SADRŽAJ
- Srbija u vreme Stefana Uroša III Dečanskog
- Pojava Dušana na Velbuždu (bitka)
- Dolazak Dušana na vlast
- Osvajački ratovi
- Proglašenje za cara
- Dušanova smrt
- Značaj Dušanove vladavine
- Literatura
 

Stefan Dečanski se, za vreme vladavine svoga oca, kralja Milutina, sukobio sa njim, a ovaj ga je oslepeo i jedno vreme prognao u Carigrad. Po očevoj smrti (23. oktobra 1321. godine) kroz Srbiju se proneo glas da je on nekim čudom progledao, što mu je donelo veliki broj pristalica. Posle 70 dana od Milutinove smrti, ispunjenih bar jednim delom unutrašnjim borbama, Srbija je dobila novog vladara. Na Bogojavljenje, 6.januara 1322. godine, održan je državni sabor na kome je arhiepiskop Nikodim svečano krunisao Stefana Uroša III, a sa  njime i njegovog mladog sina Dušaana kao savladara ili "mladog kralja". Od tada su "starog kralja" zvali Uroš III, a sina Stefan.
Promene koje su se desile posle Milutinove smrti ogledale su se u tome što se lokalna vlastela osilila, a kraljeva vlast nije bila detotvorna. To se naročito osetilo u perifernim oblastima udaljenim od državnog centra (gde je najčešÄ‡e kralj boravio sa snagama na koje se oslanjao). Obnavljanje kraljevskog autoriteta nije se moglo postići preko noći, pogotovo tamo gde je kralja zastupao mladi naslednik i sam pod tutorstvom velikaša. Posledica toga bio je i raskorak izmeÄ‘u kraljeve službene politike prema Dubrovniku i ponašanja njegovih podanika iz neposrednog zaleÄ‘a.
S nemirima u Srbiji koji su se dešavali u borbi oko prestola u vezi je i izbijanje Bosanaca na more kroz dolinu Neretve. Tada je starosrpska država zauvek izgubila Hum. Bosanski ban Stevan je proširio svoju državu od Save do mora i od Save do Drine. Te granice Bosna ranije nikada nije imala što je dovelo do njenog privrednog razvitka, kao i do dobijanja ugleda i političkog značaja. Zbog Huma, a verovatno i zbog težnje banovine da se proširi i na raško područje, došlo je do sukoba izmeÄ‘u Raške i Bosne. Bosanska vojska je prodrla u oblast Drine preko srpske granice i borba se odigrala negde na graničnoj liniji Lima 1329. godine. Rašku vojsku, pun vojničke ambicije, predvodio je mladi kraljević Dušan, koji je i odneo pobedu.
Zapleti u zapadnim i primorskim oblastima predstavljali su samo jedan deo političkih preokupacija kralja Stefana Uroša III. Došavši na vlast, on je morao da prihvati i celokupno složeno nasleÄ‘e srpske politike prema Vizantiji. Suočen sa razdorom u Vizantijskom Carstvu kralj nije sledio politiku svoga oca, ali očevim stopama je išao kada se rodbinski vezao za vizantljsku carsku dinastiju. Posle smrti dugogodišnje supruge Teodore, Stefan je zaprosio i dobio dvanaestogodišnju Mariju Paleologovu, ćerku panipersevasta Jovana (koji je bio sinovac cara Andronika II i bivši namesnik u Solunu). Brak je sklopljen u prvoj polovini 1324. godine i on je Stefanu u izvesnoj meri dizao ugled, koji je bio socijalno poljuljan osporavanjem zakonitosti braka njegove majke.
U to vreme najveći problem u Vizantiji bila je borba za krunu izmeÄ‘u Andronika II i njegovog unuka Andronika III, koji, nestrpljiv i ambiciozan, nije mogao da sačeka svoje vreme da zakonito doÄ‘e na carski presto. Nakon kratkotrajne obnove neprijateljstva 1322. sklopljen je mir koji je trajao pet godina. Posle tog perioda na pomolu su bili novi sukobi i car Adronik II je ponudio Stefanu savez, kako bi se osiguran od Srba i možda pomagan od njih, mogao sa više izgleda na uspeh upustiti u borbu protiv unuka. Znajući da stari car ima podršku srpskog kralja, Andronik III se povezao sa bugarskim carem Mihailom.
Otvorena neprijateljstva počela su u novembru 1327. godine. Srpsku savezničku vojsku prilično velike snage predvodio je Hrelja, koga je vlastela smatrala za najhrabrijeg i najiskusnijeg vojskovoÄ‘u. Ratnici su uglavnom bili rasporeÄ‘eni izmeÄ‘u Sera i Soluna, a jedan deo i van solunskih zidina. VoÄ‘e vojske starog cara provodile su vreme u meÄ‘usobnoj svaÄ‘i, što je iskoristio Andronik III koji je uz pomoć svojih pristalica u Solunu, u decembru 1327, tajno ušao i zagospodario gradom. On je takoÄ‘e, u januaru sledeće godine, sa velikim uspehom preduzeo smeli pohod na Zapad. Mladi Andronik je time, uz svoje teritorije u istočnoj Trakiji, dobio uporište i u Makedoniji i Albaniji, jer su i drugi gradovi i vojni odredi prelazili na njegovu stranu. Njemu su se za kratko vreme predali Voden, Kostur i Ohrid. Pristalice starog cara održale su se samo duž srpske granice u Prilepu, Proseku, Strumici i Melniku, dok je ostatak njegove vojske, zajedno sa srpskim trupama, bio opkoljen u Seru. Kasnije je Adronik III zauzeo i Prilep, a mnogobrojni ugledni Grci, pristalice starog cara, prebegli su preko granice kod srpskog kralja. Pošto nisu imali snagu kojom bi situaciju okrenuli u svoju korist, sve su nade polagali u srpskog vladara. Početkom 1328. godine (u februaru ili martu) uspeli su da ga nagovore da sa svojim snagama doÄ‘e a graničnu oblast. MeÄ‘utim, Stefan Dečanski se nije upustio u borbe sa Andronikom MlaÄ‘im, jer je najpre očekivao da će mu se Hrelja pridružiti sa odredima koji su bili u Seru a kasnije i zbog odluke velikaša da neće niko od njih poći sa njim ako on započne rat. Srbi su bez borbe dobili Prosek, čiji je voÄ‘a, bojeći se izdaje, prešao na srpsku stranu. Od tada ovo utvrÄ‘enje više se nikada nije vratilo u ruke Vizantinaca. Napokon, u noći maja 1328. godine, mladi Andronik i njegov vojskovoÄ‘a Kantakuzin osvojili su Carigrad. Kada je zavladao prestonicom Andronik III je postao i nesporni vladar Vizantije.
U to vreme, dok se na grčkoj teritoriji vodila borba oko prestola, veću opasnost za Srbiju predstavljala je Bugarska. Tamo je 1324. godine pasle jednogodišnjeg perioda anarhije koja je nastala posle smrti cara ĐorÄ‘a II Terterija, bio izabran novi car, vidinski knez Mihailo Šišmanović, zet kralja Milutina. Odmah pa dolasku na presto ušao je u borbe sa Grcima u kojima je postigao velike uspehe (što u to vreme i nije bilo teško) i proširio Bugarsku preko starih granica. Njegovo samouverenje poraslo je još više kada je mlaÄ‘i car, Andronik III, zatražio njegovu pomoć u borbi protiv Andronika II, a samim tim i protiv Srbije. Mihailo je već od ranije prekinuo srdačnije veze sa Srbima, a tada ih je sasvim raskinuo. Oterao je svoju ženu Anu, Srpkinju, a venčao se sa sestrom Andronika MlaÄ‘eg i time jasno pokazao svoj stav.
