|
Cenzura u medijima
SADRŽAJ
Uvod
Pojam cenzure – pokušaj definisanja
Cenzura kroz istoriju
Razlozi za cenzuru
Metodi i mehanizam delovanja cenzure u sferi medija
Mediji kao objekti cenzure
Društveno - politiÄki aspekti cenzure u medijima
ZakljuÄak
Literatura Uvod Savremeno doba obeleženo je raspadom velikih ideologija (liberalizma, komunizma-socijalizma i dr.). Teorije o «kraju ideologije» još dugo će Äekati na svoje uozbiljenje, budući da je «svetska osnovica pocepana u sebi i protivureÄna u sebi» (Marks).
Najopštije okvire razvoja savremenog društva odreÄ‘uje informatiÄka revolucija i fantastiÄna ekspanzija masovnih medija.
Izneveravanje nade da će bezgraniÄna moć ljudskog razuma i mogućnost rešavanja svih Äovekovih problema razvojem (i primenom) nauke i nauÄnog metoda, vodi nestanku Äoveka, svodeći ga na stvar, što postaje jedna od najpopularnijih novih ideologija.
NauÄno tehnološka revolucija praćena je daljim razvojem podele rada u kojoj je Äovekovo znanje i neposredno iskustvo sve ograniÄenije. "Većina naših informacija je dobijena na posredan naÄin, iz knjiga i novina, a ne neposrednim dodirom sa Äinjenicama. Mi smo ljudi koji pretežno živimo u «papirnatoj sredini»". U dosadašnjoj istoriji neviÄ‘en razvoj sredstava masovnog komuniciranja, pre svega elektronskih medija u rukama vladajućih elita, pretvorio je svet u «globalno selo», proširivši, samim tim, do neslućenih granica mogućnosti vladavine i manipulacije. Masovni mediji, pored sredstva za širenje ideologije i sami su postali ideologija. Oni u prirodnoj, društvenoj i kulturnoj sredini izazivaju socijalno-psihološke posledice Äiji je znaÄaj utoliko veći, ukoliko smo ih manje svesni. Savremeni komunikacioni sistemi kao sredstva oblikovanja i predstavljanja razliÄitih mišljenja sve više zamenjuju crkve, politiÄke partije i sindikate.
Vladajuće misli svake epohe su misli vladajuće klase (Marks), u Äijim su rukama i mediji, «Äovekovi produžeci». Današnja masovna društva su, pre svega, društva «industrije svesti». Telekomunikacije su postale nervni sistem civilizacije, tako da neki autori Dekartov cogito preinaÄavaju u «komuniciram, dakle postojim».
Budući da se cenzura ne odnosi samo na suzbijanje ideja i umetniÄkih dela, već i na oblast informacija i ljudsku komunikaciju uopšte, u ovakvom civilizacijskom okruženju, ona kao prekid, ometanje ili iskrivljavanje komunikacije i relacije sa drugim, postaje oblik samoukidanja i samoponištenja Äoveka. "U isto vreme ona (grupa na vlasti) cenzuriše sve simbole koji spreÄavaju da se njena volja pretvori u istinu (i tako mas-medija koja su inaÄe stvorena kao sredstvo komunikacije, pretvara u sredstvo za neosetno nametanje svoga politiÄkog jarma i ukidanje istinske komunikacije)".
Kao jedno od represivnih sredstava kulturne politike države, otuÄ‘eni centri politiÄke moći rado koriste cenzuru. Cenzura je Äinjenica kulture (i komunikacije), ali i izuzetno složen društveni fenomen, povezan sa problemima vrednosti, istine i slobode, morala i estetike, vlasti i moći, usled Äega su u njegovom promišljanju i danas prisutna opreÄna shvatanja.
Vlast je uvek težila da usmeri i ograniÄi ljudsku misao, pa je zato i cenzura, kao sredstvo za postizanje tog cilja, veoma star društveni fenomen, odnosno konstanta ljudskog društvenog komuniciranja. U nekim istorijskim periodima više, a u drugim manje izražena, vezana za crkvu, državu, institucije, grupe i pojedince, cenzura je uvek bila pomoćnica vlasti u njenom uÄvršÄ‡ivanju, ostvarivanju i produžavanju. Da bi se u klasno pocepanom društvu veštaÄki stvorilo jedinstveno javno mnjenje, grupa koja drži vlast teži da ukine mogućnost alternativnog mišljenja osvajanjem monopola na informacije (ideje), odnosno kontrolom informacija. “ÄŒak i oni, koji poriÄu moć ideja u oblikovanju osećanja, mišljenja i ponašanja, prinuÄ‘eni su da idejama priznaju veliku snagu onog Äasa kada ih svim sredstvima kontrolišu, cenzurišu i zabranjuju. To da svaka vlada kontroliše ili nastoji da kontroliše sredstva masovnih komunikacija, kao što kontroliše vojnu silu, jeste u stvari priznanje da su i ta sredstva nova sila, jer se preko njih mogu širiti ideje koje će uticati na stvarna osećanja, ubeÄ‘enja i ponašanja masa.”
Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima Organizacije Ujedinjenih Nacija iz 1948. godine proklamovala je princip slobode mišljenja i izražavanja. Iako većina savremenih društava, formalno-pravno gledano, ne predviÄ‘a i ne sprovodi cenzuru, odnosno predviÄ‘a je samo u izuzetnim sluÄajevima i vanrednim situacijama, ona je sveprisutna pojava u savremenoj kulturi. Njena priroda i intenzitet zavise, pre svega, od karaktera samog društva, njegovog politiÄkog sistema i demokratskih tradicija.
Sve izraženije tendencije demokratizacije, utiÄu da danas posednici moći, da bi postigli željeno ponašanje, umesto zapovesti i naredbi, radije koriste manje upadljive, ali veoma efikasne mehanizme manipulacije i kontrole psihiÄkim pritiskom i formiranjem javnog mnjenja. “Te nove socijalne tehnike kojima se služe naroÄito velike organizacije u privredi, ideologiji i politici, postižu optimalne rezultate u ostvarenju moći, potiskujući svojom rafiniranošÄ‡u u pozadinu “klasiÄna” gruba sredstva prinude ili ih upotrebljavaju samo izuzetno”. “Ovo nikako ne znaÄi slabljenje državne moći, jer se i na ovaj naÄin izazivaju posledice koje se slažu sa interesima vladajuće grupe i suzbijaju posledice koje ometaju ostvarenje njene volje. Vidljiva kontrola zamenjuje se nevidljivom, ali se ne ukida”.
Neki autori, meÄ‘utim, smatraju da se u oba sluÄaja radi o nasilju, jednom u fiziÄkom, drugi put u duhovnom smislu. Stoga borbu za osloboÄ‘enje Äoveka možemo okarakterisati pre svega kao borbu protiv represivne ideologije u sferi duhovne kulture i njoj odgovarajućih institucija.
Ova tendencija prisutna je i na polju cenzure, tako da se umesto klasiÄnih represivnih mera (zabrane medija, proganjanje novinara i sl.), sve više koriste metode raznih pritisaka, kao i veoma usavršene tehnike manipulacije. Naime, “cenzura je u svom tradicionalnom izvornom obliku postala anahronizam i stvarna retkost u savremenom svetu”. Nju danas ugrožava i sam razvoj proizvodnih snaga, fantastiÄna revolucija u oblasti komuniciranja, tako da bi, kako tvrdi Hans Magnus Encesberger, danas cenzura koja bi radila ekstenzivno, bila najveća grana industrije na svetu.
U ovom radu analiziraćemo pre svega cenzuru u medijima dok će se većina primera odnositi na pojavu cenzure u našoj zemlji. Pojam cenzure – pokušaj definisanja Još je Aristotel u Organonu istakao da je definicija “ono što je najteže utvrditi, a najlakše pobiti.” Ovo se, svakako, odnosi i na pokušaj odreÄ‘enja pojma cenzure. Engleski teoretiÄar Majkl Skamel navodi da je “cenzura jedna od popularnih krilatica našeg vremena, te je, kao i većinu krilatica izuzetno teško možemo definisati. ReÄ cenzura opisuje naizgled jednostavne, ali u stvarnosti krajnje složene društvene mehanizme, koji su predmet strasnih rasprava u modernom politiÄkom životu, zbog Äega je podložna selektivnom definisanju, ili direktnom izvrtanju smisla i pretvaranju u slogan”.
