve napade na Jadranu i povuÄe flotu u napuljske luke. Pod pritiskom dogaÄ‘aja u ÄŒeškoj, na mir je pristala i Austrija. Posredstvom pape, španskog kralja, velikog vojvode Toskane i vojvode Mantove, na osnovama ranijeg BeÄkog sporazuma iz 1613, sklopljen je u Parizu, 6. septembra 1617, mir izmeÄ‘u Venecije i Austrije, ratifikovan iste godine u Madridu. Prema odredbama Madridskog ugovora, Austrija se obavezala da protera uskoke iz Senja i obećala da se sa njene teritorije neće više preduzimati nikakvi napadi na posede Republike. Odredbe su odmah stupile na snagu. Sva neprijateljstva, na kopnu i na moru, okonÄala su se tokom 1618. Venecija je, nesumnjivo, održala svoj primat na Jadranskom moru. ReÄi koje je, još 1598, uputio ambasador Dolfin papi Klimentu VIII da je: ”vlast nad Jadranom najlepše osećanje koje Republika ima i da je ona nikada neće deliti” pokazale su se kao taÄne. (33) Odnosi Venecije sa Svetom Stolicom i Španijom poÄetkom XVII veka
Italija je bila stub španske moći u Evropi, ali i podruÄje gde je ona bila najranjivija. Španija je uporno nastojala da kontroliše što veći broj italijanskih država, bilo da je neposredno vladala nad njima, nadzirala ih, ili bila sa njima u prijateljskim odnosima. Njena slabost, primetna još krajem XVI veka, osetila se najpre u Italiji. Od Klimenta VIII (1592-1605), pape su prestale da budu bezrezervni saveznici “katoliÄkog kralja” i zapoÄeli su da traže podršku i na drugoj strani, pre svega u Francuskoj, koja je, nakon dolaska na vlast Anrija IV (1589-1610), zapoÄela odluÄnije da vodi svoju spoljnu politiku. Mnogo veću pretnju za španski položaj na Apeninskom poluostrvu predstavljalo je držanje Venecije, koja je, nedugo nakon Lepanta, postala izrazito antišpanski i antipapski opredeljena. (34) Ekonomsko opadanje Republike i gubitak poseda na Levantu sigurno su meÄ‘u njenom elitom stvarali osećaj ugroženosti, koji se mogao prevazići sve odluÄnijom odbranom njenog nezavisnog položaja, koji je sigurno bio neosporan, ne samo u odnosu na Španiju, već i na bilo koju drugu silu. Borba protiv navodne španske i papske dominacije nad gradom-republikom, bila je glavna nit politike koju su vodili mladi venecijanski aristokrati i trgovci, takozvani “giovani”, a koja je okupila i inspirisala sve neprijatelje Španije u Italiji i na Mediteranu. Sukob je, najpre, izbio sa Rimom, koji je smatran za španskog najlojalnijeg saveznika. Venecija je već duže vreme podozrivo gledala na sve veći uticaj jezuitskog reda i delatnosti katoliÄkog klera na njenim balkanskim posedima. MletaÄki senat je, 1604. i 1605, doneo dva zakona koja su zabranjivala izgradnju samostana, crkava i bolnica na teritoriji Republike bez njegove dozvole kao i da sva nepokretna dobra ne mogu preći u vlasništvo crkve, bez odobrenja državnih vlasti. Svima koji se ogluše o ove zakone zaprećeno je konfiskacijom imovine i proterivanjem. Novi papa, Pavle V (1605-1621), rešen da odbrani autoritet crkve, odluÄno je ustao protiv ovih odredbi. Zbog nepoštovanja njegovih žalbi, papa je, 1606, ekskomunicirao Senat i dužda i stavio celu teritoriju Venecije pod interdikt. Na to je Republika odgovorila izgonom svih verskih redova koji se nisu povinovali državnim propisima o crkvi. (35) Izbio je sukob koji je imao šire posledice od obiÄnog spora izmeÄ‘u državnih vlasti i crkve. Venecijanski kler, pod voÄ‘stvom Paola Sarpija, stao je na stranu Republike. U svojim antipapskim pamfletima, koji će kasnije ući u njegov “Traktat o interdiktu”, Sarpi je osporavao papi bilo kakvo mešanje u pogledu svetovnih stvari. OdluÄan stav Venecije da odbrani svoje zakone, samo je još više pogoršao odnose izmeÄ‘u nje i Kurije, koja je, u ovoj borbi, raÄunala na podršku Španije. Filip III uveravao je Svetu Stolicu u svoju spremnost da joj pomogne kako bi odbranila svoja prava. (36) Sa svoje strane, Venecija je raÄunala na podršku Francuske. Ipak su dve katoliÄke sile ostale po strani u ovom sukobu. Miroljubiva politika Lerme i Državnog saveta nastojala je, da preko ambasadora i posebnih izaslanika, posreduje u sukobu izmeÄ‘u Venecije i Rima. MeÄ‘utim, Anri IV želeo je pobedu svoje diplomatije, kako bi, bez otvorene borbe, ojaÄao francuski uticaj u Italiji. Preko izaslanika u Rimu, savetovao je papi da pristane na ustupke. Posredovanjem Francuske, došlo je, 1609, do sporazuma izmeÄ‘u Republike i Svete Stolice. Venecija je pristala da sve osumnjiÄene za prestup preda papi, da suspenduje sve sporne zakone, da povuÄe sva zvaniÄna dokumenta protiv interdikta i da pristane na povratak svih crkvenih redova, osim jezuita. Papa je oslobodio dužda i Senat ekskomunikacije i skinuo intredikt sa mletaÄke teritorije. (37) Spor izmeÄ‘u MletaÄke