Andronik III je od početka bio u lošim odnosima sa Stefanom Urošem, a u vreme svoje teške bolesti 1329. godine uzdržano neprijateljstvo se pretvorilo u otvoreno ratovanje. Srpska vojska je opsedala Ohrid, pošto je prethodno opustošila njegovu okolinu, meÄ‘utim, povukla se kada je car Andronik ozdravio i krenuo u pomoć svome gradu. TakoÄ‘e, vizantijski car nije imao poverenja ni a Mihaila koji je lako menjao tabore. Posle nekoliko uzajamnih napada prešlo se na pregovore, sklapanje primirja i na kraju mira, na dva sastanka u ÄŒrnomenu kod Adrijanopolja i kod Sozopolja u oktobru 1328. i krajem iste godine. Time su oba vladara dobili odrešene ruke za ofanzivnu politiku prema srpskom kralju. Rat je blo neizbežan. Na srpskoj strani se smatralo da Mihailo želi da potpuno zagospodari srpskom državom i ukloni njenog vladara. Dogovor o zajedničkom napadu na Srbiju bio je postignut u proleće 1330, a počeo je da se ostvaruje u leto iste godine.

Plan je bio da se na protivnika krene istovremeno sa dve strane: Grci su trebali da napadnu sa juga, a Bugari sa severoistoka. Srbija je na vreme saznala za te pripreme i meÄ‘u ostalim merama, pokušala je maja 1330. godine da spreči uvoz mletačke robe, a naročito oružja, preko svog područja za Bugarsku. Strateška odluka Uroša III bila je samo ta, da napadne Bugare pre nego što se oni spoje sa saveznikom.
U prvoj polovini juna car Andronik je došao sa vojskom u Makedoniju, ali nije krenuo u otvoren sukob, očekujući ishod borbe izmeÄ‘u Srba i Bugara. Bugarski car, koji je pohod pripremao duže vreme, prešao je tek krajem jula srpsku granicu. Sem sa Vizantijom, on je sklopio savez i sa vlaškim knezom Jovanom Basarabom. Prikupljao je vojsku sa svih strana, uzimao u nju i Tatare i Osete, tako da je raspolagao velikom snagom koja je bila procenjena na 15000 Ijudi. Približno istog broja, vojska Uroša III bila je ojačana odredom najamnika sa zapada, najverovatnije Španaca, a možda i Nemaca. Srpski kralj je, kao i njegov otac, još ranije imao strane najamnike u svojoj službi, a uoči ovog rata unajmio je nove grupe.
Ne poznajući pravac kojim će car Mihailo udariti na Srbiju, on je sa glavninom vojske čekao na Dobrič-polju, na ušÄ‡u Toplice u Moravu. MeÄ‘utim, Mihailo je krenuo drugim putem, od Vidina, preko Sofije, a na srpsko zemljište je stupio kod grada Zemlna, (današnjeg Zemena) čije se ruševine uzdižu na donjem kraju klisure Strume, tj. na njenom izvorištu. Tako se on približio Velbuždu (sadašnje ime je Ćustendil). Obavešten da se bugarska vojska uputila prema ovoj oblasti, Stefan im je krenuo u susret, da bi mu se kasnije priključio i deo vojske koji nije bio s njim na Dobrič-polju.
U skladu sa srednjovekovnim ratnim običajima, vojska cara Mihaila pet dana je pustošila i pljačkala zemlje srpskog vladara, dok nije naišla na njegov logor pored reke Kamenče (danas Sovolštica), severno od Velbužda. Za bugarskog cara i njegove pomagače susret je blo neočekivan. Kako su Srbi očekivali još neku vlastelu, voÄ‘eni su pregovori izmeÄ‘u dva tabora, a verovatno je sklopljeno i kratko primirje. Ali, čim su Stefanu stigli svi vojni odredi, napali su protivnika, koji je i dalje bio zabavljen pljačkanjem, u podne 28. jula 1330. godine. Kako bugarska vojska nije bila pripremljena za borbu, nije izdržala ni prvi srpski nalet, nego je pod silnim udarcima prsla na sve strane. Pometnja se povećala kada se deo vojske dao u bekstvo, a još više kada je i sam car počeo da beži i kada je ranjen pao sa konja. Tada su ga srpski vojnici, stignuvši ga, i ubili. Početnu prednost kralj Stefan je sa iskusnom i dobro organizovanom vojskom iskoristio do kraja. Progonjene, razbijene bugarske trupe su se pod zapovedništvom Mihailovog brata Belaura povukle u predeo Mraku na gornjoj Strumi u Radomirskoj kotlini, gde su u selu Izvori, kod Radomira, sklopile mir sa Srbima.
Značajnu ulogu u bici imao je kraljev sin Dušan, kojem je bilo povereno zapovedništvo nad jednim delom srpskih vojnih snaga i za čije se strelce s pohvalom isticalo da su bill dobro uvežbani i vešti. On ne samo da se i u ovoj borbi istakao, već ga je ona veoma proslavila. Na vest o strahovitom bugarskom porazu, Andronik III je napustio svaku dalju akciju prema Srbiji i uputio se na istok, da se tamo naplati na račun dojučerašnjeg saveznika. Ovo povlačenje Grka i potpuni poraz Bugara napravili su srpskog kralja gospodarem situacije.
Bitka na Velbuždu bila je jedna od najapsolutnijih pobeda u srpskoj istoriji. Ona je učinila veliki utisak na savremenike i u starim tekstovima ostavila više uspomena nego ijedna druga bitka u srednjovekovnoj srpskoj istoriji. Bitka je i za više od jednog veka, za vreme celog daljeg trajanja srpske i bugarske države, definitivno rašÄistila odnose izmeÄ‘u njih. Bugarska je svedena u svoje prirodne granice od Dunava do Rile i Marice i nikada se više nije usudila da ih prekorači na srpski račun. Ovom pobedom srpska vlast u severnoj Makedoniji obezbeÄ‘ena je potpuno, a u južnoj njom je pripremljeno područje za dalje Dušanovo delo.
Stefan Dečanski svoju pobedu nad Bugarima nije iskoristio za osvajanje te zemije iako mu je Bugarska, koja je ostala bez svoga cara i vladara, nudila da je spoje sa Srbijom. Ipak, Stefan se zadovoljio time što je u Bugarskoj povratio na vlast svoju sestru Anu i njenog maloletnog sina Ivana Stefana. Tako je osigurao Srbiju sa te strane imajući mogućnosti da preko sestre vrši uticaj i biva obavešten o svemu što mu treba. Pošto pobedu kod Velbužda nije iskoristio da zavlada Bugarskom, došlo je do nezadovoljstva vlastele i da bi ih umirio kralj Stefan je poslao vojsku sa sinom Dušanom prema grčkoj granici. Tada je Srbija povratila nedavno izgubljene pogranične gradove, kao što su Veles, Štip, ÄŒrešÄ‡e, Dobrun i druga manja mesta.