Etimološki posmatrano, reÄ cenzura potiÄe od latinskog glagola censeo, censere, što znaÄi proceniti imanje, ispitati, proceniti, izreći ocenu, misliti, izraziti mnjenje, glasati za; a takoÄ‘e i zakljuÄiti, odluÄiti, odrediti. Njome je oznaÄavano cenzorstvo u smislu delatnosti, kao i ustanova koja cenzuru vrši, ali je imala i opštije znaÄenje u smislu “strogo ispitivanje”.
Oksfordski reÄnik odreÄ‘uje je samo kao izvedenicu od reÄi cenzor i kriptiÄno je opisuje kao “službu ili funkciju cenzora”, dok Vebsterov reÄnik ovome dodaje i “delovanje cenzora”. Cenzora, pak, Oksfordski reÄnik definiše kao:
1. Jednog od dvojice sudija u starom Rimu koji je sastavljao popis stanovništva i vodio nadzor nad javnim moralom,
2. ZvaniÄnika koji je imao dužnost da pregleda knjige, Äasopise, drame itd., pre objavljivanja, da utvrdi da ne sadrže išta nemoralno, jeretiÄno ili uvredljivo ili štetno za državu,
3. Osobu koja cenzuriše liÄnu korespodenciju (u vreme rata),
4. Silu u duši koja potiskuje izvesne elemente u nesvesnom.
SliÄne odredbe daju i ameriÄka i britanska enciklopedija.
Za ReÄnik društvenih nauka “cenzura oznaÄava ograniÄavanje od strane vlasti (politiÄke, religijske ili druge) svakog javnog izražavanja koje se smatra opasnim za tu vlast ili za politiÄki ili moralni poredak koji ona odražava. TakoÄ‘e, može oznaÄavati samoograniÄavanje, saglasno opšteprihvaćenim javnim stavovima ili grupnom pritisku”.
Sociološka enciklopedija cenzuru odreÄ‘uje kao “Äin zabrane ili kontrole knjiga, pozorišnih komada, filmova ili sadržaja drugih medija, ili ideja, vrednosti i verovanja odreÄ‘enih grupa zbog moralne, politiÄke, vojne ili druge neprihvatljivosti: ova kontrola može biti uvedena interno od strane grupa ili organizacija koje proizvode informacije, ili od spoljnih izvora kao što su vlade, regulatorna tela ili druge grupe Äije funkcije mogu ukljuÄivati ovakve aktivnosti”.
Pokušaja definisanja cenzure ima i u našim priruÄnicima. Tako PolitiÄka i Pravna enciklopedija odreÄ‘uju cenzuru kao “kontrolu od strane organa vlasti, crkve, politiÄkih organizacija ili Äak privatnih lica, stvari namenjenih za štampu, radio i televizijske emisije, film, pozorište i sliÄne priredbe (ili sadržaje u njima) pre publikovanja ili izvoÄ‘enja (preventivna cenzura) ili naknadnu kontrolu štampanih stvari radi ograniÄenja ili zabrane rasturanja (suspenzivna cenzura), da se spreÄi publikovanje onog što bi bilo suprotno interesima države, javnog morala ili interesima crkve, odnosno politiÄke organizacije kada ove uvode cenzuru”.
Pod odrednicom cenzura u „Prosvetinoj” Maloj enciklopediji podrazumeva se “prethodni državni nadzor nad štampom, filmom, predavanjima i svim drugim kulturnim i javnim manifestacijama, uz pravo vlasti da zabrani ono što ne želi da se objavljuje, u celosti ili delimiÄno”.
Sociološki leksikon definiše cenzuru kao “svako autoritarno ograniÄavanje i zabranu svakog (bilo od strane politiÄkih, pre svega države, bilo od strane verskih ili drugih institucija) javnog izražavanja, zato što se ono smatra opasnim po vlast, društveni ili moralni poredak. U širem smislu, cenzura može znaÄiti i ograniÄenje koje sami sebi namećemo iz straha da ne doÄ‘emo u sukob sa opšteprihvaćenim pravilima ponašanja, ili pak pod uticajem javnog mnjenja i pritisaka (autocenzura)”.
Za Leksikon novinarstva cenzura je “kontrola sadržaja štampe i emisija radija, televizije, agencija, dokumentarnog filma i drugih oblika javnog informisanja. Cenzuru vrše državni organi, a u nekim zemljama i crkva, politiÄke organizacije, vojni organi itd. NajÄešÄ‡e je preventivna radi ograniÄavanja ili spreÄavanja da se objave informacije u reÄi i slici koje su suprotne interesima odreÄ‘enog društvenog sistema, odreÄ‘ene vladajuće grupe i odreÄ‘enih moralnih normi i sistema vrednosti koji vladaju u datom društvenom sistemu. Postoji i tzv. suspenzivna cenzura koja se preduzima posle objavljivanja informacije – naknadno se zabranjuje rasturanje štampanih stvari”.
Uprkos prisutnim poteškoćama, Äini nam se da Skamel, ipak, daje relativno najprihvatljiviju definiciju cenzure, odreÄ‘ujući je “kao sistematsku kontrolu sadržaja bilo kog sredstva komuniciranja, nekoliko ili svih njih, pomoću ustavnih, sudskih, administrativnih ili Äisto fiziÄkih mera koje direktno ili uz svoju saglasnost nameće sila na vlasti”. I Zorica Bobić smatra da cenzura ne “podrazumeva iskljuÄivo i samo zabranu komunikacije u njenoj krajnjoj varijanti, već pre svega kontrolu Äitavog komunikacijskog procesa”.
Dakle, cenzura u užem smislu znaÄi zabranu izražavanja ili komuniciranja. Kao zakonska prisila znaÄi zvaniÄnu akciju državnih ili paradržavnih organa radi spreÄavanja pisanja, objavljivanja, prikazivanja odreÄ‘enih sadržaja, odnosno zabranu njihove distribucije.
ZvaniÄna cenzura bazira se na zakonu, ili odluci državnih organa u odreÄ‘enoj pravnoj formi ili proceduri. NezvaniÄna cenzura ne crpi snagu iz zakona, već, u najboljem, iz ubeÄ‘enja, a u najgorem iz neumoljivog ekonomskog ili politiÄkog pritiska.
Skamel smatra da cenzuru može, ali i ne mora da prati nasilje, može, ali i ne mora da bude totalna, može, ali i ne mora da ukljuÄuje propagandu. Naime, pošto cenzor, pre svega, teži da utiÄe na mišljenje (ideje) primalaca odreÄ‘enih sadržaja, radi njihovog delovanja (ponašanja) u skladu sa interesima cenzora, odnosno vrednostima koje on utvrÄ‘uje, on teži da uspostavi kontrolu nad svim sadržajima. Neodgovarajuće sadržaje cenzor spreÄava preventivnim ili supresivnim merama (tzv. negativna cenzura).
Ovaj autor smatra da su za odreÄ‘ivanje da li se u jednoj zemlji primenjuje prava cenzura bitni koncept namere i sistematskog nametanja cenzure. Radi utvrÄ‘ivanja vrste cenzure potrebno je istraživanje svih podruÄja i metoda. Ukoliko se radi o sistematskoj kontroli svih sredstava komuniciranja praćenoj nametanjem sistematske propagande, može se govoriti o “totalnoj cenzuri”. U sluÄaju selektivne kontrole radi se o “delimiÄnoj ili selektivnoj” cenzuri, a gde je ona proizvoljna i nepostojana o “nasumiÄnoj” koja ima za cilj da zaplaši i ukoÄi, ali ne i da potpuno ograniÄi neželjeno izražavanje.
Marko Lopušina navodi mišljenje Zorice Bobić da “svaki sistem cenzure gotovo uvek samo implicite raspolaže odreÄ‘enim spiskom nepoželjnih, odnosno zabranjenih tema. On obuhvata reÄi, pojmove, podatke, imena, liÄnosti i dela, koje je u odreÄ‘enom sistemu i precizno odreÄ‘enim kontekstima nedopustivo koristiti. Tako predmet zabrane može biti i jedna reÄ ili reÄenica, ali i Äitava knjiga ili film koji vreÄ‘aju jedan od navedenih tabua. A vrlo Äesto u fokusu cenzorskog interesovanja naÄ‘e se i sam stvaralac nepoželjnih poruka i dela.”