republike i Rima je otklonjen, ali je, uprkos tome, nastavljeno prikriveno neprijateljstvo izmedju nje i Španije. Venecija je, već dugo, podrivala sve planove Madrida vezane za Italiju i, svesna pretnje koja joj je dolazila iz pravca Milanskog vojvodstva, pokušavala da sebi obezbedi saveznike. Našla ih je u Anriju IV i Savoji, koji su 1610. sklopili ugovor u Brusolu, po kome je savojski vojvoda, Karlo Emanuel, dobio podršku Francuske za napad na Milansko vojvodstvo. (38) Iznenadna smrt francuskog kralja, iste godine, (39) osujetila je ovu nameru i omogućila Španiji da uspostavi svoj sistem u Evropi, poznatiji kao ”Pax Hispanica”. Mirovni poredak koji su Filip III i njegov prvi ministar Lerma nametnuli zapoÄeo je mirovnim ugovorima sa Francuskom 1598. (mir u Vervenu) i sa Engleskom 1604, da bi nakon toga, usled oÄigledne nemoći da se i dalje vodi rat u severnoj Evropi, došlo 1609. do zakljuÄivanja Dvanaestogodišnjeg primirja sa holandskim pobunjenicima. Francuska pretnja u severnoj Italiji i na Rajni (usled spora oko vojvodstava Berg i Jilih) otklonjena je sklapanjem dvostrukog braÄnog ugovora izmeÄ‘u dve dinastije, tokom 1612. i 1615. Bili su to zavidni diplomatski uspesi, ali su, zapravo, predstavljali nemogućnost Španije da i dalje vodi agresivnu spoljnu politiku. Suština tog sistema je upravo bila njena snaga i njena nemoć. Premda poražena na svim bojnim poljima, Španija je uspela da i dalje kontroliše, preko svojih ambasadora, poverenika i, naravno, moćnog jezuitskog reda, Äitavu evropsku politiku i da uživa podršku Äak i nezavisnim zemljama. (40) Ali je taj sistem ubrzo pokazao znake slabosti. Severna Italija je i dalje ostala pozornica antišpanske politike, gde su glavnu ulogu imali vojvoda od Savoje i Venecija, jedina italijanska država koja se smatrala za stalnu pretnju i protivnika. Osećajući pritisak Španije sa svih strana, iz pravca Milana, nadvojvodinih zemalja i Napulja, Republika je neumorno radila na tome da pronaÄ‘e saveznike protiv nje. Savojski vojvoda je, zbog Monferata, 1612. zaratio sa Španijom. Venecija je odbila da se umeša u ovaj sukob, ali je ubrzo bila uvuÄena u drugi. Stalni napadi uskoka iz Senja, podanika nadvojvode Ferdinanda Štajerskog, doveli su najpre do diplomatskog, a krajem 1615, i do oružanog sukoba izmeÄ‘u nje i Austrije. MleÄani su upali u grofoviju Goricu i opseli Gradišku. Iste godine, savojski vojvoda obnovio je svoj rat oko poseda na zapadu Italije. Sukob je otvoreno podelio Evropu. Kako su nadvojvoda i uskoci smatrani za agente Španije, svi njeni neprijatelji stali su na stranu Republike. Holandske trupe, pod Morisom Nasavskim, stupile su u njenu službu. Postojala je opasnost da, na svojim brodovima, HolanÄ‘ani iz Jadrana preÄ‘u u Sredozemlje i ugroze španske posede. Ambasador u Veneciji, Bedmar, upozoravao je i Madrid i napuljskog potkralja Osunu o planovima MleÄana i pozivao na odbranu ugleda austrijskog doma. (41) Španija je ubrzo reagovala. Španija na Jadranu 1617 – 1619
Glavni organizator pomorske ekspedicije španskih brodova na Jadran bio je potkralj Napulja, vojvoda Osuna, koji je još od ranije bio u rÄ‘avim odnosima sa Republikom. (42) Iste godine kada je i Osuna preuzeo položaj na jugu Italije, 1616, za guvernera Milana postavljen je Pedro de Toledo, markiz od Viljafranke, koji je zapoÄeo odluÄne akcije protiv savojskog vojvode. Osuna, Toledo i ambasador Bedmar otpoÄeli su su svoju borbu protiv Venecije, prvobitno uz blagonaklonu podršku madridskog dvora. Od jula 1616, pod komandom admirala Franciska Ribere, izvršeni su prvi napadi napuljske flote na brodove Venecije. Istovremeno je uskocima dozvoljeno da se, pred mletaÄkim poterama, sklone u napuljske luke. Preko svojih ambasadora u Rimu, Madridu, Milanu i Napulju, Senat je saznao za ove odluke, kao i za veze koje su postojale izmeÄ‘u vojvode Osune i milanskog guvernera. Iako ga je Bedmar stalno obaveštavao o ratnim pripremama Venecije, Filip III nije želeo da doÄ‘e do većeg sukoba i upozoravao je Osunu da obustavi dalje pomorske operacije. (43) Napuljski potkralj prestao je da šalje svojim admiralima naredbe u kraljevo ime, ali je nastavio, na svoju odgovornost, napade na Jadranu. Januara 1617. konfiskovana je jedna mletaÄka trgovaÄka laÄ‘a, koja se zbog oluje sklonila u Brindizi. Venecijanski ambasador u Madridu, Pjetro Griti, uputio je oštar protest vojvodi Lermi, u kojem je zahtevao obeštećenje. Osuna je odbio da ovo ispuni, pravdajući se pljaÄkanjem svog broda nedaleko od Kandije. ÄŒak je, prema Bedmarovim uputstvima, zabranio MleÄanima da za svoje potrebe nabavljaju žito iz Apulije i, pod izgovorom da želi da spreÄi napad HolanÄ‘ana, saveznika Venecije, na španske posede na