Kao po nekom (ne samo srpskom) običaju, izbio je sukob izmeÄ‘u oca i sina. Smatra se da je odnose izmeÄ‘u njih narušila druga Stefanova žena, Marija Paleologova, koja je htela da osigura presto njihovom sinu Simeonu. Drugi misle da je Dušana protiv oca gurala vojnička stranka, nezadovoljna kraljevom popustijivom politikom. Pravu istinu teško je utvrditi zbog postojanja više verzija o uzrocima njihovog sukoba. U prikazu Danilovog učenika, sva je krivica bačena na Stefana Dečanskog. On je, navodno, Dušana toliko zamrzeo da je hteo čak da ga osudi na smrt. Zato je digao vojsku na sina, koji je bio poslušan izbegavajući sukob, i ušao u zetsku zemlju (poverenu Dušanu na upravljanje) sve do grada Skadra. Po vizantijskom istoričaru Nićiforu Grigori, koji je pratio dešavanja u Srbiji i pisao o njima, vinovnik sukoba bio je mladi kralj, a najvažnija uloga pripisana je vlasteli. Od kako je kralj Stefan dobio decu u drugom braku, Dušan je počeo da strahuje za svoju budućnost koju je video na mestu prestolonaslednika. Njegovu brigu podsticale su velmože koje su mu obećale podršku ako ustane protiv oca.
Koliko je dugo sukob tinjao i sazrevao, danas se ne može pouzdano reći. Zna se samo da je izbio nešto posle vojničkih uspeha, u jesen 1330. godine, a do neprijateljstva je došlo u proleće 1331. U januaru 1331. godine Stefan Uroš III je ponovo bio u sinovljevoj oblasti i od Dubrovnika je zahtevao galije i brodove, dok je Dušan tražio savet, pomoć i podršku. Ali, obojici je uskraćena podrška uz predlog da se izmire. Tada je kralj Stefan pošao s vojskom na Skadar, razorio je Dušanov dvor na obali reke Drimac, ali nije prešao preko reke Bojane gde se Dušan sa svojom vlastelom i vojskom sklonio. Odatle je sa puno opreza i mnogo nepoverenja primao očeve poruke i pozive i tek kada je ostvario uslove koji su mu pružali bezbednost otišao je ocu i posle dugih pregovora (koji su voÄ‘eni u oblasti Bojane) došlo je do izmirenja, u drugoj polovini aprila 1331. godine. Stefan se posle toga vratio u centralne oblasti svoje države, dok je Dušan otišao u Trebinje (u maju), a odatle u Dubrovnik.
S mukom postignuti mir trajao je samo tri meseca. Po pričanju Danilovog učenika, uzrok novog sukoba bila je mržnja starog kralja prema sinu, a neposredan povod bio je poziv Dušanu da doÄ‘e kod oca. Bojeći se susreta s njim, Dušan je pomišljao da sa svojom vlastelom napusti Srbiju. Ona se meÄ‘utim, odlučno usprotivila takvoj nameri. U zemlji je zavladala nesigurnost, a granice su bile ugrožene. Posle novog, kratkog prevrata u Bugarskoj, koji je zbacio sa vlasti caricu Anu i njenog sina (pre nego što se navršilo i godinu dana njihove vladavine) u leto 1331. godine, nezadovoljna vlastela je ustala otvoreno protiv kralja. Po Grigori, njima je dosadila Stefanova vladavina, pa su zhog toga potajno podstrekivali Dušana na ustanak.
Po Danilovom učeniku, mladi kralj je mogao da beži sam ili da sa vlastelom preduhitri planove svoga oca i na taj način spase život. Stefan Dušan je popustio pred navaljivanjem velikaša i krenuo je sa malom vojskom da napadne oca koji se nalazio u dvoru u Nerodimiji, najverovatnije 21. avgusta 1331. godine. Kako je bio iznenada opkoljen i u nemogućnosti da organizuje odbranu, Stefan Dečanski je pobegao s malobrojnom pratnjom u obližnju tvrÄ‘avu Petrič, a u Dušanove ruke su došli dvor i riznica. On je nastavio da progoni oca, ponovo ga je opkolio u Petriču i prisilio ga na predaju. Stefan Dečanski je sa ženom i decom iz drugog braka zatvoren u zvečansku tvrÄ‘avu, gde je posle nešto više od dva meseca (11. novembra 1331. godine) izgubio život pod nejasnim okolnostima. Po Grigori, vlastela ga je udavila u tamnici, a Dušan je kasnije oca svečano sahranio u manastiru Dečanima. Na Malu Gospojinu, 8. septembra 1331. godine, arhiepiskop Danilo II svečano je, po drugi put, krunisao Stefana Dušana na državnom saboru u drugom dvoru Nemanjića, u Svrčinu, gde se našao okupijen sabor plemstva i sveštenstva cele srpske države.
 
S Dušanom je srpska feudalna država u naponu svoje snage dobila predstavnika čija je lična ambicija potpuno odgovarala težnjama vlastele. Mlad, energičan, odličan ratnik, vešt diplomata, političar širokih vidika i smelih kombinacija, Dušan nije krenuo u osvajanje vizantijskih teritorija samo sa ciljem da poveća svoje posede; sve više, u njemu je sazrevala misao da staro, istrošeno i nemoćno Vizantijsko Carstvo zameni novom silom u jugoistočnoj Evropi. Situacija u kojoj je Dušan zatekao Balkansko poluostrvo kada je primio vlast nije bila mnogo povoljna po Srbe. U Vizantiji se car Andronik III trudio da popravi graÄ‘anskim ratom poremećeni red u zemlji i imao je izvesnih uspeha; u Bugarskoj je srušena srpkinja carica Ana i potisnut srpski uticaj; sa Bosnom se još uvek stajalo u zategnutim odnosima, MaÄ‘arska je samo čekala pogodnu priliku da proširi svoje južne granice na štetu Srbije. Mladi vladar stavljen je pred zadatak da koliko vešto i mudro, toliko isto brzo i energično naÄ‘e izlaz iz tog stanja, da ne bi dao prilike stvaranju kakve opasnije koalicije protiv sebe i svoje države.
Uspesi koje je postigao bili su solidni. Da bi sve raspoložive snage mogao angažovati u pohodima ka jugu, kralj Dušan je s novim bugarskim carem zaključio ugovor o prijateljstvu, koji je učvršÄ‡en i rodbinskom vezama: Dušan se oženio Jelenom, sestrom cara Jovana Aleksandra (na Uskrs 1332. godine). Odnosi izmeÄ‘u dve susedne južnoslovenske države ostali su uglavnom dobri do kraja Dušanove vlade (1355).
U prvim godinama vladavine kralj Dušan se morao suočiti sa neočekivanim teškoćama u samoj Srbiji. U aprilu 1332. godine došlo je do ustanka vlastele u Zeti koja se nije osećala dovoljno nagraÄ‘ena za pruženu podršku u borbi oko preuzimanja prestola. Mladi kralj Dušan brzo je ugušio pobunu tog dela plemstva i tako uspostavio unutrašnji mir u državi. Za usluge koje su mu Dubrovčani učinili pri tom poslu ispunio im je davnu želju i prodao Ston, koji je izložen daleko na zapadu, bez sigurnog poseda Huma, izgubio za Srbiju svoju raniju vrednost. Dušan je 22. januara 1333. godine izdao u Pologu povelju Dubrovčanima o ustupanju celog primorja od Stona do Dubrovnika, kao i ostrva Posrednjice na ušÄ‡u Neretve. Nagodbom oko poluostrva Pelješca sredili su se odnosi kralja Dušana sa susednom Dubrovačkom Republikom, doduše, tako što se Srbija odrekla jednog dela državne teritorije. Ubrzo posle te nagodbe došlo je i do sreÄ‘ivanja srpsko-bosanskih odnosa uz posredovanje Dubrovnika.