Bitni elementi pojma cenzure su:
- Cenzor,
- poruka (ideja, informacija) Äiji je sadržaj neprihvatljiv za cenzora, kao i kontekst u kome se sadržaj nalazi,
- medij preko koga se poruka prenosi,
- primalac i odašiljalac (autor) poruke, tj. recipijent i emitent kao uÄesnici komunikacijskog procesa,
- akt zabrane, odnosno naÄin spreÄavanja širenja poruke
Kao cenzor najÄešÄ‡e se javlja država i njene ustanove, ali i crkva, razne društvene institucije i grupe, posebno tzv. grupe za pritisak, ali i pojedinci (npr. u funkciji roditelja, vaspitaÄa i sl.).
Cenzuru mogu da vrše i mase, javno mnjenje ili revnosni graÄ‘ani (samozvani Äuvari morala ili vernici). Do situacija kada masa, narod ili gomila preuzimaju na sebe ulogu cenzora, a Äesto i egzekutora, dolazi u sredinama sa niskom i autoritarnom politiÄkom kulturom bez demokratskih tradicija i ustanova.
U izvesnom smislu, posebno u tržišnim privredama, kao cenzor može da se pojavi i tržište. Neki autori fenomen cenzure vezuju iskljuÄivo za državu i njene ideološke aparate, dok medije u privatnoj svojini posmatraju kao bastione slobode koji rukovoÄ‘eni tržištem obezbeÄ‘uju utakmicu koja omogućuje pojedinaÄnim potrošaÄima da odluÄe šta žele da kupe. Džon Kin (John Keane), meÄ‘utim, ukazuje na Äinjenicu da tržišta komunikacija parališu sama sebe, raÄ‘ajući protivreÄnosti i dileme koje obesnažuju njihovu pretenziju na otvorenost, univerzalnost i pristupaÄnost. Naime, neograniÄena utakmica ne osigurava uvek slobodan ulazak na tržište. Tržišta su Äesto “zaštićena”, jer na njima postoje monopoli i karteli. “NeograniÄena tržišna utakmica u stvari teži da izrazito suzi mogućnost izbora nekih kategorija graÄ‘ana, naroÄito manjina i privremenih ili promenljivih većina. U borbi za publiku, recimo, radio i televizijske kuće znaju da će svoj udeo meÄ‘u gledaocima/slušaocima najlakše uvećati ako se budu meÄ‘usobno otimali oko najbrojnijeg segmenta publike, nudeći emisije privlaÄne za mase. To vodi ujednaÄavanju programa i rasipnom umnožavanju istih tipova emisija. Opšta programska ponuda postaje oskudnija, repetitivnija i predvidljivija nego što bi morala biti. Neminovno, procene gledanosti dominiraju. Ali, gledanost zanemaruje etniÄke i regionalne manjine, gej-muškarce i lezbejke, zelene, stare, socijaliste i druge manjine.”
Cenzura pretpostavlja odnos nejednakosti pošto cenzor ima moć koja ga stavlja iznad primaoca sadržaja, kako u pogledu pristupa informacijama, odnosno sadržajima, tako i u pogledu njihove selekcije, distribucije, korišÄ‡enja i kontrole.
Cenzori se mogu razlikovati i po tome da li je njihov autoritet zasnovan na znanju (racionalan) ili na moći (iracionalan), odnosno po tome koliko su kompetentni.
Sadržaj poruke (ideje, informacije) neprihvatljiv je za cenzora iz politiÄkih, moralnih, estetskih, bezbednosnih razloga, radi zaštite opšteg dobra itd.
Osim samog sadržaja, bitan je i kontekst u kome se on nalazi, tako da jedan isti sadržaj može biti dopušten u jednom simboliÄkom okruženju, a zabranjen u drugom komunikacijskom kodu. Zato nepoželljan sadržaj ne mora biti potpuno zabranjen, već se može naknadno intervenisati na poruci, koja se nakon promene koda, odnosno “komunikacijskog retuširanja”, pušta u opticaj.
Poruka (ideja, informacija) se može prenositi putem televizije, radija, štampe, knjige, plakata, postera, rezglednice, fotografije, audio i video diskova, komjuterskih mreža, javnih predavanja i tribina i na druge naÄine.
Poruka (ideja, informacija) može biti (delimiÄno) cenzurisana ograniÄenjem publike, odnosno kruga primalaca (npr. emitovanje emisija u kasnim noćnim satima i sl.). Naime, na to da li će neka poruka (ideja, informacija) biti cenzurisana utiÄe i veliÄina i struktura publike kojoj je ona upućena. Sigurno je da će, pod pretpostavkom da prenose isti (za cenzora neprihvatljiv) sadržaj, pre biti cenzurisan list sa velikim tiražom, nego specijalizovani teorijski Äasopis namenjen uskom krugu Äitalaca.
Lepeza cenzorskog pritiska na emitente poruke je takoÄ‘e veoma široka. Tako je prema Džordžu Bernardu Šou poslednji oblik cenzure – atentat. Na drugom kraju skale su oblici ureÄ‘ivanja tekstova od strane urednika (tzv. dobrovoljnih cenzora) i samocenzura autora. IzmeÄ‘u ovih ekstrema postoji Äitava skala naÄina za spreÄavanje širenja nepoželjnih sadržaja, od izrazito grubih koji se odnose na zabranu samih autora (i medija), preko klasiÄnih zabrana dela od strane pravosudnih organa, do veoma rafiniranih metoda politiÄkog i ekonomskog pritiska.
Poseban oblik cenzure (i cenzora) predstavlja autocenzura. Sam pojam je, u stvari, vezan za psihoanalitiÄki pojam cenzure svesti kao permanentne funkcije selektovanja izmeÄ‘u nesvesnog, svesnog i predsvesnog. Superego (kolektivni autoritet) je cenzor prema Egu, a ovaj je cenzor u odnosu na Id. Na ove podsvesne mehanizme kojima pojedinci «dobrovoljno» ograniÄavaju i sužavaju vlastito izražavanje, pažnju je skrenulo iskustvo totalitarizma u dvadesetom veku. «Ispostavilo se da cenzura ne znaÄi nužno svevideće oko i gvozdenu pesnicu dalekog autoriteta koji se uzdižu nad svojim podanicima. Ona se ne sastoji samo od iskustva, evociranog u uvodnim glavama Kafkinog Procesa, svih onih koji su živeli pod modernim despotijama i znaju šta znaÄi kucanje na vratima u rano jutro. Cenzura može poprimiti potpuno drugaÄiji oblik. Ona može da odjekuje unutar nas, da se naseli u našem ja, da nas uhodi, kao privatni sekretar koji nas stalno podseća da ne smemo otići predaleko. Unutrašnji cenzor nas upozorava da je previše toga u igri – naš ugled, naša porodica, naša karijera, naš posao, zakonski postupak protiv naše kompanije (novinske kuće, radija televizije...). Zbog njega ćutimo kao zaliveni, drhtimo, uvek dvaput promislimo – i sve to uz osmeh. On priskaÄe u pomoć preovlaÄ‘ujućem mišljenju i hrani «gramofonski um» (Džorddž Orvel). Njegova ruka stiže i do naše dece, prijatelja, poduÄavajući ih da ne kazuju ono što zaista misle.»
Na kraju, interesantna je i istorijska sudbina pojma cenzure. Za razliku od nekih drugih pojmova politiÄke teorije koji su skoro uvek imali konstantne vrednosne konotacije, pojam cenzure je od pozitivnog znaÄenja, kao «komponenta dobre vlade», koje je imao preko jednog milenijuma, postao u savremenom društvu, posebno u oÄima intelektualaca, izrazito negativno vrednosno opterećen. Ona spada u mere, ustanove i delatnost koje su u kulturnoj i politiÄkoj javnosti veoma nepopularne i omražene.