Mediteranu, opremio je novu eskadru za napad. Španska eskadra ponovo je, aprila 1617, uplovila u jadranske vode. Izbila je velika panika meÄ‘u MleÄanima i Turcima kada su neki španski brodovi primećeni nedaleko od ulaza u Boku Kotorsku. Deo španske flote pristao je u Gruž. (44) Brodovi pod komandom admirala Ribere i Leive prokrstarili su Äitavim Jadranom sve do Zadra. Verovalo se da će ploviti sve do Istre i povezati se sa uskocima. MeÄ‘utim, oni su se, nakon pljaÄkanja nekoliko mletaÄkih brodova, sklonili u svoje luke: Trimiti, Brindizi i Mesinu. Cilj napada nije bio toliko da se pomogne nadvojvodi Ferdinandu, koji je sa MleÄanima uveliko ratovao na severu, već da se Republici ospori njena dominacija nad Jadranskim morem koju je ona smatrala neprikosnovenom. Ovaj upad Venecija je iskoristila da diplomatski napadne Dubrovnik, koji je optužen pred Portom da potajno pomaže Špance. Porta se, meÄ‘utim, ograniÄila samo na to da upozori DubrovÄane. Španska opasnost približila je Veneciju Turskoj, koja je ponudila pomoć i saradnju Republici. Sultan je, sredinom maja 1617, uputio ferman kapudan-baši sa nalogom da ne dozvoli španskim brodovima da nanesu štetu bilo turskoj, bilo mletaÄkoj teritoriji. (45) Prvih dana jula 1617. u Brindiziju se okupila velika flota, koju su Äinili brodovi iz Napulja, Sicilije, Äenove i Toskane. Pod komandom admirala Leive i Aragona, ona je 11. jula napustila Brindizi i uputila se ka Lješu, gde se nalazila glavnina mletaÄkih snaga. Pred Lješ je stigla 13. jula, ali nije uspela da MleÄane izazove na otvorenu bitku. Umesto toga, Leiva je otišao na sever, duž obala Dalmacije, gde je zarobio dve trgovaÄke galije, koje su iz Zadra krenule prema Splitu, da bi se, 19. jula, vratio u Brindizi. Ovaj napad Španaca izazvao je odluÄnu reakciju Venecije. Odgovorni admirali su smenjeni, ojaÄana je flota i položaji u Dalmaciji. Ohrabreni turskom podrškom, MleÄani su odluÄili da se obraÄunaju sa Dubrovnikom. Senat je naredio generalnom providuru mora da uÄ‘e u dubrovaÄke vode i napadne okolinu grada. Venecija je Äak želela da izgradi utvrÄ‘enje na Lokrumu, kako bi lakše zauzela grad i to Porti predstavila kao meru neophodnu u odbrani od španskih napada. Ali je Porta brzo prozrela mletaÄke namere i uzela DubrovÄane pod zaštitu. Veneciji je nareÄ‘eno da obustavi pomorsku blokadu Dubrovnika, što ona nije uÄinila pod izgovorom da se oÄekuje nov napad Španaca. (46) Do novog upada španske flote u Jadransko more nije došlo. Na vest da je, nedaleko od obala Kalabrije, primećena turska flota, Leiva je odustao od novog napada i, na izriÄitu zapovest kralja, sa flotom se prebacio u Mesinu. Filip III je naredio Osuni da ne organizuje više pomorske akcije protiv Venecije sve dok se ne zakljuÄi mir. Iste godine, 1617, trupe markiza de Toleda, ojaÄane pomoćnim snagama koje je poslao Osuna, zauzele su strateški važan VerÄeli i primorale Savoju da odustane od rata. Kralj i Državni savet sve su više bili za to da se oÄuva mir u Italiji. Savet je odbacio predloge napuljskog potkralja da se ojaÄa tamošnja flota i, uprkos upozorenjima Osune i Toleda, da je Venecija nastavila da se naoružava, naredio potkralju da povuÄe sve svoje brodove u matiÄne luke. Ova naredba je, 25. juna 1618, i zvaniÄno upućena. Španska ekspedicija na Jadranu bila je okonÄana, premda će glasine o novoj pojavi njene flote i dalje biti prisutne. Venecija je uspela da odbrani svoju prevlast na Jadranu, uprkos pretnjama Habzburga. Sam Osuna je bio prinuÄ‘en da uputi molbu Republici kako bi poslao pomoć caru Ferdinandu II za vreme pobune u ÄŒeškoj. Pritajeni sukob izmedju Španije i MletaÄke republike obeležila je i jedna, pomalo Äudna epizoda, poznatija kao “španska ili venecijanska zavera”. Vojvoda Osuna je, navodno, u dogovoru sa ambasadorom Bedmarom i grofom Toledom, planirao da zauzme sam grad Veneciju i da spali njen arsenal, iskoristivši za to praznik Uspenja (19. maj 1618), kada, prema obiÄaju, dužd i Äitavo plemstvo izlaze na otvoreno more, kako bi simboliÄno obeležili vezu izmeÄ‘u MletaÄke republike i Jadrana. Pored Bedmara, glavni organizator zavere bio je don Francisko Kevedo i Viljegas, pisac i sekretar potkralja Osune. MletaÄke vlasti brzo su otkrile zaveru, pohapsile i pogubile sve sumnjive strance, mahom Francuze, koji su se zatekli u gradu. Sam Kevedo se spasio zahvaljujući svom izvrsnom poznavanju venetskog dijalekta. (47) Nemoguće je utvrditi da li su španski zvaniÄnici u Italiji zaista bili umešani u pripremanje bilo kakve zavere, pogotovo što su i oni sami docnije poricali svako uÄešÄ‡e u njoj. U svakom sluÄaju, to je poslužilo Veneciji kao povod da optuži Španiju za napad na njenu teritoriju kako bi okupila sve evropske