Sve što je kralj Dušan činio u politici prema Dubrovniku i Bosni imalo je jasan cilj da Srbiji osigura mir na toj strani, kako bi što pre počeo ofanzivu prema vizantijskim oblastima na severnim obalama Egejskog mora. Ekspanzija u tom pravcu bila je bespogovoran zahtev vlastele, koja je s pravom očekivala da će njen kandidat, mladi Dušan, odmah krenuti u akciju. Stoga je Dušan već u prvim godinama vladavine morao nešto preduzeti protiv susedne Vizantije. Neposredno po preuzimanju vlasti (1332. godine) on je pustošio vizantijske posede u istočnoj Makedoniji, od Strumice do obale Egejskog mora, posle čega je zadržao Strumicu sa nekim manjim gradovima. Prvi ratni pohod protiv Vizantije nije blo većih razmera, jer je za početak prave ofanzive trebalo obaviti opsežne pripreme.
Dušan je ratovao protiv Vizantijskog Carstva 1334, 1344-1345. i 1347-1348. godine. U prvom ratu, koji je vodio protiv cara Andronika III, Dušan je imao saradnju sa Sirgijanom, ranijim vizantijskim namesnikom u zapadnim oblastima, koji je, optužen za veleizdaju, prebegao u Srbiju ponudivši svoje usluge srpskoj strani. Kako je Sirgijan dobro poznavao prilike u Vizantijskom Carstvu, a imao je i mnoge lične veze, njegove usluge su dobro došle Dušanovim osvajačkim planovima. Srpski kraij je ubrzo pošao ka jugu i za kratko vreme osvojio Ohrid, Prilep, Kostur i Voden. Ovakvi brzi uspesi osmelili su Dušana da krene i na Solun, ali iznenadna Sirgijanova pogibija poremetila je njegove planove u tom pogledu. Vizantija je na čelu sa samim carem, koji je došao da spasava ugroženi grad, odbranila Solun, a Srbija je obustavila ratovanje na jugu jer joj je iznenada zapretila opasnost sa severa od ugarskog kralja Karla Roberta. U takvoj situaciji kralj Dušan i car Andronik III Paleolog su 26. avgusta 1334. godine sklopili savez. Srbi su tada na osnovu mirovnog ugovora zadržali deo osvojenih teritorija: gradove Prilep, Ohrid, Strumicu, kao i neka manja mesta. U borbi sa MaÄ‘arima (leto, 1335. godine) koji su imali bosanskog bana kao saveznika, uz Dušana su verovatno bili i pomoćni vizantijski odredi. Srpski kralj je iskoristio ugarsko povlačenje pred njegovom vojskom i preoteo neke oblasti. Ugari su se povukii iz Mačve i severne Srbije, a zadržali su samo utvrÄ‘ene gradove Beograd, Golubac i mačvanski kastel. MeÄ‘utim, proterivanje protivničke vojske preko Save nije donelo mir na severnim granicama srpske države jer je pogranično ratovanje nastavljeno i sledećih godina. Te borbe su imale, bar što se srpske strane tiče, sporedan značaj jer je sva pažnja kralja Dušana bila usredsreÄ‘ena na dalja osvajanja vizantijskih oblasti.
Nova etapa Dušanovih osvajanja na jugu nije mogla započeti sve dok se u susednom carstvu ne ukažu prilike pogodne za nastavak ofanzive. Iznenadna smrt cara Andronika III (15. juna 1341. godine) i dalji razvoj dogaÄ‘aja u Vizantiji uslovio je promenu politike srpskog kralja. Dušan se umešao u borbu oko carigradskog prestola podržavajući Jovana Kantakuzina, koji se proglasio za cara i ustao protiv maloletnog naslednika. PrinuÄ‘en da se osloni na Dušanovu podršku, Kantakuzin je pristao na sporazum (u Prištini, leta 1342. godine) prema kome će Dušan, ratujući za interese svoga saveznika, zadržati one teritorije koje u tom ratu bude osvojio. U ovom ratu Dušan je dovršio zauzimanje Albanije. U periodu 1342 - 1343. godine zaposeo je prostrane teritorije sa važnim gradovima Beratom, Kaninom, Valonom i Krojom. Tako se skoro cela Albanija našla pod srpskom vlašÄ‡u osim primorskog grada Drača, koji je ostao pod Anžujcima. Drugi pravac njegovih osvajanja bio je usmeren prema jugoistoku. Tih godina, 1342 - 1343. osvojio je krajeve južne Makedonije sa tvrÄ‘avama Vodenom, Kosturom, Hlerinom, zatim oblasti istočno od Vardara, s tvrÄ‘avom Melnikom.
Raskid izmeÄ‘u kralja Dušana i Jovana Kantakuzina desio se u aprilu 1343. godine i otvorio je srpskom kralju nove prostore delovanja. Sada je mogao pomišljati na sporazum sa legitimnom carigradskom vladom, tim pre što su s te strane i ranije činjeni pokušaji da kralj Dušan promeni stav. Pripremajući borbu protiv bivšeg saveznika Kantakuzina, u novim uslovima, kralj Dušan je zaključio sporazum sa Anom Savojskom i Aleksijem Apokavkom, a to novo prijateljstvo trebalo je da bude utvrÄ‘eno rodbinskim vezama tako što bi se Dušanov sin Uroš oženio sestrom mladoga vizantijskog cara Jovana V Paleologa. Tako je kao saveznik carigradske vlade Dušan nameravao da počne borbu protiv zajedničkog neprijatelja Jovana Kantakuzina, a da istovremeno nastavi samostalno osvajanje vizantijskih oblasti i gradova.
Dušanovi planovi su bili vezani za tvrÄ‘ave južne Makedonije, gde je preoteo grad Veriju i još neka manja utvrÄ‘enja u dolini Strume, a početkom leta 1345. godine okrenuo se prema Seru, da bi ovaj veliki i bogati grad koji je više godina bio meta srpskih napada, pao u Dušanove ruke 24. septembra 1345. godine. MeÄ‘utim, tada nije samo Ser dospeo pod srpsku vlast, već su istu sudbinu doživeli i ostali gradovi jugoistočne Makedonije, sve do klanaca istočno od grada Hristopolja (Kavale). Pošto je pad Sera povukao sa sobom i pad okolnih manjih gradova, granica je pomerena sve do Egejskog mora, do doline reke Meste. Tada su u okvire Srbije spadali i gradovi Drama, Filipi, Hrisopolj (sada Orfano), zatim Halkidičko poluostrvo sa Svetom Gorom (Atos), centrom monaškog života istočno pravoslavnog sveta.
Dolazak Jovana Kantakuzina na carigradski presto nije označio kraj Dušanovih pohoda protiv Vizantije. Od svog bivšeg saveznika on je 1348. godine osvojio Epir, Tesaliju, Akarnaniju i Etoliju, s gradovima Janjinim, Artom, Trikalom, Larisom i Volosom, tako da je najjužnija srpska granica izlazila na Korintski zaliv. Dušanovi pokušaji da uzme Solun nisu doneli ploda, kao što ni njegove namere da postane gospodar Carigrada nisu mogle biti ostvarene bez znatnije flote. Ipak, Srbija je zauzimala i ovako ogromne teritorije sa Dunavom kao severnom i gornjom Neretvom kao zapadnom granicom i tada se sa njom, i vojnički i finansijski, niko na Balkanu nije mogao meriti.    