Cenzura kroz istoriju Kao institucija kontrole cenzura spreÄava objavljivanje nepoželjnih sadržaja komunikacije i na taj naÄin oblikuje sužanu javnost. Ona je starija od medija i poreklo vodi od kolevke demokratije - Stare Atine.
Razvoj demokratije i politiÄkih strasti naveo je još Platona da se založi za obavezni nadzor nad onima koji svojim govorom mogu da ugroze demokratiju jer je smatrao da uznemirenost i strast publike mogu dovesti do manipulisanja njome.
Pronalazak štamparije 1440. godine, koji se vremenski poklopio sa širenjem ideja renesanse i reformacije, veoma je brzo naterao tadašnje vlasti da uspostave instituciju cenzure. Sprega crkvene i svetovne vlasti, naroÄito ojaÄana zbog Äinjenice da zahvaljujući štampi nova filozofska i politiÄka uÄenja prodiru u najudaljenije gradove kulturne Evrope, od 16. veka ima za posledicu uvoÄ‘enje velikog broja ekstremno rigoroznih mera cenzure. U 16. veku cenzura se definiše kao postupak kojim se rukopis pre objavljivanja podnosi na ocenu vlasti, organa uprave, koji može zabraniti njegovo objavljivanje. Cenzura je, dakle, tada shvaćena kao prethodna dozvola i predstavlja najstariji naÄin kontrole pisane reÄi.
Bula Rimskog pape Leona desetog, od 1115. godine, utvrÄ‘uje odredbu po kojoj se u svim katoliÄkim državama Evrope ne sme štampati nijedna knjiga bez prethodnog odobrenja za tu svrhu imenovanih inkvizitora i cenzora.
Sredinom 16. veka na udaru cenzure našle su se mnoge slobodoumne knjige toga vremena, a najvažnije odredbe o štamparstvu i zabranjivanju knjiga sakupljene su u Äuvenim odlukama Tridenskog sabora.
Situacija se ne poboljšava ni narednih godina, recimo u 18. veku u Francuskoj postoje cenzori Äak i za pojedine grane nauke. Svaki štampani materijal morao je imati kraljevu dozvolu izraženu znamenitom formulom ''Jer je to naša volja''.
Pod uticajem engleskih mislilaca i francuskih enciklopedista koji su zagovarali slobodu štampe, pravo slobode štampe se prvi put proklamuje u okviru Francuske revolucije. Od toga vremena poÄinje ustavno i zakonsko regulisanje slobode štampe shvaćene kao odsustvo režima prethodne kontrole. U istoriji novinarstva ostaće zabeležena uloga filozofa i pesnika Džona Miltona, koji će najpre biti žestok borac protiv cenzure poredeći cenzuru sa seoskim plemićem koji je mislio da će zatvaranjem kapije oterati vrane iz parka, dok samo koju godinu kasnije, uvoÄ‘enjem Kromvelove diktature, on postaje cenzor, žestoko se obraÄunavajući sa idejama za koje se doskora vatreno borio. Ovako nešto radio je i veliki i vatreni lider jakobinaca Robespjer. Dok se borio za vlast njegovo geslo u borbi za slobodu štampe je glasilo: “Sloboda štampe mora da bude apsolutna i bezgraniÄna ili ne postoji“. Po osvajanju vlasti bio je vatreni pobornik cenzure, pa njegov saborac Fransoa Babef pravi razliku izmeÄ‘u Robespjera „apostola slobode'' i Robespjera ''najozloglašenijeg tiranina''.
Napoleon je bio ne samo rodonaÄelnik moderne cenzure, nego i preteÄa većine savremenih sadržaja i oblika propagande. On je uvideo veliku moć štampe, govorio je da Äetiri neprijateljske novine mogu da budu opasnije od sto hiljada vojnika, i odmah po osvajanju vlasti zaveo je strogu cenzuru ne da bi spreÄavao izlaženje novina, nego da bi ih stavio u službu svoje osvajaÄke politike. On nije zabranjivao ni opozicione listove, ali je uslov nastavljanja izlaženja bio potpisivanje izjava vlasnika i urednika o vernosti režimu.
Novinari su ga pratili na većini njegovih pohoda a on ih je neprestano upozoravao ''Mislite na to da u izveštajima o našim pobedama navodite samo mene, samo mene''. Ali zato vest o katastrofalnom porazu od Rusije nisu smele da objave ni jedne novine u Francuskoj.
Napoleon je imao veoma razraÄ‘ene metode u primeni cenzure i ostvarivanju drugih naÄina uticaja na štampu.
Dvojni odnos prema slobodi medija pokazali su i lideri svih pokreta koji su se borili za osvajanje vlasti. Dok su se borili za vlast bili su zagovornici ideja o slobodi štampe. Njihovo osvajanje vlasti po pravilu bi oznaÄavalo poÄetak ograniÄavanja slobode. Gde manje, gde više razliÄiti oblici cenzure ostajali su do kraja vladavine - do kraha socijalizma kao praktiÄnog iskustva.
Kada govorimo o cenzuri kao zabrani – cenzuri, valja pomenuti Karla Marksa kao najvećeg, najumnijeg i najdoslednijeg borca za slobodu i slobodu štampe.
U istoriji srpskog novinarstva nastanak cenzure se vezuje za ime Miloša Obrenovića, koji je, iako nepismen ali veoma pronicljiv i lukav Äovek, uvideo znaÄaj i težinu štampe, pa je za prvog urednika novine koje je pokrenuo ''Novine serbske'', 1834. godine, postavio svog liÄnog sekretara i rodonaÄelnika srpskog novinarstva Dimitrija Davidovića.
Pored toga, godinu dana pre pokretanja lista, knez Miloš doneo je Uredbu o cenzuri, a prvi cenzor je bio Lazar Todorović, ministar pravosuÄ‘a i prosvete.
Ostalo je zabeleženo i Miloševo obraćanje Dimitriju Davidoviću: ''Ja sam vam i pre kazao, i sada vam opet kažem, ne stavljajte u novine ni reÄice dok vam ja na to dozvolenije ne dam''.
Karateristika totalitaristiÄkih društva je postojanje raširene autocenzure. Do autocenzure dolazi kada subjekti, iz straha, uverenja ili koristi prihvataju Äitav niz ideoloških i politiÄkih mera kojima se ograniÄava sloboda javnog komuniciranja i stvaralštva, te ih formulišu kao vlastiti stav. Sloboda izražavanja mišljenja tako je zamenjena za neke važeće ideološke dogme, i na taj naÄin sami stvaraoci ili potencijalni uÄesnici procesa komuniciranja odustaju od svojih naÄelno normalnih prava u ime ''viših vrednosti''.
U savremenim demokratskim društvima cenzura uglavnom prestaje biti centralni problem slobode javnog informisanja, a kao osnovni problem sve više se nameću razliÄiti oblici manipulacija javnošÄ‡u. Možda upravo zato što problem cenzure ne zavreÄ‘uje pažnju u demokratskim društvima ona kao takva ili u svom neformalnom obliku nikada neće biti iskorenjena. Razlozi za cenzuru Cenzori, a naroÄito država, tj. vlada kao najmoćniji cenzor, pozivaju se na mnoštvo razloga, odnosno osnova za cenzurisanje dela i ograniÄenje slobode govora. Neretko, ovi razlozi su neosnovani, odnosno neopravdani, ukoliko se posmatraju u kontekstu meÄ‘unarodnog prava i prihvaćenih standarda, budući da je glavni motiv njihove primene suzbijanje kritiÄke misli, odnosno ideja koje su za aktuelnu vlast neprihvatljive.
U većini pravnih sistema u svetu, najuobiÄajeniji opšti razlog za ograniÄenje slobode izražavanja je zaštita prava drugih ljudi. ReÄ je, pre svega, o zaštiti privatnosti, Äasti i ugleda, kao i o zaštiti od kleveta. U mnogim zemljama graÄ‘anski, odnosno kriviÄni zakoni sankcionišu klevetu i uvredu.
Sloboda informisanja sužava se i iz razloga javnog interesa, što Evropski sud za ljudska prava dopušta samo u sluÄaju izražene društvene potrebe. ZvaniÄna objašnjenja za ograniÄavanje nekih informacija, Äesto su s pravom praćena skepticizmom, budući da se razlozima javnog interesa pojedinci iz vlade brane od neprijatnosti vezanih za njih same (liÄno i profesionalno).