države protiv nje, kao i da preko svog ambasadora u Madridu, juna 1618, zatraži neodloživ opoziv Bedmara, koji je ubrzo smenjen i postavljen za ambasadora u Flandriji. ÄŒinjenica je da Venecija nije bila naklonjena miru sa Španijom, kao i da su njenu teritoriju preplavili strani najamnici koji su ubrzo poÄeli da ugrožavaju i samu bezbednost Republike. Neki istoriÄari pretpostavljaju da je Äitava priÄa o navodnoj zaveri bila samo pokušaj mletaÄkih vlasti da se obraÄunaju sa nezadovoljnim holandskim i francuskim najamnicima koji su, u tom trenutku, bili brojni u gradu. (48) Istovremeno, želeli su da se oslobode i Bedmara, koji je već odavno izazivao podozrenje i sumnje da oko sebe okuplja znatan broj venecijanskih plemića, naklonjenih Španiji i papi. (49) Venecija je, upravo zbog toga, iskoristila planove malobrojnih stranih agenata u gradu, kako bi diplomatski napala Španiju i njene zvaniÄnike i postigla tri cilja: opoziv Bedmara sa položaja ambasadora, uklanjanje opasnih najamnika i poboljšanje odnosa sa Turskom, jer su neki od plaćenika bili u vezi sa vojvodom od Nevera, koji je planirao da napadne ostrvo Kipar. Svojim energiÄnim otkrivanjem i suzbijanjem takvih planova, Venecija je pokazala prijateljski gest prema Osmanskom carstvu. Premda je priÄa o navodnoj zaveri ubrzo bila zaboravljena, mletaÄka diplomatija je nastavila da uporno insistira na smenjivanju Osune, koji je i dalje predstavljao opasnost. Preko svog ambasadora u Madridu, uz pomoć nekih napuljskih plemića, nezadovoljnih Osuninom vladavinom i savojskog vojvode, širila je vesti o potkraljevoj izdaji, njegovim vezama sa Francuskom, Savojom i Venecijom i namerama da sebe proglasi nezavisnim vladarem Napulja. Premda su ove optužbe bile u potpunosti neosnovane, juna 1620. Osuna je smenjen, a na njegovo mesto je postavljen kardinal Gaspar de Borha. Sledeće godine, Državni savet je uhapsio vojvodu i na osnovu niza optužbi osudio ga na doživotni pritvor, u kojem će ostati sve do svoje smrti, septembra 1624. (50) Balkansko poluostrvo Rim, Venecija, Španija i balkanski hrišÄ‡ani: pokret za vreme Dugog rata (1593-1606) i veze sa zapadnim zemljama
Ideja oslobaÄ‘anja Balkanskog poluostrva od Osmanlija i neuspešni pokušaji da se ona ostvari prisutna je i u ovom periodu i delimiÄno odslikava odnose izmeÄ‘u tadašnjih mediteranskih sila. Dugi rat i prvi porazi Osmanlija ponovo su podstakli planove o slamanju Turskog carstva i oslobaÄ‘anju onog dela evropskog prostora kojim je ono gospodarilo. Na Zapadu se ponovo pokrenula akcija da se sve hrišÄ‡anske države udruže i organizovano odupru turskoj opasnosti. Glavni inspirator ovih poduhvata ostao je i dalje papa, koji je, u tesnoj vezi sa Austrijom, preko svog sveštenstva, podsticao balkansko stanovništvo na otpor. Krajem 1592, papa Kliment VIII je poÄeo da radi na sklapanju novog velikog hrišÄ‡anskog saveza. MeÄ‘utim, njegova nastojanja su bila ubrzo osujećena. Venecija je, februara 1596, odbila da uÄ‘e u jedan takav savez, ne želeći da ugozi svoje posede u Dalmaciji i na Levantu, ali nije mogla da spreÄi delovanje rimskog sveštenstva na svojoj teritoriji, što će kasnije prouzrokovati sukob izmedju nje i Kurije. Španija se, u tom trenutku, nalazila u ratu sa Francuskom (51), tako da nije mogla da se pristupi papinom pokretu, niti da pruži pomoć caru koji je tada ratovao sa Turcima u Ugarskoj. Tokom svih ovih dogaÄ‘aja, balkanski prostor je ostao relativno miran. Ali su se, već nakon prvih poraza Turaka u MaÄ‘arskoj i Transilvaniji, poÄeli javljati nemiri. Car Rudolf II je, 1595. uputio proglas hrišÄ‡anima Bosne i susednih krajeva, u kome ih uzima pod svoju zaštitu. (52) Zahvaljujući papskim i carskim agentima, hercegovaÄka, brdska i albanska plemena su se ubrzo našla na ivici pobune. Pleme Bjelopavlića, podiglo je 1597. ustanak koji je ubrzo ugušen. Žarište otpora turskoj vlasti postala je istoÄna Hercegovina, u kojoj je, tokom iste godine, došlo do pobune više plemena, pod voÄ‘stvom nikšićkog kneza i vojvode Grdana. Još pre izbijanja ustanka, hercegovaÄki vladika Visarion se, preko fratra Dominika Andrijaševića, obratio za pomoć papi i caru. Ali pomoć sa Zapada nije stigla. Turci su bez velikih teškoća savladali otpor pobunjenog stanovništva. Ali se uskoro ceo pokret u zapadnom delu Balkana poÄeo vezivati za liÄnost pećkog patrijarha Jovana II Kantula. (53) Tek 1597, patrijarh je stupio u vezu sa papom Klimentom VIII, kome je, januara iste godine, poslao kaluÄ‘era Damjana Ljubibratića sa pismom u kojem uverava papu “u svoju odanost i pokornost rimskoj crkvi” i traži pomoć “za osloboÄ‘enje srpskog naroda od Turaka”. Papa je odgovorio patrijarhu 1599, ali je traženu pomoć uslovljavao