 
Prema vizantijskim shvatanjima, prožetim učenjem hrišÄ‡anske crkve, uz jednu pravovernu crkvu postojalo je samo jedno carstvo koje je obuthvatalo sve hrišÄ‡anske zemlje i narode i koje je imalo jednog zakonitog cara. Taj car je mogao biti samo vizantijski vasilevs, legitimni naslednik prvog hrišÄ‡anskog vladara, Konstantina Velikog, vrhovni i apsolutni gospodar Romeja (Rimljana) i svih zemalja koje su pripadale staroj Rimskoj Imperiji. Car je na vlast dolazio po milosti božijoj, da bi bio i čuvar i zaštitnik hrišÄ‡anske vere i ispunjavao božiju volju na zemlji. Trebalo je da se njegovo ime pominje u svim crkvama i jedini je on imao pravo da donosi zakone koje je prihvatao ceo hrišÄ‡anski svet. Ovako visoke pretenzije nije bilo moguće ostvariti, ali ih se Vizantija nije odricala ni u danima svoje najveće slabosti. Prisustvo samostalnih država mladih hrišÄ‡anskih naroda odrazilo se i u vizantijskom učenju o državi. Ideja o postojanju samo jednog, univerzalnog carstva nije napuštena, ali je dopunjena shvatanjem da u svetu postoji hijerarhijski poredak država. Vizantiji i njenom caru pripadalo je najviše dostojanstvo, dok su se dostojanstva vladara ostalih država nalazila na nižim stepenicama zamišljene hijerarhijske lestvice.
Ideja o univerzalnom carstvu i hijerarhijskom poretku država bila je prihvatljiva za mlade hrišÄ‡anske narode, ali se hijerarhijski poredak iz temelja poljuljao kada se Karlo Veliki krunisao za cara (800). Vizantija nije mogla da spreči ovaj čin i, primorana da čini ustupke, priznala je Karla za cara (812), ali ne i za cara Romeja. Smatrala je da je njegovo carstvo privremeno i teritorijalno ograničeno. Rim nije želeo da Karlovim krunisanjem stvori drugo carstvo, već da nova carevina preuzme ulogu Vizantije u hijerarhijskom poretku država. Očekivanja se nisu ispunila, pa je hrišÄ‡anski svet dobio dva cara i dva carstva, podelivši se na dve sfere - istočnu i zapadnu - što je dovelo do dugotrajnih zapleta i sukoba izmeÄ‘u Istoka i Zapada. Jedan vek kasnije, i Bugarska je pokušala da zameni Vizantiju. PrinuÄ‘ena od Simeona, Vizantija mu je dala i priznala carsku titulu (913), koju je ograničila na Bugarsku, ali sve to brzo porekla, što je dovelo do žestokih ratova izmeÄ‘u dveju susednih država. Poštujući ideju o univerzalnom carstvu, Simeon nije nameravao da stvara posebno bugarsko carstvo niti da se kruniše za bugarskog cara, već da stekne carsku titulu u njenom najpotpunijem značenju. Od Vizantije se nije moglo očekivati da će na to pristati jer bi takav čin označio njenu potpunu negaciju. Simeonovom nasledniku i sinu Petru, Vizantija je priznala carsku titulu u njegovoj zemlji, a takoÄ‘e i vladarima obnovljene bugarske države, koji su se nazivali carevima "Bugara i Grka".
Sredinom XIV veka, Vizantija je još jednom bila primorana da brani svoje prvenstvo u hijerarhijskom poretku država, kada je Srbija pokušala da je sa tog mesta potisne. Posle bitke kod Velbužda (1330), Srbija je dokazala da je u vojničkom pogledu snažnija i od Vizantijskog i od Bugarskog Carstva. Na Balkanskom poluostrvu i u istočnoj sferi nije bilo više ni jedne sile koja bi je mogla sprečiti da sada ona postane nosilac ideje univerzalnog carstva i da u tome zameni Vizantiju. Pre 15.oktobra 1345. godine, a najverovatnije posle osvajanja Sera (24. septembra 1345) doneta je konačna odluka da se Dušan proglasi za cara. U njegovoj vladarskoj titulaturi tada je istaknuto da je on, pored ostalog, i "gospodar skoro celog carstva Romanije". Bilo je sasvim prirodno da ova carstvo ima i svog cara, a to je mogao biti jedino Dušan. Pre nego što se Dušan proglasio za cara, trebalo je izvršiti najnužnije pripreme, kako na unutrašnjem tako i na spoljnopolitičkom planu.
Dostojanstvo novog cara moglo je u novoosvojenim oblastima izazvati snažan otpor i grčkih feudalaca i grčkog sveštenstva, pogotovo što se u granicama Dušanove države našla Sveta Gora, najznačajniji centar pravoslavlja Vizantijskog Carstva. Otpor grčkih feudalaca Dušan je ili silom lomio ili ih je ustupcima pridobijao za saradnju, dok se sa svetogorskim monaštvom najčešÄ‡e sporazumevao čineći ustupke. S takvim namerama, i pre nego što se proglasio za cara, poslao je svog logoteta Hrsa da pregovara sa Svetogorskim protatom. Pregovori su završeni sporazumom novembra 1345. godine, pa je Dušan posebnom ispravom - jednom vrstom ugovora - potvrdio sve što je utanačeno izmeÄ‘u logoteta Hrsa i Protata. Kao prva i najvažnija tačka pregovora bilo je priznavanje Dušana za legitimnog vladara Svete Gore, čime su dovedena u pitanje vekovna prava vizantijskih careva. Posle zaključenja sporazuma s Protatom, u granicama Dušanove države nije više bilo organizovanijih snaga koje bi se mogle suprotstaviti njegovom proglašenju za cara. Pošto je otklonjena najveća smetnja, uz podršku vlastele i crkve, krajem 1345. godine, po svoj prilici na Božić (25. decembra), Dušan je u Seru na svečan način proglašen za cara.
Trebalo je da novostečenu vladarsku titulu sankcioniše crkva obredom krunisanja i miropomazanja. Prema ustaljenim običajima, carigradski patrijarh krunisao je cara Romeja na istoku, a papa na zapadu. U tadašnjim prilikama Dušan nije mogao da očekuje da će primiti krunu ni od carigradskog patrijarha niti od pape, ali kako carstvo nije moglo biti bez patrijaršije i patrijarha, odlučeno je da se ovo dostojanstvo dodeli srpskom arhiepiskopu. Odluku su podržale Srpska i Ohridska arhiepiskopija, kao i Bugarska patrijaršija. Uz pristanak tri autokefalne crkve i prisustvo srpskih episkopa, ohridskog arhiepiskopa i trnovskog patrijarha, možda već a januaru, a najkasnije početkom aprila 1346. godine, srpski arhiepiskop Joanikije (ranije Dušanov kancelar (logotet)), proglašen je za "patrijarha Srba i Grka". Odobrenje Grka, naravno, nije se moglo očekivati, sa izuzetkom bogato obdarenih svetogorskih kaluÄ‘era i Polugrka ohridske crkve. Isto tako nije bilo sporazuma sa partijarsima na dalekom istoku. Mitropoliti Carigradske Patrijaršije bili su odasvud proterani i na njihovo mesto postavljeni srpski episkopi. Dušan za proglas patrijaršije nije tražio potrebne pristanke ostalih crkava, jer je dobro znao da bi pri tom naišao na carigradske smetnje, pa nije hteo da se izlaže odbijanju.