Nacionalna, kao i bezbednost države, se najÄešÄ‡e navodi kao razlog za cenzuru, odnosno tajnost i poverljivost pojedinih informacija. TakoÄ‘e i oÄuvanje, odnosno spreÄavanje narušavanja javnog reda i mira može biti povod za jedan vid spreÄavanja izražavanja mišljenja, odnosno zabranu manifestovanja politiÄkog opredeljenja.
Briga za javni moral, kao i obiÄaje zajednice, predstavlja ograniÄenje slobode izražavanja prihvaćeno i meÄ‘unarodnim standardima ljudskih prava, ali samo ukoliko je to zaista neophodno i predviÄ‘eno zakonom. Pri tome, ne bi trebalo uvoditi restrikcije kojima se ugrožava sloboda izražavanja manjina, Äak iako je njihovo mišljenje šokantno i uvredljivo za većinu.
NajÄešÄ‡i razlozi za restrikcije su opscenost, pod kojom se podrazumevaju uvredljivi, nepristojni i pornografski sadržaji, blasfemija (psovanje, bogohuljenje) i nasilje. Od ovakvih uticaja štiti se, pre svega, mlaÄ‘i deo populacije.
U jednom broju zemalja jeziÄka i kulturna hegemonija dominantne grupe održava se pomoću cenzure, odnosno lišavanja manjina prava na upotrebu njihovog jezika i razvoj vlastite kulture.
Osnov za cenzuru su i razliÄite forme propagande. MeÄ‘unarodnim sporazumima utvrÄ‘eno je da ratnu propagandu treba zabraniti zakonom. MeÄ‘utim, ni u meÄ‘unarodnom pravu ni u razliÄitim pravnim sistemima ne postoji opšteprihvaćena definicija ratne propagande.
Pored ratne postoji i vladina propaganda koja obiÄno izražava politiÄke i ideološke stavove, a njima suprotne kvalifikuje kao antivladinu propagandu, u nekim zemljama kažnjivu po kriviÄnom zakonu.
Povezane sa vladinom propagandom su medijske predrasude i dezinformacije. Promišljena manipulacija vestima i informacijama u službi interesa vlade, rasne grupe, ideologije ili pojedinca može uzeti formu restrikcije pristupa medijima drugih politiÄkih, socijalnih ili etniÄkih grupa. TakoÄ‘e, neravnoteža u reportažama u smislu naglašavanja jednih, a potcenjivanja drugih, dogaÄ‘aja i Äinjenica i pritisci na novinare koji se izlažu opasnosti nepristrasnog izveštavanja, neki su od oblika medijskih predrasuda. Dezinformacije se odnose na namerno širenje neistinitih ili poluistinitih informacija u cilju manipulacije, odnosno uticaja na javno mnjenje u vezi sa odreÄ‘enom situacijom ili dogaÄ‘ajem, odnosno radi stvaranja klime straha i nepoverenja, kao podteksta za odreÄ‘enu akciju.
Osnov za cenzuru su i državne, vojne, službene, poslovne i druge tajne. Proširenje podruÄja poverljivosti, odnosno ekstenzivno primenjivanje pojma tajne u mnogim oblastima života, pravda se Äesto argumentom o nacionalnoj bezbednosti, odnosno veliÄinom i tehniÄkom složenošÄ‡u moderne vlade.
Kao što se vidi, jedan broj razloga za cenzuru u medijima priznaje i meÄ‘unarodno pravo, odnosno usvojeni meÄ‘unarodni ugovori i povelje, kao i važeći standardi poštovanja (i ograniÄavanja) ljudskih prava. Drugi razlozi motivišu autoritarne države, iako ih eksplicitno ne navode. Naprotiv, totalitarni sistemi, ukoliko cenzurišu iz razloga koji su po prihvaćenim standardima neopravdani, ili prikrivaju takvu vrstu cenzure, tj. negiraju da ona uopšte postoji, ili je podvode i pravdaju nekim od priznatih i meÄ‘unarodno prihvaćenih razloga. Metodi i mehanizam delovanja cenzure u sferi medija Instrumenti, metodi i tehnike cenzure odnosno, spreÄavanja ili kontrole komunikacije veoma su brojni i raznovrsni. UkljuÄuju razliÄite zvaniÄne i nezvaniÄne, javne i tajne, pravne i ideološke, neposredne i posredne, policijske, finansijske, elektronske, telekomunikacione, kompjuterske i druge mehanizme.
Za Zoricu Bobić «simboliÄki karakter cenzorske prakse pokazuje se i u Äinjenici da se njen metod zasniva pre svega na ceremoniji žrtvovanja anomiÄnih (a samim tim i na izvestan naÄin izuzetnih, jer se izuzetnost ovde razume pre svega kao odstup od pravila, dakle i normi) pojedinaca i njihovih dela, kako bi se grupa (zajednica) spasila od raspada».
Po Majklu Skamelu cenzura deluje kroz podvrgavanje kontroli unutrašnjih i spoljašnjih izvora informisanja. Pod unutrašnjim izvorima informisanja podrazumevaju se:
1. štampa
2. radio-televizija
3. izdavaštvo i
4. obrazovanje
Spoljašnji izvori informisanja su:
1. PTT veze
2. spoljašnji radio-televizijski programi i
3. useljavanje, iseljavanje i režim putovanje preko državne granice.
U većini zemalja zakonom o štampi odreÄ‘ena su pravila koje se odnose na štampanje, objavljivanje i elektronske medije. Ovi propisi Äesto odreÄ‘uju i prava i odgovornosti novinara. Postojanje zakona o štampi ne predstavlja samo po sebi ugrožavanje slobode izražavanja, ali je zloupotreba zakona o štampi radi tobožnjeg unapreÄ‘enja slobode štampe raširena u svetu.
Štampa je, u celini gledano, nešto manje izložena cenzuri nego radio i televizija, posebno u zemljama sa većim procentom nepismenog stanovništva. Iz istih razloga (uzak krug recipijenata), u celini uzevši, u uslovima relativne konkurencije i pluralizma, veću slobodu, odnosno širinu za kritiku društva i njegovih vrednosti, imaju listovi, odnosno Äasopisi sa manjim tiražima.
Pored sudskih zabrana, vlade svoj uticaj u znaÄajnim listovima obezbeÄ‘uju nacionalizacijom, kada ostvaruju neposredno upravljanje, ili, manje direktno, osnivanjem «saveta za obezbeÄ‘enje slobode štampe» odnosno drugih tela sa sliÄnim nazivima i istim zadatkom. Mogući su, takoÄ‘e, i ekonomski pritisci: uskraćivanje vladinih i zvaniÄnih oglasa, kao znaÄajnog izvora prihoda, ograniÄenje uvoza repromaterijala, manipulacije u primeni poreskih zakona i, konaÄno, otkupljivanje novina i listova od strane vlade.
Prioritetni cilj svake vlade je ostvarivanje uticaja na radio i, posebno, televiziju, zbog ogromne moći ovih medija. U državni radio i televiziju se uvode vladini, odnosno službenici vladajuće partije, koji odreÄ‘uju ureÄ‘ivaÄku politiku. Postoje i ekonomski metodi (nametanje budžetskih i zakonskih obaveza), dok se emitovanje alternativnih medija otežava raznim metodama.
ZnaÄajan oblik preventivne cenzure je izdavanje odgovarajućih «uputstava», «smernica», odnosno «direktiva» urednicima od strane vlade. Ovi dokumenti mogu varirati od obaveznih, preko preporuka, pa do jednostavnih zahteva ili upozorenja putem telefona, elektronske pošte ili liÄno. Neformalni, odnosno «konsultativni» metodi primenjuju se u zemljama u kojima vladini Äinovnici liÄno kontaktiraju sa urednicima, radi ostvarivanja uticaja na sadržaj štampe. Liste zabranjenih sadržaja (tema) obiÄno nisu dostupne javnosti.