prihvatanjem crkvene unije. U Rim je, 1601, ponovo poslat monah Ljubibratić sa patrijarhovim ovlašÄ‡enjem da prihvati uniju. MeÄ‘utim, ovaj Äin ostao je bez ikakvih posledica. Papa nije mogao da ispuni svoju obavezu i pošalje vojsku na Balkan. Tada se patrijarh Jovan, zajedno sa sveštenstvom i glavarima obratio Austriji. U proleće 1606, poslate su dve delegacije, nadvojvodi i caru, koji su poslanicima uputili samo reÄi ohrabrenja. Novembra iste godine, zakljuÄen je mir izmeÄ‘u Austrije i Turske, tako da je ona prekinula sve politiÄke veze sa narodnim prvacima na Balkanu u cilju pokretanja ustanka. Odustajanje pape i cara od bilo kakvih poduhvata na Balkanu, ponovo je približilo Španiju, kao najveću katoliÄku silu, ovom prostoru. Španija je, u ovom periodu, završavala svoje sukobe na zapadu Evrope i ponovo postala zainteresovana za podruÄje Mediterana. Istupivši kao posrednik u sukobu izmeÄ‘u pape i Venecije, tokom 1605, sebe je predstavila kao nepomirljivog branitelja katoliÄke vere. Planovi Španije da obnovi svoju istoÄnu politiku i uÄvrsti se na Balkanu i Jadranu, ugrožavali su životne interese Venecije, koja je nastojala da ostane u mirnim odnosima sa Portom. (54) Još pre nego što je Austrija okonÄala rat sa Turskom, dvorovi u Madridu i Napulju postali su stecište svih onih koji su tražili pomoć za podizanje ustanka na Balkanskom poluostrvu. Glavni posrednici izmeÄ‘u balkanskih hrišÄ‡ana i zapadnih zemalja, fra Dominik Andrijašević i kaluÄ‘er Damjan Ljubibratić odmah su se, nakon neuspelih pregovora sa carem, uputili u Napulj, a odatle u Madrid, gde su sa španskim kraljem zakljuÄili ugovor o podizanju ustanka Srba i Albanaca. (55) Na osnovu obaveštenja mletaÄkih agenata, koji su budno motrili na veze izmeÄ‘u španskog dvora i balkanskih pobunjenika, tokom 1607, u Napulju su krojeni ozbiljni planovi za upad u Hercegovinu i Albaniju. Prema tom planu, Španci bi zauzeli Herceg-Novi ili Risan i uspostavili direktnu vezu sa vojvodom Grdanom. Preko svojih poverljivih ljudi u Dubrovniku i u drugim mestima, Španci su radili na tome da zauzmu Kotor. Patrijarh Jovan je, preko izaslanika, požurivao napuljskog potkralja da što pre pošalje flotu u Jadran. Na vest o mogućem dolasku španske flote, mletaÄki Senat je naredio kapetanu mora da sa brodovima otplovi do Otranta i spreÄi ulazak Španaca, ali da izbegava svaki sukob sa njima. Istovremeno su MleÄani pohapsili neke zaverenike i preduzeli mere za utvrÄ‘ivanje Kotora. Ovo je svakako pokolebalo Španiju, koja je svoj glavni napad preusmerila ka srednjoj Albaniji, da bi, nedugo zatim, odustala od bilo kakve akcije na Balkanu. Prema procenama same Venecije, španski dvor je na planove o zauzimanju Albanije i Hercegovine potrošio preko 200 hiljada dukata. Lavovski deo tog novca pripao je mnogobrojnim agentima koji su opsedali dvor u Madridu i uvukli samu Španiju u avanturu koja, svakako, nije bila okonÄana. (56) Nova liÄnost, koja se vezala za pokret osloboÄ‘enja balkanskih hrišÄ‡ana od turske vlasti, bio je savojski vojvoda Karlo Emanuel I. Ambiciozni i prevrtljivi vojvoda prihvatio je plan o osvajanju Balkanskog poluostrva koji mu je, krajem 1606, podneo posrednik Aleksandar Nikolin iz Paštrovića pod nazivom “Rasprava njegovoj uzvišenosti o zauzimanju makedonskog kraljevstva”. Karlo Emanuel ga je prihvatio i uputio svog poverenika u Napulj kako bi pridobio za plan tamošnje španske vlasti. TakoÄ‘e je obavestio španski dvor i zapoÄeo diplomatske pripreme za organizovanje jedne široke koalicije hrišÄ‡anskih vladara, koja bi, pod njegovim voÄ‘stvom, zapoÄela rat protiv Turaka. Savojski vojvoda uputio je 1607. svoje poverenike na Balkan, (57) koji su uspeli da vojvodi Grdanu i patrijarhu Jovanu upute pismo u kome obećava vojnu pomoć, ukoliko ga srpski glavari proglase za kralja. Na zboru u Kosijerevu, marta 1608, srpske starešine su odluÄile da proglase Karla Emanuela I za “nepobedivog kralja cele Rumelije, u kojoj je pet kraljevstava”. Pismo je u Torino odneo Damjan Ljubibratić u pratnji “tri kaluÄ‘era i tri gospodiÄića.” (58) Ali je Venecija, preko svojih agenata, otkrila za srpsko-savojske odnose i nastojala da ih spreÄi, smatrajući Karla Emanuela samo za špansku figuru u ovom poduhvatu. Savojski vojvoda je, zaista, bio nemoćan bez Španije i njene podrške. Filip III je nastojao da obuzda njegove namere, znajući dobro da je takav plan teško izvodljiv, naroÄito zbog protivljenja Venecije, koja ne bi oklevala da o njemu obavesti Portu. Srbi su, aprila 1608, na zboru u manastiru MoraÄi, ponovo uputili poziv za pomoć papi Pavlu V, španskom kralju i savojskom vojvodi. Izaslanici su otišli za Napulj u nastojanju da ponovo ožive veze izmeÄ‘u Španije i pobunjenih