Proglašenjem Joanikija za patrijarha stvoreni su uslovi da carstvo dobije svoju patrijaršiju i da carevo krunisanje i miropomazanje obavi njegov patrijarh. Proglašenja carstva i patrijaršije, cara i patrijarha, prihvatio je državni sabor koji se za to priliku okupio u Skoplju. Na najsvečaniji način u prisustvu sabora, po crkvenim obredima i po vizantijskom ceremonijalu, Dušan je krunisan carskom krunom u Skoplju na Uskrs, 16. aprila 1346. godine. Carsku krunu primio je s "blagoslovom" i iz ruku patrijarha Joanikija i trnovskog patrijarha Simeona, a takoÄ‘e i uz "blagoslov" srpskih, bugarskih i jednog dela grčkih arhijereja, svetogorskog prota, svih igumana i najuglednijih monaha svetogorskih manastira. Trebalo je da njihovo prisustvo ne samo uveliiča sjaj carskog krunisanja već i da osigura priznavanje novog cara meÄ‘u što većim brojem pravoslavnih hrišÄ‡ana. Izostao je, ipak, najvažniji "blagoslov" - carigradskog patrijarha. Prilikom proglašenja Dušana za cara, kraljica Jelena beše krunisana za caricu, a staru srpsku kraljevsku titulu dobio je tada devetogodišnji sin Uroš.
Pošto je Dušan stekao carsku krunu i osnovao patrijaršiju bez pristanka vizantijskog cara i patrijarha, on je za svoje postupke tražio i pronalazio opravdanje u učenju hrišÄ‡anske crkve. U svojim ispravama on ističe da se sve to dogodilo ne po njegovoj ličnoj volji ili primenom sile, već je Bog taj koji mu je darovao carstvo, a carsku krunu primio je iz Hristovih ruku. Prema ovakvim i sličnim izjavama, zakonitost Dušanovih postupaka osigurala je najviša instanca - božija volja. Iskreno i duboko pobožan, kao i većina njegovih savremenika, vrlo dobro je znao da vrhovna instanca sama po sebi ne obezbeÄ‘uje priznavanje njegove carske titule na zemlji. Zato se potrudio da tome doprinese koliko je mogao. Njegovu titulu prihvatila je mala, ali meÄ‘u pravoslavnim hrišÄ‡anima vrlo uticajna Sveta Gora. Bugarska, koja je i sama prisvajala carsko dostojanstvo, ne samo da je prihvatila Dušanovu carsku titulu, već je neposredno učestvovala i u osnivanju Srpske patrijaršije. Odluku srpskog vladara da se kruniše za cara pozdravila je i Venecija, računajući na saradnju sa Srbijom u borbi protiv Ugarske i na zaštitu svojih trgovinskih interesa. Još u većoj meri su trgovački interesi odlučivali o stavu Dubrovnika, koji je uputio svoje poslanstvo da prisustvuje Dušanovom krunisanju. Bosna novo dostojanstvo srpskog vladara nije zvanično osporavala, iako se tada nalazila u sukobu sa Srbijom, ali mu nije pridavala ni odgovarajući značaj jer je Dušan za bosanskog bana i njegovu vlastelu bio samo "raški car". Dušanovu titulu nisu priznavali papa, ni car "Rimljana" na Zapadu, a ni vladari za koje je rimsko¬nemački car bio "zakoniti car". Najmanje se to moglo očekivati od Ugarske koja je kroz ceo srednji vek pokušavala da nametne svoju vlast Srbiji. lako stvaranje obnovljenog i jakog pravoslavnog carstva nije išlo u račun zapadnim zemljama (otud i njihovo nepriznavanje legitimnosti ovog krunisanja), u direktnoj prepisci, kada su interesi to zahtevali, diplomate i vladari sa zapada nisu uskraćivali Dušanu njegovu carsku titulu. Dušanovo proglašenje za cara "Srba i Grka " naišlo je na višestruko osporavanje Carigarada i Vizantija je kao i uvek u takvim prlikama ratovala. Kantakuzinovo krunisanje u Adrijanopolju 21. maja 1345. godine poteklo je iz motiva protesta i ponavljanja svojih aspiracija i "prava" na tu čast. Pošto je zagospodario Vizantijom i učvrstio svoj položaj Kantakuzin je posle nekoliko godina uspeo da u Carigradskoj patrijaršiji naÄ‘e saveznika u borbi protiv srpske države. Koristeći se svojim pravima, tadašnji patrijarh Kalist isključio je 1350. godine Dušana, patrijarha Joanikija i sve srpsko sveštenstvo iz zajednice pravoslavnih hrišÄ‡ana. Anatema, tj. izricanje verske kazne, je korišÄ‡ena kao sredstvo političkog pritiska kojim je novo carsko i patrijaršijsko dostojanstvo trebalo da izgubi svaki značaj. Dejstvo anateme Dušan je uspeo da parališe služeci se takoÄ‘e političkim sredstvima. Priznao je mladog, ali legitimnog vizantijskog cara Jovana V Paleologa, umesto koga su drugi vladali, i pružio mu pomoć kada je došlo do otvorenog sukoba izmeÄ‘u njega i Kantakuzina. Iz nastale saradnje proisteklo je priznavanje Dušanove carske titule u Vizantiji, iako je teritorijalno ograničeno samo na srpsku državu. Dušan je sasvim sigurno poznavao duh svoga vremena i odnose koji su u njemu vladali, pa nije mogao očekivati da će ova promena biti lako prihvaćena. Verovatno se nadao, zajedno sa svojom ambicioznom vlastelom, da će imati dovoljno snage da dovrši ono što je započeo. Nije naslutio svoju preranu smrt koja je označila početak opadanja njegovog carstva.
Sve što je Dušan u borbi sa Vizantijom ostvario, ili nameravao da ostvari, saopšteno je najsažetije u njegovoj vladarskoj tituli. U srpskim ispravama carska titulatura iskazivana je teritorijanim i etničkim odrednicama, s tendencijom ustaljivanja etničkih odrednica, tako da se Dušan češÄ‡e pominje ili potpisuje kao "Car Srba i Grka". Uporedo pominjanje Srba i Grka u carskoj tituli nedvosmisleno pokazuje da je njihov položaj u univerzalnom carstvu (istočne sfere) potpuno izjednačen. Koliko god su Grci ili Romeji punopravni baštinici univerzalnog carstva toliko u tome ravnopravno učestvuju i Srbi, pa čak i nešto više. To je, pa shvatanju savremenika, bio ujedno i najviši politički domet koji su Srbi i srpska država ostvarili tokom srednjeg veka. Suverenitet srpske države bio je nesporan još od Nemanjinih vremena, ali u svetskoj hijerarhiji država postao je jednak vizantijskom tek posle Dušanovog krunisanja za cara.
