|
Galo
... U davna vremena živeo je mladi gusar po imenu Galo. Galo je plovio Sredozemnim morem sa svojim ocem, Itanom. Naime, noći kada se Galo rodio, Itan je usnio veliko blago na jednom od ostrva Sredozemnog mora. S verom u sudbinu, uzeo je nejakog Gala sa sobom i, zajedno sa gusarima, pošao u potragu za tim blagom. Galo je odrastao uz oca i gusare, ploveći od ostrva do ostrva i znajući jedino za takav život. Njegov otac, Itan, je uporno tragao za blagom, uÄeći ga upornosti i izdržljivosti, i ni na tren nije gubio svoj cilj. Katkad, u olujnim noćima, snaga mu je slabila, volja posustajala, ali jutra su ga budila sećanjem na san i saznanjem sebe kroz životni cilj.
Svirep je bio gusarski život, pljaÄkali su trgovaÄke brodove i ubijali sanjive mornare, i otmene bledopute putnice, ne imajući milosti za njihove suze i preklinjanja. Galo je znao da tako mora, nekom je sudbina da preživljava pljaÄkajući, a nekom da umre zarad tuÄ‘eg cilja. Plašila ga je jedino pomisao da neće videti sav taj veliki svet i sva ta mora o kojima mu je otac priÄao, i zato je i on silno želeo da pronaÄ‘u oÄevo sanjano blago, što pre.
A godine su prolazile. Plovili su po moru slepo, tragajući za ostrvom koje nije ucrtano na karti, već samo u snu starog gusara, Itana. Galo je pomislio o oÄevom cilju i upornosti a, ponekad, zapitavši se o sebi, verovao je da je to i njegov sopstveni cilj, ne videći drugi smisao svog življenja. A onda je mladi Galo usnio Äudan san. Sanjao je prelepu devojku Izmiu. Ona je kroz ceo san, govorila o sudbini i o tome kako ga Äeka, jer su oni suÄ‘eni jedno drugom. Još mu je rekla da je može pronaći u gradu Aleksandriji, na južnoj obali tog mora. On joj je obećao da će doći, Äim pronaÄ‘u blago, po nju, da zajedno poÄ‘u na putovanje po velikom svetu. Prenuo se iz sna, nemiran i promenjen, više nego ikada želeći da njegov otac Itan pronaÄ‘e svoje blago. Noćima je sedeo sam na palubi i, gledajući horizont, zamišljao taj grad o kome je Izmia priÄala. Zatim bi zaspao, i ponovo je sanjao lepu i lepšu, a ona se smejala, priÄala sa njim o životu i govorila mu da osluškuje vetrove. On bi, ujutru, obećavao vetru da će doći, da je voli, da ga Äeka. Obuzimalo ga je osećanje lakoće i radosti zbog toga što se pronašao, i postajao je nestrpljiv da napusti taj pohod, hoteći za svojim ciljem i smislom. I više nije bio gusar, niti svirep, bivao je stran ocu i saputnicima, gusarima.
Jedne noći, posle strašne oluje, zaspavši tek pred zoru, sanjao je Izmiu, kako plaÄe na dnu staklene boce. Kroz jecaje mu je ispriÄala da ju je Rina, boginja vere i nade, zatvorila u bocu, kaznivši je tako što ometa traganje njegovog oca Itana, i daje njemu, Galu, nadu koja ga Äini nestrpljivim i nevernim prema ocu. Galo ju je tešio, priÄom o sudbini, koju je nauÄio od nje. Ali Izmia je na dnu boce plakala, plakala. Preklinjala je da doÄ‘e po nju, jer će umreti u boci. Galo se probudio uplašen ne znajući kuda da poÄ‘e – svojim putem, ili oÄevim...
On ispriÄa ocu, koji mu je neizmerno verovao, da noćima sanja boginju vere i nade, Rinu koja mu govori da se Itanovo blago nalazi u jednom gradu na južnoj obali Sredozemnog mora. Otac, iznemogao i star, poverova mu, jer je znao da boginja Rina postoji, a da Galo nije mogao znati za nju da je nije zaista usnio. Dozvolio je sinu da ga vodi, više ne toliko željan blaga, koliko ostvarenja svoga sna.
Galo je preuzeo kormilo, razapeše jedra i zaploviše. Pošto se plašio svog promućurnog oca, on odluÄi da ga vodi po nekim drugim južnim gradovima, kako bi izmorio njegovu veru, i uspavao mu nadu. Nadao se da će spasiti prelepu Izmiu, kada doÄ‘e u Aleksandriju. A da će stari Itan shvatiti da je sudbina htela da on, Galo, ostvari svoj cilj, i krene svojim životnim putem.
Dok su umorni gusari, dizali sidro, iz luke po imenu Tripoli, shvativši da ni tu nema blaga, Galov otac se razbole. Dok je brod plovio put Aleksandrije, Itan je ležao u bunilu i umirao. Jedno jutro, naredi gusarima da ga iznesu, onako bolesnog i tromog, na palubu. Nemo i suvih usana dugo je posmatrao jednu taÄku u daljini. Potom pozva Gala i zamoli ga da ga ostavi na tom udaljenom ostrvu, da tamo umre. Znajući da će mu otac umreti, Galo odluÄi da mu usliši poslednju želju.
Tu noć Galo usni bocu, na dnu gde je spavala uplakana Izmia. Nije uspeo da je dozove. Probudio se nespokojan, ali je verovao da će spasiti ljubljenu od te zle boginje.
Itana ostaviše na koralnom ostrvu, gde biljke nisu rasle, niti su ptice navraćale. Galo ga na rastanku zagrli Ävrsto, i zaplaka se nad njegovom sudbinom. Pomisli, kako je starac bio osuÄ‘en da ne ostvari svoj san, a on je bivao sve bliži ostvarenju svog. I doÄ‘e mu žao starca, koji je neko vreme pošto mu je sin otišao, u jednoj pećini zaista pronašao sanjano blago. Ugledao ga je, osmehnuo se i, presretan umro.
A Galo se približavao Aleksandriji i, ugledavši prvi svetionik na horizontu, silno se obradova. Ali, danima je plovio prema tom svetioniku koji mu se uvek Äinio jednako dalek. Sanjao je Izmiu kako jednako spava, na dnu boce. I umro je. Sanjajući uplakanu Izmiu kako spava, i sećajući se oca za koga nije nikada saznao koliko je sretan bio. Galo je ostao bez cilja, na beskrajnom putu. Svetionik je, dok zadnji put nije sklopio oÄi, video u daljini.
Pravedna Rina ga je zatvorila u bocu, ne dozvolivši mu da izgubi nadu u ne gušivši mu veru.
|
Just what I was looking for.
Sve lepo usminkano, a deca gladna. Ag...
meni treba notni zapis ove pjesme &n...
ok je jos viceva treba