hrišÄ‡ana na Balkanu. Ali je dvor u Madridu odbio da pristupi pokretu. Planovi savojskog vojvode polako su gubili izglede na uspeh, da bi veza izmeÄ‘u njega i balkanskih ustanika, do kraja 1610, bila sasvim prekinuta. Poverenici patrijarha Jovana nastojali su da za svoju stvar zainteresuju još neke italijanske vladare. Interesovanje za balkansku avanturu pokazao je i Vinćenco I Gonzaga, vojvoda Mantove. Jovan Renezi, albanski pustolov, povezao je vojvodu sa srpskim prvacima, sa kojima je prepiska zapoÄela u leto 1610. Tajni pregovori, voÄ‘eni u Dubrovniku, tokom 1611, podstakli su vojvodu da, iste godine, pošalje u Jadran brod natovaren oružjem namenjen ustanicima. DubrovaÄka vlada obavestila je o ovome mletaÄke i turske vlasti, tako da se naoružani brod, pred pretnjom mletaÄkih galija, nije ni primakao obali. Neuspeh ove operacije oznaÄio je ujedno i odustajanje vojvode Vinćenca I da se i dalje upliće u zaveru protiv turske vlasti na Balkanu. (59) Poslednji vladar na koga se raÄunalo da će pokrenuti krstaški pohod protiv Turaka bio je Kozimo II MediÄi, veliki vojvoda Toskane. Najveći pritisak na vojvodu da preduzme akciju na Balkanu vršio je dubrovaÄki konzul u Mantovi, Nikola Manijat, koji je održavao veze sa raznim balkanskim zaverenicima i upućivao ih na firentinski dvor. U Firencu je, 1611, stigao kapetan Jovan DaniÄić, koji je toskanskom vojvodi izrazio spremnost patrijarha i glavara da ga priznaju za svog vladara.(60) Kozimo II je, na osnovu ovog razgovora, 8. jula uputio dva pisma, namenjena patrijarhu Jovanu i vojvodi Grdanu. Istovremeno je svoje poruke, prepune laskanja i obećanja, uputio i sultan Jahja, lažni pretendent na carigradski presto, koji je tada boravio na dvoru u Firenci. Pisma su, preko Dubrovnika, stigla do srpskih starešina, ali dalji koraci nikada nisu napravljeni. Toskanski vojvoda izgubio je svako interesovanje za Balkan, a sa njim i svi italijanski vladari. Smrću vojvode Grdana 1612. i patrijarha Jovana Kantula 1614. okonÄani su bezbrojni pokušaji da se Zapad zainteresuje za sudbinu srpskog naroda i njegovo oslobaÄ‘anje od Turaka.(61)
ZakljuÄak
Promene koje su zahvatile Evropu tokom XVII nisu zaobišle ni mediteranski prostor. Sredozemlje je prolazilo kroz jedno burno, haotiÄno razdoblje u kome se njegova uloga kao glavne pozornice evropske politike lagano završavala. U ovom radu, želeo sam da osvetlim poÄetak tog “nemirnog doba“ i ulogu koju je Španija, kao najznaÄajnija mediteranska sila, imala u njemu. Mediteranska politika koju su vodili španski vladari predstavljala je samo deo jedne mnogo šire i složenije politike koju su oni vodili u Evropi. Upravo zato je neophodno njihove planove vezane za prostor Sredozemlja posmatrati u takvom kontekstu. Ti planovi su ÄešÄ‡e bili inspirisani politiÄkim ciljevima i realnim strahom od Osmanskog carstva nego verskim razlozima. Njihovo nastojanje da odbrane svoje posede na Mediteranu bilo je motivisano željom da oÄuvaju svoju prevlast u Evropi. Vladavina Filipa III predstavlja, u izvesnom smislu, prekretnicu koju su obeležili ne samo unutrašnji potresi, već i promena spoljne politike, koja nam i dalje ostaje priliÄno nerasvetljena. Ugrožena na Atlantiku, koji je bio kljuÄ njene svetske imperije, Španija se privremeno povlaÄi sa severa Evrope i ponovo vraća starim, mediteranskim ciljevima. Taj potez se pogrešno tumaÄi kao znak reakcije. To je samo nastavak borbe za oÄuvanje starih pozicija, ravnoteže moći nasleÄ‘ene iz prethodnog doba. PoÄetkom XVII veka Španija je na Sredozemlju i dalje defanzivna sila. U pvi mah nam se Äini da su mediteransku politiku Filipa III i njegovog ministra Lerme krasile izuzetna nedoslednost i odsustvo svakog jasnog cilja. Da bismo shvatili postupke Španije na Mediteranu, moramo dobro razumeti njen tadašnji položaj, ne samo na tom podruÄju, nego i u Evropi uopšte, kao i promene koje su zahvatile iberijski, sredozemni, pa i evropski prostor. Treba jasno da predoÄimo sva iskušenja sa kojima se španska imperija u tom trenutku suoÄavala, njenu potrebu da sebe i dalje održi kao najveću evropsku i hrišÄ‡ansku silu, da odbrani sopstvene posede na severu i jugu Evrope kao i nemogućnost da tako nešto ostvari. Možda je takva nedoreÄena politika bila njen jedini odgovor. Važno je naglasiti promene koje su prožele Mediteran, pojavu novih faktora i izazove sa kojima se borila Španija u svojoj potrebi da odbrani ne samo svoju vezu sa Italijom, koja je bila stub njene moći u Evropi, nego i samo Iberijsko poluostrvo. Ne smemo zanemariti ni verske razloge, makar kao motiv, premda su one u zvaniÄnoj politici igrale jako malu ulogu. XVII vek je „doba vere“, kada duh zapadnog Äoveka napušta misao Renesanse i