Uzimajući carsku titulu, Dušan se proglasio za "Cara Srba i Grka" odnosno "Carem Srbije i Romanije". Sebi je namenio upravu nad grčkim oblastima, a sinu Urošu, koga nije krunisao za mladog cara (što bi odgovaralo vizantijskim običajima), je dodelio dostojanstvo kralja "svih srpskih i pomorskih zemalja". Kazivanja savremenika, pa i neki službeni dokumenti, govore o svojevrsnoj podeli Dušanove države na dve političke celine, od kojih je svaka imala svog vladara. U Dušanovo doba (posle 1346. godine) se tačno razdvajaju SRBIJA i ROMANIJA. Romanija ili "grčke zemlje", to su oblasti uzete od Grka. Tu se ubrajaju, prema jednoj povelji manastira Hilandara, romanijske metohije u Proseku, Štipu, Bregalnici, Strumi, Strumici, Seru, Redini. U srpske zemlje spadale su metohije u Plavu, Zeti, Moravi, Pilotu, Lipljanu, Prizrenu, Pologu. Verovatno je Dušan izabrao Skoplje za mesto svog krunisanja zato što je, mada srpsko, bilo sa mešanim stanovništvom i na granici izmeÄ‘u srpske i grčke zemlje. Vizantijski istoričar Nićifor Grigora je napisao da je Dušan podelio državu sa sinom tako što je Urošu dao da vlada po srpskim običajima zemljom od Jadranskog mora i reke Dunava do Skoplja, a svoj raniji "varvarski život" je zamenio "romejskim navikama" i prema romejskom načinu života vladao je zemljama i gradovima koji su se prostirali od Skoplja do prolaza kod hristopoljskih klanaca. Do stvarne podele vlasti izmeÄ‘u Dušana i Uroša nije došlo. Dušanova vlast bila je u suštini nepodeljena i jednako prisutna u oblastima koje je formalno prepustio sinu i u oblastima koje je zadržao pod svojom neposrednom upravom. On je bio i suviše jaka ličnost da ne bi vodio nadzor nad celom državom, a i Uroš je bio suviše mlad da bi mu se, u bilo kojem obliku, mogla dodeliti neka samostalnija funkcija.
Novi carski dvor bio je okružen sjajnim dvorskim osobljem sa vizantijskim titulama i skupocenim paradnim odelom; dvorsko osoblje sačinjavale su starešine srpskog plemstva, koji su ujedno dobili namesništva u nekadašnjoj grčkoj oblasti. Proglas carstva započet je veličanstvenim darovnicama manastirima i crkvama, posebno svetogorskim manastirima, koji su, od pada Sera, bili pod srpskom vrhovnom vlašÄ‡u, dok je zapad Halkidike sa Solunom ostao pod Vizantincima. Unutrašnju državnu organizaciju unapredio je carev Zakonik, značajna, originalna knjiga, objavljena na novom državnom saboru u Skoplju maja 1349. godine.
Smatralo se u to vreme da je jedna od najvećih dužnosti careva, još od Rimske Imperije, bila zakonodavna. Kodifitorski rad cara Dušana trebalo je da bude, izmeÄ‘u ostalog, potvrda njegovog prava na carsku krunu i moći carevine, koja ni po čemu, koliko god je to bilo moguće, nije želela da zaostane za svojim uzorom. Mnogobrojni razlozi, pre svega pravni i politički, i od različitog značaja za unutrašnje učvršÄ‡ivanje proširene državne tvorevine, bili su dovoljni za donošenje zakonika. Vizantijski zakoni, kao i kanoni i pravna pravila vizantijske crkve su se preuzeli kao svoji, a tom sopstvenom kodifkacijiom trebalo je razrešiti protivrečnosti i razlike u pravnom poretku izmedju "Romanije" i starih srpskih zemalja, gde se do tada vladalo po "običajima srpskim". Tako je Dušanova kodifikacija u isto vreme bila i pravna unifikacija, ujedinjenje pravnog poretka u čitavoj državi. Time je vizantijsko pravo konačno ugraÄ‘eno u temelje čitavog sistema srednjovekovnog srpskog prava.
 
Carskim krunisanjem u aprilu 1346. godine nisu bile ostvarene sve Dušanove ambicije. On je smatrao da ima punu carsku vlast sa svim pravima koji su imali njegovi carski prethodnici i sa svim dužnostima koje carsko dostojanstvo nalaže. Neposredna posledica takvih univerzalističkih pretenzija bila je potreba da zavlada Carigradom. Dušan se tog grada, istinske prestonice Carstva, nije mogao odreći a da time ne izneveri smisao svojih carskih ambicija.
Tokom 1348. godine, iskoristivši nesreće i pustošenja u gradovima koje je prouzrokovala kuga, car Dušan je osvojio Epir i Tesaliju i celu Albaniju osim Drača. Posle ovih osvajanja Dušan je posedovao pet šestina Vizantijskog Carstva, pa je prirodno da se kod njega javila želja da pod svoju vlast dobije i ostatak koji se protezao od Hristopolja do Carigrada. Preostala šestina, koja je bila najznačajnija, bila je veoma teška za osvajanje pa je Dušan morao da odloži pohod. Car je znao da ne može osvojiti i potčiniti Carigrad sam, bez pomoći na moru, a za saveznika na moru hteo je da ima Mletačku Republiku. Ona, meÄ‘utim, nije bila spremna da se bori protiv Kantakuzina koji se borio sa Đenovljanima, velikim neprijateljima Venecije.
Posle velikih osvajanja u vizantijskim oblastima, Dušan je više pažnje posvećivao starim srpskim zemljama. Na državnom saboru u Skoplju 21. maja 1349. godine, u prisustvu patrijarha i crkvenih velikodostojnika i sve vlastele, proglašen je carev Zakonik. Donošenje Dušanovog zakonika imalo je i načelan i praktičan značaj jer je to bilo izvršavanje jedne od carskih dužnosti. Iako se Zakonik odnosio na celokupnu državu tj. na celo carstvo, praktičan značaj je imao u starim srpskim zemljama, koje su bile zemlje običajnog prava za razliku od novoosvojenih gde je vekovima negovano pisano i učeno rimsko pravo u prilagoÄ‘enoj vizantijskoj varijanti.
U oktobru 1350. godine car Dušan je krenuo u veliki pohod protiv Bosne. Pošao je sa svojim odredima u Humsku zemlju i zauzeo godinama spornu oblast. Prošavši dolinu Neretve, Stefan Dušan je pošao dalje ka zapadu da poseti svoju sestru Jelenu, koja je postala udovica gospodara Omiša, Klisa i Skradina, pa je morala da brani njegovo nasleÄ‘e za sina koje je moglo da bude ugroženo od strane Venecije i Ugarske. MeÄ‘utim, a toku pohoda saznao je da je njegova vlast u jugoistočnim oblastima poljuljana što ga je prisililo da se žurno uputi na tu stranu. Garnizoni koje je ostavio u Humskoj zemlji nisu bili dovoljni da je očuvaju, pa je ubrzo ponovo došla u ruke bosanskog bana.
S malom vojskom grčkih pomoraca i turskih najamnika Kantakuzin je ušao u srpsku zemlju i osvojio pojedina utvrÄ‘enja: Ber, Voden i manje gradove u njegovoj okolini (Staridol, Petra, Sosk, Divra, Ostrov, Notija), kao i Kastri i Likostomion koji su se nalazili na jugu. Ali, čim se Dušan pojavio Srbi su se oporavili i vrlo brzo povratili izgubljene teritorije.
DogaÄ‘aji tih godina pokazali su svima da se ništa ne može učiniti bez turske podrške. Stoga, da bi postigao svoj cilj da osvoji Carigrad, Dušan je pregovarao čak i sa njima, vizantijskim glavnim saveznicima, ali u tome nije uspeo jer su grčke veze bile dublje i jer su Grci, u nevolji, bili spremni na veće ustupke. Kada je tokom 1352. godine došlo do novih borbi izmeÄ‘u Kantakuzina i cara Jovana Paleologa, Kantakuzin je, da bi mu Turci uvek bili pri ruci u slučaju potrebe, naselio ih u gradić Cimpe, a Turci su 1354. godine bez otpora ušli u napušteni Galipolj i okolna mesta. Taj svetskoistorijski značaj, prelazak Turaka u Evropu, nije blo tako primljen. Savremenici mu nisu pridavali veliku važnost. Ni svi vladari balkanskih zemalja nisu uviÄ‘ali opasnost od Turaka. Srpski car nije mogao da ostane skrštenih ruku. Podstaknut neprijatnim iskustvom, vršio je političke pripreme za obračun sa Osmanlijama. Dva sukoba sa njima završila su se porazom srpske vojske. Poraz kod Stefanijane 1344. godine nije imao veći značaj u jeku pobeda i naglog širenja srpske države, ali bitka kod Dimotike 1352. godine znatno je ozbiljniji sukob koji se odigrao u okviru graÄ‘anskog rata u Vizantiji. Ovaj poraz kod Dimotike, u kome su stradale najviše srpske i grčke trupe, nije shvaćen kao opomena, već su nastavljene unutrašnje borbe.