Suspenzivna (punitivna) cenzura obuhvata sve faze od inicijalnog publikovanja ili emitovanja sadržaja (verbalnog, vizuelnog ili štampanog) do njegovog prenošenja, odnosno rasprostiranja. Ona može ukljuÄiti svaku zakonsku akciju preduzetu protiv sadržaja koji je već u javnosti, ukljuÄujući i zaplenu, spaljivanje knjiga ili vizuelnog materijala ili konfiskaciju tehniÄkih sredstava pomoću kojih je dati sadržaj produkovan (video i audio oprema, raÄunari...). Moguća je i opresivna ili arbitrarna primena primena zakonskih odredbi koje se odnose na klevetu, kao i drugih zakona protiv novinara. Uopšte uzev, smatra se da demokratske zemlje primenjuju uglavnom suspenzivnu cenzuru, odnosno da cenzorsku funkciju poveravaju sudovima, budući da sud poštuje zakone, a cenzor svoje mišljenje.
Akcija zabrane rada nekog medija, odnosno zatvaranje radio ili televizijske stanice ili lista, da bi se spreÄilo dalje širenje nekog sadržaja, može biti preduzeta i u smislu preventivne i u smislu suspenzivne cenzure.
Ekonomski pritisci na medije od strane vlade ili privatnih monopola su ozbiljni i veoma prisutni oblici ometanja njihovog rada. Većina «nezavisnih» novina, radio i TV stanica uglavnom se finansira prihodima od oglašavanja. Stoga su ovi mediji ponekad prisiljeni da popuste pred pretnjama vladinih ili privatnih oglašivaÄa, ili propadaju, svesno prihvatajući ovaj rizik. Vlade, kao sredstvo pritiska, koriste i svoj monopol na papir, odnosno drugi materijal neophodan za rad medija.
Ubrzani procesi ukrupnjavanja, odnosno vlasniÄke (i ostale) koncentracije štampanih i elektronskih medija širom sveta, objektivno predstavljaju opasnost za slobodu izražavanja. Nekolicina moćnih organizacija može upravljati, kako unutrašnjim, tako i meÄ‘unarodnim tržištem, što može imati za posledicu da javnosti o pojedinim pitanjima bude dostupan samo uzak krug mišljenja, u skladu sa interesima vlasnika, da novinari zbog komercijalnih interesa prihvataju kompromise, a da standardi opadaju zbog nedostatka konkurencije.
U pojedinim zemljama vodeći listovi su vlasništvo jednog broja politiÄara, odnosno uticajnih porodica, povezanih sa politiÄkim partijama. MeÄ‘utim, sliÄna je opasnost i u zemljama u kojima je većina medija pod kontrolom države, odnosno vladajuće partije. Kontrola varira od suptilne do pretvaranja medija u glasnogovornike pojedinaca, odnosno partija.
U mnogim zemljama osnivaju se posebna tela koja se nazivaju veća, komiteti, ili sliÄno (self-regulating bodies) u štampi i drugim medijima sa zadatkom da oÄuvaju slobodu štampe. Zadaci ovih tela su i da obezbeÄ‘uju profesionalne i komercijalne standarde, razmatraju žalbe i prate restrikcije koje se odnose na prikupljanje informacija od opšteg interesa i znaÄaja. Uspeh ovih tela zavisi od poverenja koje uživaju kod vlada, javnosti, novinara, uprave i vlasnika medija. U jednopartijskim državama je Äest sluÄaj da je Älanstvo u upravnim odborima medija rezervisano samo za Älanove ili simpatizere vladajuće stranke, Äime se zapravo ne ostvaruju ciljevi profesije i javnosti, već otvoren vladin uticaj na medije.
Na meti cenzure je i traganje za informacijama, odnosno njihovo primanje. Tako vlade teže da drže pod kontrolom izvore informacija, kao i da novinarima i drugim istraživaÄima postave razne prepreke, da bi ih spreÄili da publikuju podatke do kojih su došli. Pri tome se, pored ostalog, koriste: kontrola zvaniÄnih novinskih izveštaja i autorizovani brifinzi, stavljanje oznake «poverljivo» na informacije, restrikcije u uvozu i izvozu filmova i publikacija, uskraćivanje ili restriktivno izdavanje viza i akreditacija za putovanje unutar zemlje i u inostranstvo, restrikcija pristupa zvaniÄnim i nezavisnim izvorima, kao i davanje informacija samo glavnim agencijama i biroima.
KonaÄno, moguće je i spreÄavanje, odnosno otežavanje samog saopštenja informacija od strane vlada i to ne samo zakonskim sredstvima, nego i ekonomskim merama, pre svega povećanjem samih troškova saopštavanja. Mediji kao objekti cenzure Dijapazon objekata cenzure u praksi je znatno širi od medija koje Skamel navodi kao unutrašnje i spoljašnje izvore informisanja.
Za cenzora nije bitan samo sadržaj koji cenzuriše, već i priroda medija kojim se on prenosi, budući da nisu svi prenosioci poruka podjednako otvoreni za sve slojeve liÄnog i kolektivnog iskustva primalaca, odnosno nemaju podjednaku moć ubeÄ‘ivanja. Kako primećuje Ratko Božović: “već sada je postalo jasno da je lakše obmanjivati sugestivnošÄ‡u zvuÄnih i vizuelnih “prizora” nego trivijalnošÄ‡u i istrošenošÄ‡u reÄi”. Iz tog razloga se upravo mediji (naroÄito elektronski) nameću kao dominantni objekti cenzure u savremenom svetu.
Pored ovog – kvalitativnog momenta, kao što smo već naznaÄili, znaÄajan je i kvantitativni, odnosno broj ljudi kojima se sadržaj putem medija upućuje.
U mnogim zemljama govor koji je dozvoljen u malim privatnim krugovima, neprihvatljiv je u javnim istupima. Javni istupi (na radiju ili televiziji) mogu se zabranjivati trajno ili privremeno, pojedincima ili grupama. TakoÄ‘e, istupi su ograniÄeni i takozvanim «verbalnim deliktima» koje utvrÄ‘uju kriviÄni i drugi zakoni pojedinih zemalja.
Meta cenzure su i radnici u medijima, naroÄito urednici, izdavaÄi i novinari. Budući da je ureÄ‘ivaÄka politika medija od prvorazrednog znaÄaja, države koriste bezbroj naÄina kontrole i uticaja, da bi ih uskladili sa svojim ciljevima.
Uticaj na novinare ostvaruje se sistemom registracije, licenci i akreditacija, davanjem otkaza zbog kritike vlade, izražavanja vlastitih politiÄkih pogleda, izražene sumnje u zvaniÄnu verziju dogaÄ‘aja, sindikalnih aktivnosti i odstupanja od zvaniÄnih politiÄkih stavova. Novinari su, pored toga, i žrtve pretnji, upozorenja, ucena, ali i napada, muÄenja, kidnapovanja, ograniÄenja kretanja, hapšenja, pa i ubistava. Uticaj na novinare negde se pokušava ostvariti i pomoću mita i korupcije.
Cenzura štampanih stvari odnosi se pre svega na novine i Äasopise, ali i knjige.
ZnaÄajan broj zemalja ima zvaniÄna cenzorska tela, odnosno organe koji motre na sadržaj novih publikacija, a neke i zvaniÄno objavljuju liste zabranjenih knjiga. Negde je kažnjivo i samo posedovanje nekih vrsta zabranjene literature. Posebna pažnja posvećuje se udžbenicima, koji se cenzurišu u mnogim zemljama.
Uprkos premoći elektronskih medija u većini zemalja, bitke za slobodu štampe vode se i oko novina i žurnala. Magazini i žurnali sa malim tiražima, Äesto su meta cenzure, naroÄito u zemljama sa malo ili nimalo nezavisnih izdanja.
Radio je jedno od najraširenijih sredstava masovnog komuniciranja, i najznaÄajnijih izvora informisanja, naroÄito u zemljama sa visokim procentom nepismenog stanovništva. U nekim zemljama on funkcioniše isto kao i štampa, ali je njegov rad dodatno regulisan brojnim pravilima i direktivama, koji variraju od zemlje do zemlje.