prožima talas protivreformacije. To je vreme u kome će se odvijati najstrašniji verski progoni u Evropi. Moralnu krizu u tom periodu potkrepljivala je misao o verskoj Äistoti i neobuzdana težnja da se ona odbrani. ZvaniÄnu politiku su Äesto pratile zavere, prevrati i ubistva pravdana religijskim pobudama. Filip III Španski umro je 31. marta 1621, ostavljajući svom neiskusnom nasledniku nedovršene sukobe Äiji konaÄan ishod niko nije mogao da predvidi. Nakon njegove smrti, Španija se ponovo okrenula severnoj Evropi i ratovima u kojima će konaÄno nestati kao velika sila. Za njenu politiku, Sredozemlje je izgubilo znaÄaj, barem do narednog veka. Bilo je to podsećanje na nekadašnju moć, bez pravih posledica. Španija je, zajedno sa Mediteranom, utonula u jedan dug i nemiran period. SPISAK LITERATURE:
Literetura: Antonio Dominguez Ortiz, Bernard Vincent, Historia de los Moriscos, Madrid 2003. Donald H. Penington, Evropa u sedamnaestom veku, Beograd 2002. El Mediterraneo en la historia editado por David Abulafia, London 2003. Ferdinand Opll y Karl Rudolf, España y Austria, Madrid 1997. Fernand Braudel, Carlos V y Felipe II, Madrid 2000. Gligor Stanojević, Jugoslovenske zemlje u mletaÄko – turskim ratovima XVI – XVIII vijeka, Beograd 1970. H. Kenigsberger, Dž. Mouz, Dž. Bouler, Evropa u šesnaestom veku, Beograd 2002. Historia de España dirigida por Miguel Artola, El antiguo regimen: Los Reyes Catolicos y los Austrias, Madrid 2003. Istorija srpskog naroda, III/1, Beograd 1993. Nikola Samardžić, Istorija Španije, Beograd 2001. Pjer Šoni, Civilizacija klasiÄne Evrope, Beograd 1977. Rafael Altamira, Historia de España y de civilizacion española, vol. 2, Barcelona 2001. Ramon Menendes y Pidal, La España de Felipe III, vol. 24, La politica interior y los problemas internacionales, Madrid 1996. Roger Lockyer, Habsburg and Burbon Europe 1470-1720, London 1974. The new cambridge modern history, vol. III, London – New York 1968. The new cambridge modern history, vol. IV, The decline of Spain and the Thirty years war, London – New York, 1970. Linkovi: Tommaso Campanella (Stanford Encyklopedia of Philosophy), htpp://plato.stanford.edu/entries/campanella/, http://www.world-history.ru/Филип III ИÑпанÑkий. Pax Hispanica 1 The new modern cambridge history, vol. III, 253. 2 Radi lakšeg izlaganja, rad je podeljen po geografskim celinama. 3 El Mediterraneo en la historia, ed. por D. Abulafia, London 2003, 219 – 250. 4 Nikola Samardžić, Istorija Španije, Beograd 2001, 242. 5 Rafael Altamira, Historia de España y de civilizacion española, vol. 2, Barcelona 2001, 801 - 803. 6 R. Altamira, nav. delo, 803, The new cambridge modern history, vol III, 352 – 354. 7 El Mediterraneo en la historia, 222 – 226. 8 Isto, R. Altamira, nav. delo, 835 , The new cambridge modern history, vol. IV, 228 – 230. 9 Osuna je zapoÄeo svoje pomorske akcije protiv turskih i berberskih gusara, ubrzo nakon što je imenovan za potkralja Sicilije, 1610. 10 R. Altamira, nav. delo, 836 , Ramon Menendes y Pidal, La España de Felipe III, vol. 24 , Madrid 1996. capitulo XIX : “Españoles, berbericos, persos y turcos en los comienzos del siglo XVII”. 11 Zakoni iz 1572, 1576, 1581, 1583, 1585, 1593, R. Altamira, nav. delo, 890. 12 Kako bi se spreÄilo masovno bežanje Moriska, izdata je 1582. nova naredba, po kojoj se svaki uhvaćeni begunac od 15 do 55 godina šalje na galije. Ali ova odluka nije striktno primenjivana, isto, 891. 13 O uzrocima izgona Moriska: R. Altamira, nav. delo, 891 – 893, N. Samardžić, nav. delo, 268 – 269, Antonio Domingues Ortiz, Bernard Vinsent, Historia de los moriscos, Madrid 2003, The new modern cambridge history, vol. IV, 452 - 456. 14 KonaÄan broj prognanih Moriska dali su H. Lapeyre, Geographie de l’Espagne morisque, Paris 1959. i J. Regla, Estudios sobre los moriscos, Valencia 1964. 15 u svom delu “American treasure and the price revolution in Spain”, umanjuje ekonomske posledice izgona Moriska, s obzirom da se nije osetio nedostatak radne snage koju bi prouzrokovalo odsustvo tolikog broja radno sposobnih. 16 Pjer Šoni, Civilizacija klasiÄne Evrope, Beograd 1977, 80 – 81. 17 Pjer Šoni, nav. delo, 78. 18 Donald H. Penington, Evropa u sedamnaestom veku, Beograd 2002, 451 - 452. 19 Isto, 452; The new modern cambridge history, vol. IV, 47. 20 Tommaso Campanella (Stanford Encyklopedia of Philosophy) htpp://plato.stanford.edu/entries/campanella/ 21 nakon smrti FranÄeska IV, vojvode Mantove 22 O odnosima izmeÄ‘u španskih i austrijskih Habzburga : Ferdinand Opll y Karl Rudolf , España y Austria, Madrid 1997. 23 H. Kenigsberger, Dž. Mouz, Dž. Bouler, Evropa u šesnaestom veku, Beograd 2002, 118 – 120. 