Sve radio stanice moraju da obezbede dozvolu za rad, kao i odreÄ‘enu frekvenciju, koju dodeljuje država, u skladu sa meÄ‘unarodnim sporazumima. Ove dozvole se mogu i opozvati, a njihovo davanje je Äesto praćeno i postavljanjem odreÄ‘enih uslova, koji mogu da se tiÄu i ukupne politiÄke i vrednosne orijentacije medija.
UobiÄajeno je da se zabranjuje emitovanje odreÄ‘enih sadržaja, ali neke zemlje idu tako daleko da omogućavaju prodaju (pa Äak i samo posedovanje) radio prijemnika koji primaju samo odreÄ‘ene programe (Severna Koreja). Radio ometanje (radio jamming), mešanjem frekvencija ili prekidanje programa muzikom i sl., se Äesto koristi od strane vlada protiv radio stanica koje imaju opoziciona gledišta, kao i protiv stranih programa za koje se tvrdi da šire «neprijateljsku propagandu».
Televizija je svakako najpopularniji i najmoćniji medij. Televizijski program je teško pratiti sa stanovišta cenzorske prakse, zbog brzih izmena programa, skupih tehnika snimanja, produkcije iza scene, ureÄ‘ivaÄke procedure i teškoća u pribavljanju originalnog materijala i dr. U većini zemalja televizija se otvoreno kontroliše od strane države, a tamo gde to nije sluÄaj, ipak postoje pravilnici izdati od strane vlade, ili nezavisna ureÄ‘ivaÄka tela koja izdaju smernice, odnosno direktive, Äesto veoma rigidne, organizacijama koje emituju program. U mnogim zemljama dozvoljava se privatizacija radija, daleko lakše nego televizije, koja se prećutnim sporazumom smatra zavisnom od vladine kontrole. Tako se u njenim programima, posebno u vreme izbora, opozicionim partijama ne obezbeÄ‘uje jednak tretman, pristrasno se prikazuju pojedini dogaÄ‘aji i sliÄno.
Novu etapu u razvoju televizije svakako oznaÄava razvoj satelitske i kablovske televizije, Äime se neki od postojećih problema prevazilaze, a stvaraju se neki novi (konflikti nacionalnih zakona o televiziji, interesi multinacionalnih kompanija i dr.).
Baze podataka i druge kompjuterizovane informacije Äine dostupnim ogromne koliÄine informacija, što će internet (globalnu kompjutersku mrežu) u bliskoj budućnosti uÄiniti najmoćnijim od svih medija. Poseban problem predstavlja osetljivost pojedinih podataka, ili kombinacija podataka, s obzirom da je teorijski, pristup ovim bazama podataka neograniÄen, uprkos sve razvijenijim sistemima zaštite.
Kompjuteri sa sposobnošÄ‡u Äuvanja, analiziranja, kodiranja i dekodiranja informacija, postaju najmoćniji i, istovremeno, najranjiviji instrument prikupljanja i širenja informacija. Iako ova oblast još nije detaljno razraÄ‘ena zakonskom regulativom ni u razvijenim zemljama, ipak postoji nekoliko «cenzorskih» zakona koji se posebno bave širenjem informacija preko kompjuterskih mreža.
Neke zemlje pokušavaju da kontrolišu pristup globalnoj kompjuterskoj mreži, Internetu, zabrinute zbog potencijalno opasnih sadržaja, a pre svega moralno neprihvatljivih poruka koje se odnose na seks i razvrat. Tako je poÄetkom 1996. godine Kongres SAD, na predlog dvojice senatora, izglasao, a predsednik Bil Klinton (Bill Clinton) potpisao novi zakon o «kompjuterskoj pristojnosti» koji predviÄ‘a zabranu opscenih i pornografskih sadržaja na Internet-u. MeÄ‘utim, Vrhovni sud je odbacio ovaj zakon s obrazloženjem da je on u suprotnosti sa Prvim amandmanom Ustava SAD kojim je zaštićena sloboda izražavanja, odnosno zabranjena cenzura. U zapadnoevropskim zemljama propagatorima rasistiÄke, antisemitske i neonacistiÄke ideologije prete stroge kazne, a nezaustavljivo širenje supermreže informacija, na kojoj su prisutni najrazliÄitiji sadržaji meÄ‘u kojima su i oni koji se odnose na seks, religiju i politiku – tabu teme u islamskom svetu, izaziva veliku zabrinutost režima u najkonzervativnijim zemljama Bliskog istoka. Iako je po mišljenju mnogih sociologa i pravnika globalna kontrola Internet-a Äisto utopijska ideja, pitanja organizacije borbe protiv nepoželjnih poruka na Internet-u kao i normativno-pravnog ureÄ‘enja naÄina njegovog korišÄ‡enja ostaju ne samo otvorena, već i, srazmerno povećanju broja korisnika i širenju mreže, aktuelnija za sve veći broj zemalja. Društveno-politiÄki aspekti cenzure u medijima Cenzura je, kao što smo ukazali, veoma stari instrument široko primenjivan radi oÄuvanja uticaja, moći, autoriteta, bogatstva i ugleda bogova, kraljeva, careva, sultana, faraona i drugih vlastodržaca, ali i sveštenika, partijskih moćnika i struktura na kojima su njihove pozicije poÄivale, a koje su mogle da budu ugrožene iznošenjem Äinjenica ili kritiÄkih opservacija o njima. Ona je mera koju su primenjivali najrazliÄitiji režimi i sistemi: teokratski, aristokratski, oligarhijski, despotski, demokratski, populistiÄki, fašistiÄki, bonapartistiÄki, buržoaski, socijalistiÄki, komunistiÄki, nacionalistiÄki, republikanski, monarhistiÄki, itd.
Imanuel Kant je smatrao da “vlast koja bi bila izgraÄ‘ena na principima dobrohotnosti prema narodu, kao što je oÄeva prema deci, tj. oÄinska vlast (imperium paternale) u kojoj su podanici prisiljavani da se ponašaju samo pasivno, kao nedorasla deca koja ne mogu razlikovati šta im je istinski korisno ili štetno, nego moraju Äekati kako na sud poglavara države o tome na koji naÄin oni treba da budu srećni, tako i na poglavarevu dobrotu da on hoće njihovu sreću: takva vlast je najveći despotizam koji se može zamisliti (ureÄ‘enje koje ukida svaku slobodu podanika koji onda uopšte nemaju nikakva prava).”
Problem slobode stvaranja nije sasvim jednostavan ni u društvima sa veoma razvijenim demokratskim odnosima. Naime, sloboda uopšte, pa i sloboda stvaranja i izražavanja Äoveka nikad nije apsolutna. Ona je ograniÄena limitima koje postavlja društvo, odnosno pravima i slobodama drugih ljudi. Neophodno je uspostavljanje ravnoteže izmeÄ‘u slobode i ograniÄavanja, a ograniÄavanje ima smisla ako se njime ostvaruje neka druga sloboda, odnosno vrednost. MeÄ‘utim, uvoÄ‘enje zabrane u jednom domenu radi zaštite neke slobode, može, zbog povezanosti i meÄ‘uuticaja, narušiti slobodu u trećem domenu.
Mnoge stvari koje samo po sebi ne nanose zlo i potpuno su prihvatljive u pojedinim okolnostima, mogu biti neprimerene, odnosno šokantne u drugom kontekstu. Njihov karakter može izmeniti društvena konvencija, tj. pravilo koje je zajednica utvrdila i po kome se ponaša. Naime, zajednica je ovlašÄ‡ena da zahteva poštovanje svojih obiÄaja, dozvoljavajući nekonformistima pravo da traže promenu preovlaÄ‘ujućih stavova, ali da te stavove, u meÄ‘uvremenu, ne izvrgavaju ruglu.
KljuÄno pitanje je gde, ko i kako odreÄ‘uje limite sloboda i prava, odnosno utvrÄ‘uje interese zajednice.
Opšta saglasnost o društvenim problemima se ne podrazumeva, nego se ona mora postići nametanjem ideologije klase na vlasti. “Svaki vladar teži da postoji samo jedna vlada (njegova) i jedan naÄin mišljenja (njegov)”. “Težnji za totalnom kontrolom fiziÄke realnosti odgovara težnja za totalnom kontrolom ljudskog mišljenja, verovanja i ponašanja.”