24 KonaÄno opadanje venecijanske trgovine sa Levantom postaje vidljivo tek poÄetkom XVII veka. Sigurno su tome doprineli dugi ratovi koje je Osmansko carstvo tada vodilo sa Persijom na Istoku, The new cambridge modern history, vol III, 251 - 252. 25 HrišÄ‡anska flota uputila se ka istoÄnom Mediteranu tek septembra 1571, nakon pada poslednjeg venecijanskog uporišta na Kipru, Famaguste (1. avgusta 1571) 26 O upadu osmanske flote na Jadran i napadima na zetsku i dalmatinsku obalu : Gligor Stanojević, Jugoslovenske zemlje u mletaÄko – turskim ratovima XVI – XVIII vijeka, Beograd 1970, 81 -82, Istorija srpskog naroda, III/1, Beograd 1993, 209 – 213. 27 G. Stanojević, nav. delo, 85 – 101. 28 Senat je, preko svog ambasadora u Rimu, sredinom 1596, izneo svoj stav prema akciji protiv Turaka: “ Kada bi bilo nade da se može napraviti kakvo dobro, nijedan vladar ne bi se našao spremniji od nas, jer osim verskog obzira, toliko smo zainteresovani, takoÄ‘e iz državnog razloga, ali pošto se ne nalaze stvari u onom stanju koje zahtevaju tako važne akcije, mišljenja smo da će sliÄni pokušaji ispasti uzaludni i sa najvećom opasnošÄ‡u i neprijatnošÄ‡u za našu državu zbog krivice onih koji pokreću (akciju) bez ikakve osnove i sa jedinim ciljem interesa i njihove privatne koristi, G. Stanojević, nav. delo, 109. 29 G. Stanojević, nav. delo, 102 – 116, Istorija srpskog naroda, III/1, 303 – 306. 30 isto, 315. 31 isto, 315 – 322. 32 Tako je, sredinom maja 1617, Porta uputila ferman kapudan-paši da ne dozvoli španskoj floti da nanese ikakvu štetu turskoj ili mletaÄkoj teritoriji, G. Stanojević, nav. delo, 149. 33 isto, 116. 34 The new cambridge modern history, vol. IV, 271 – 274. 35 R. Menendes y Pidal, nav. delo, capitulo XVII : España y Venecia, 325 – 326. 36 Filip III papi Pavlu V: „ vaša Svetost će me uvek imati za svog vojnika, pod vašom zastavom...“ R. Menedes y Pidal, nav. delo, 327. 37 R. Menendes y Pidal, nav. delo., España y Venecia, 327. 38 poznatije kao „ Italijanska liga “ 39 14. maja 1610. 40 “Pax Hispanica“: the new modern cambridge history, vol. IV, 268 - 270, http://www.world-history.ru/Филип III ИÑпанÑkий. Pax Hispanica 41 Bedmar u svom pismu kraljevom sekretaru Arostegi od 13. avgusta 1616: “ Sva odbrana i ugled austrijskog doma zavise od Njegovog VeliÄanstva (Filipa III) kao glave tog doma i najvećeg vladara na svetu , R. Menendes y Pidal, nav. delo, 306. 42 Neprijateljstvo izmeÄ‘u vojvode Osune i Venecije potiÄe još iz vremena njegove uprave nad Sicilijom, kada su MleÄani opljaÄkali jedan njegov brod. 43 Ovo upozorenje kralja usledilo je nakon Bedmarovog izveštaja da je Venecija unajmila Äetiri hiljade holandskih plaćenika, koji se spremaju da napadnu španske posede na Sredozemlju, ukljuÄujući i sam Gibraltar, R. Menendes y Pidal, nav. delo, 334. 44 G. Stanojević, nav. delo, 148. 45 isto, 149 – 150. 46 R. Menendes y Pidal, nav. delo, España y Venecia, 339 – 343, G. Stanojević, nav. delo, 152 – 158. 47 O takozvanoj „venecijanskoj zaveri“: R. Menendes y Pidal, nav. delo, capitulo XVI: El virreinato de Napoles, 307 – 314, The new modern cambridge history, vol. IV, 274 – 275. 48 A. Luzio, La congiura spagnuola contro Venezia nel 1618. i documenti dell Archivio Gonzaga, Memorie dell Instituto Veneto serie III, vol. XIII, 1918, Carlos Seco Serrano, La politica de España en Italia a traves de la embajada de Bedmar… 49 Venecija je španskom ambasadoru pripisivala prevratniÄke namere još 1612, za vreme procesa plemiću AnÄ‘elu Badoeru, optuženom da je državne tajne otkrivao upravo njemu, R. Menendes y Pidal, nav. delo, España y Venecia, 330 – 332. 50 R. Menendes y Pidal, nav. delo, El vireinato de Napoles, 314 – 325. 51 rat oko nasleÄ‘a francuskog prestola 1594 – 1598. 52 G. Stanojević, nav. delo, 107, Istorija srpskog naroda, III/1, 303. 53 isto, 118 – 120, isto, 322 – 326. 54 G. Stanojević, nav. delo, 125. 55 isto, 126 – 127, Istorija srpskog naroda, III/1, 326 – 327. 56 isto, 128. 57 Umberta Saluca dela Mantu i Filipa Provana di Lejna 58 G. Stanojević, nav. delo, 130 – 131, Istorija srpskog naroda, III/1, 327 – 331. 59 isto, 138 – 142. 60 Poverenici patrijarha Jovana II Kantula i vojvode Grdana, Damjan Ljubibratić i kapetan Jovan DaniÄić, došli su u Firencu još 1609, ali je sekretar vojvode Kozima II, Vinta, odbio svaku pomoć, G. Stanojević, nav. delo, 142 – 143. 61 isto, 142 – 146, Istorija srpskog naroda, III/1, 333 – 334. Kandidat: Aleksandar Kusturić (IS 2001/110) Mentor: prof. dr Nikola Samardžić Diplomski rad Filozofski fakultet – odeljenje za istoriju, univerzitet u Beogradu Beograd, jun 2007.
|
Just what I was looking for.
Sve lepo usminkano, a deca gladna. Ag...
8...
meni treba notni zapis ove pjesme &n...
ok je jos viceva treba