Razlika izmeÄ‘u delovanja cenzure u demokratskim i autoritarnim državama nije toliko u samom naÄelu, već pre svega u stepenu. Svaka vlast teži da se širi do krajnjih granica, ali je veoma znaÄajna razlika izmeÄ‘u one koja je nesputana i one koja je ograniÄena (drugom vlašÄ‡u, tj. adekvatnom primenom principa podele vlasti, zakonima, obiÄajima i dr.). Drugim reÄima, svaka vlast je podozriva prema svojim kritiÄarima, ali ona ih tretira kao neprijatelje koje treba uništiti samo tamo gde ima politiÄki i ideološki monopol koji nije institucionalno ograniÄen.
Džon Kin uoÄava da su prvi zagovornici «slobode štampe» o problemu cenzure najÄešÄ‡e razmišljali kroz paradigmu negativne slobode, tj. tretirali su je kao slobodu pojedinaca ili grupa da se izraze bez prethodnog spoljašnjeg ograniÄenja i da budu obavezani jedino zakonom o Äijem sprovoÄ‘enju brine vlast. Sami mediji komunikacije svoÄ‘eni su na pasivnog i neutralnog provodnika obaveštenja o svetu, pri Äemu je zanemarena Äinjenica da i oni sami unapred strukturišu ili «iskrivljavaju» proces kojim pojedinci primaju mišljenja. “Ljudi su uvek i svugde ukorenjeni u komunikativne prakse, i pomoću njih konstruisani; meÄ‘u te prakse spadaju i medijske strukture, koje postavljaju dnevni red, ocrtavaju obrise mogućih znaÄenja, i time oblikuju ono što pojedinci misle, raspravljaju i Äine iz dana u dan.”
Nosioci vlasti u totalitarnim režimima prema pitanjima slobode informisanja i medija odnose se iskljuÄivo utilitarno, odnosno ove oblasti ih zanimaju samo u funkciji oÄuvanja i uÄvršÄ‡ivanja vlasti. Jedina koÄnica u primeni cenzure njima su negativni unutrašnji ili spoljašnji politiÄki efekti ove nepopularne mere. Deklarativno, oni se zalažu za poštovanje ljudskih prava, a u praksi pojedinca-graÄ‘anina, tretiraju iskljuÄivo kao objekt vlasti. Cenzura je suštinska za tiraniju, a zloupotreba moći koja je oliÄena u cenzuri, može voditi svim drugim zloupotrebama.
Tako je, zapravo, pitanje o vrsti i karakteru cenzure, pitanje o prirodi društva u kome se ona primenjuje.
Ipak, formalno gledano, u današnjim razvijenim demokratskim društvima prihvaćen je princip slobode stvaralaštva (izražavanja) i nužnosti dokazivanja štetnosti odreÄ‘enih sadržaja u konkretnim sluÄajevima primene cenzure. Naime, sloboda izražavanja je pravilo, a cenzura izuzetak, koji se, saglasno teoriji o “dozvoljenim ograniÄenjima”, primenjuje:
1. samo kada je to neophodno,
2. u sluÄajevima koji su jasno utvrÄ‘eni zakonom i
3. u skladu sa zakonom.
Svakako, postojanje slobode izražavanja podrazumeva i postojanje moralne i društvene odgovornosti pojedinca za korišÄ‡enje ove slobode.
Danas se, dakle, u demokratskom svetu sloboda izražavanja ne smatra svojinom bilo kog politiÄkog sistema ili ideologije, već kao univerzalno ljudsko pravo, definisano i garantovano meÄ‘unarodnim pravom. Od slobode izražavanja neodvojivo je i pravo Äoveka da bude informisan (right to know). Sloboda izražavanja i sloboda informisanja nisu samo osnovi za humani razvoj pojedinca, već su od esencijalnog znaÄaja za njegov pun demokratski anganžman u upravljanju društvom. Bez potpune informisanosti graÄ‘ani ne mogu kritikovati politiku. Bez slobodno izgraÄ‘enih gledišta oni ne mogu doprinositi politiÄkim i socijalnim promenama. ZakljuÄak U savremenim društvima «komunikacijskog izobilja» cenzura u svom klasiÄnom obliku skoro da predstavlja anahronizam, ali izvedeni i usavršeni oblici manipulacije i industrijskog oblikovanja svesti, predstavljaju njihov neodvojivi deo.
Pored toga, izgleda da nije presudan društveni sistem koji se služi industrijom svesti, već njen društveni zadatak koji je svuda isti: ovekoveÄiti postojeće vladajuće odnose, što uostalom rade sve ideologije. Pri tome, oblast medija, koji se «disciplinuju iz straha od slobode» samo je jedan od podsistema koji su svi usmereni ka istom cilju.
U navedenom kontekstu grupe na vlasti sprovode cenzuru i kao represivno sredstvo kulturne politike. Razlike izmeÄ‘u pojedinih društava ovde nisu u principu, već u stepenu, tj. širini i sveobuhvatnosti cenzure, njenoj pravnoj formi, formalnom postupku i proceduri, jasnim kriterijumima, postojanju posebnih organa sa utvrÄ‘enim ovlašÄ‡enjima, javnošÄ‡u njihovog rada i sl. Ove razlike ne proizilaze iskljuÄivo iz karakteristika politiÄkog sistema, već i ukupnog nivoa razvoja društava i njihovih (demokratskih) tradicija.
Ovim radom pokušali smo da kritiÄki rasvetlimo fenomen cenzure (u medijima), da pokažemo razmere njenog ispoljavanja i opišemo posledice njenog dejstva. Cenzura želi da mnoge dogaÄ‘aje izbriše iz pamćenja, da uspostavi svoje istine i merila. Masovni mediji kao sredstva oblikovanja i predstavljanja razliÄitih mišljenja Äine savršeni instrument za takav poduhvat. Ipak, u dugoj trci kroz istoriju cenzori i inkvizitori su uvek gubili. Danas, u doba hiperinflacije sredstava komunikacije, cenzura deluje tajnovito i voli da se prerušava. Imena pod kojima se ona može javiti mogu delovati krajnje milozvuÄno i bezazleno. ZvaniÄno, malo gde ona postoji. NezvaniÄno, prisutna je u najrazliÄitijim oblicima i u najrazliÄitijim delovima sveta. LITERATURA
1. A Dictionary of the Social Sciences, Tavistock Publications, London, 1964.
2. Äuro Šušnjić, Ribari ljudskih duša, Mladost, Beograd, 1984
3. Encyclopedia of Sociology, The Dushkin Publishing Group Inc, Guilford, Conneticut, 1974.
4. Edvard Herman, Robert V. MekÄesni, Globalni mediji, Clio 2004.
5. Živorad ÄorÄ‘ević, Uvod u novinarstvo, Beograd 2005.Ljubomir Tadić, Nauka o politici, Rad, Beograd, 1988.
6. Zorica Bobić, Ubiti pticu rugalicu, Novinarstvo, 3-4, Beograd, 1990.
7. Zagorka Golubović, O «samoupravnoj cenzuri», Književna kritika, 3-4, Beograd, 1990.
8. Imanuel Kant, Um i sloboda, Mladost, Beograd, 1974.
9. Michael Scammell, Censorship and its history – a personal view, u Article 19, Times books, New York, 1988.
10. Marko Lopušina, Crna knjiga – cenzura u Jugoslaviji 1945-91, Fokus, Beograd, 1991.
11. Ratko Božović, Pogovor u knjizi Ž. Kazneva Sociologija radio-televizije, BIGZ, Beograd, 1976.
12. Hans Magnus Encesberger; NemaÄka, NemaÄka, izmeÄ‘u ostalog, BIGZ, Beograd, 1980.
13. Džon Kin, Mediji i demokratija, Filip Višnjić, Beograd, 1995.
Jelena S. Popović
Diplomski rad
Kosovska Mitrovica, 2008. godine
UNIVERZITET U PRIŠTINI, FILOZOFSKI FAKULTET-KATEDRA ZA ŽURNALISTIKU
Mentor: doc.dr. Živorad ÄorÄ‘ević
|
Just what I was looking for.
Sve lepo usminkano, a deca gladna. Ag...
meni treba notni zapis ove pjesme &n...
ok je jos viceva treba