Kako su, zaposedanjem Galipolja, namere Turaka da se učvrste na Balkanskom poluostrvu postale, bar za najbliže susede, očigledne, Stefan Dušan je, uviÄ‘ajući opasnost, pokušao da organizuje širu akciju protiv Osmanlija. Odlučio je da na Zapadu potraži pomoć. Želeo je da kao vrhovni vojskovoÄ‘a hrišÄ‡anstva, opunomoćen papom, povede rat protiv Turaka, pre nego što oni uhvate korene na Balkanu. Širenje Turske prema Trakiji predstavljalo je smetnju Dušanovim planovima usmerenim prema istoku i Carigradu, koju je on hteo da ukloni sa puta. Da bi svoje mere protiv njih mogao sprovesti u delo, pošto je predviÄ‘ao ozbiljne borbe, hteo je da se obezbedi od napada Ugarske. Zato je hteo da dobije pomoć od zapadnih zemalja, pa je čak bio spreman da prizna papu kao oca hrišÄ‡anstva (što mu i ne bi bilo teško, jer je bio prekinuo odnose sa carigradskom crkvom). Papsko poslanstvo koje je došlo u Srbiju da utanači uslove saradnje vratilo se neobavljena posla. Umesto zajedničke, organizovane akcije protiv Turaka, Dušan je u meÄ‘uvremenu morao da brani severne delove srpske države od napada Ugara. Sredinom leta 1354. godine Ugarska je pod voÄ‘stvom samog kralja Ludovika I upala u Srbiju, ali ih je Dušan zaustavio. Trajno neprijateljstvo Srbije i Ugarske onemogućavalo je Dušanovu saradnju sa papskom kurijom. Ugarska je bila zaštitnik papskih interesa na Balkanskom poluostrvu, ali ovoga puta interesi Ludovika I nisu se poklapali sa interesima page lnoćentija VI. Car Dušan tada nije mogao da poÄ‘e u kontranapad, jer su se na jugu odvijali dogaÄ‘aji od velike važnosti za njega. Car Jovan Paleolog uspeo je da sruši Kantakuzina krajem 1354. godine. Dušan je pratio taj tok stvari spremajući se da ih iskoristi, ali već spomenuti napad od strane Ugara mu je poremetio planove. Stoga je, ogorčen, papsko poslanstvo, koje je došlo u proleće 1355.godine, hladno dočekao, jer šta će mu vezivanje za papu, ako on ne može da spreči ugarskog kralja od neprijateljstva u času kada sprema vojsku za tako značajan pohod.
Izvestan vid kratkotrajne vojno-političke saradnje Srbije i Mletačke Republike odvijao se u gradovima Klis i Skradin, koje je držala sestra srpskog cara Jelena Šubić. Mleci su hteli da kupe te gradove, a ugrožavala ih je Ugarska. Zbog toga je car Dušan u jesen ili zimu 1355. godine poslao posadu u gradove svoje sestre, ali ona se niie održala: Skradin je došao u ruke Mlecima, a Klis Ugarima.
Za vreme tih zapleta sa Ugarima, dok su Turske čete harale po Trakiji i dok se u Vizantiji započinjaia nova borba (sad izmeÄ‘u Jovana Paleologa i Kantakuzinovih sinova) umro je iznenada car Dušan, 20. decembra 1355. godine, otprilike u 48-oj godini života. Dve nedelje pre toga nalazio se na jugu, kod grada Bera. Sahranjen je u svojuj zadužbini kod Prizrena, ArhanÄ‘elskom manastiru, a Dušana je nasledio njegov sin Uroš I koji je vladao Srbijom od 1355-1371. godine.
 
Dušanovi uspesi su bili nesumnjivo veliki. S njim je srpska feudalna država u naponu svoje snage dobila predstavnika čija je lična ambicija bila da iznemoglu Vizantiju zameni jednim moćnim srpsko-grčkim carstvom koje bi prihvatilo tradiciju Vizantijskog Carstva. Dušan je dosledno išao za tim ciljem. Stvorio je Srpsko Carstvo i dostigao najveći stepen zemaljske slave i za sebe lično i za svoju državu. Time je na najvidniji način dokumentovao snagu i polet Srbije svoga vremena. I teritorijalno, i vojnički, i finansijski, Srbija je bile prva sila Balkanskog poluostrva. Sjaj svetovne vlasti pratio je i sjaj crkve. Pored Carstva stvara se i Patrijaršija, obilato pomagana od dvora i države zajedno sa čitavim svešteničkim staležom.
Kako do stvarne podele vlasti izmeÄ‘u Dušana i Uroša nije moglo doći država je ostala nepodeljena, ali se isticala razlika izmeÄ‘u srpske i grčke zemlje tj. izmeÄ‘u "srpskih" i "grčkih" običaja koji su bill očigledni što je i normalno jer je društveni život tekao različitim tokovima u "zemlji kraljevoj" i "zemlji carevoj". Superiornost stare grčke kulture Srbi su osećali u mnogo pravaca i podlegli su joj manje-više brzo i sa manje ili više otpora, ali ipak stalno. Dvorski i vlastelinski ceremonijal, činovi i ustanove ureÄ‘ivali su se i davali po grčkim obrascima. To je dobrim delom dolazilo otud što se na srpskom dvoru smatralo da su sve to atributi tradicije carstva i carskog dostojanstva, koje već radi carskog prestola treba zadržati. Po ugledu na vizantijske careve, Dušan je počeo da dodeljuje najviše vizantijske titule, meÄ‘u kojima je najuglednije mesto zauzimala titula despota, potom sevastokratora i kesara. Pored tih činova idu i zvanja logoteta, protovestijara, enohijara... IzIožena uticaju starog carstva koje je propadalo, u Srbiji se ceremonijal na dvoru, raskoš u odevanju i nameštaju još više približavaju vizantijskom uzoru. U plemićke kuće ulazi grčki način odevanja, grčka jela, grčki jezik koji postaje službeni zajedno sa srpskim. Uticaj Vizantije se osećao i u umetničkom stvaralaštvu. Grčki stil u srpskoj arhitekturi postepeno potiskuje osnovna obeležja "raške škole". Vizantijski stil epohe Paleologa zagospodario je srpskim graÄ‘evinarstvom.
Osnovu ureÄ‘enja Dušanove države predstavljao je njegov zakonodavni rad, izazvan potrebom da se starim i novim posedima da organizacija koja će ih povezati i da se staro srpsko i vizantijsko pravo do potrebne mere približe. Razlozi za donošenje zakonika bili su mnogobrojni, pre svega pravni i politički, i od različitog značaja za unutrašnje učvršÄ‡ivanje proširene države. Teskoća u donošenju ovog novog pravnog i administrativnog dela bilo je mnogo, jer je bilo neophodno dobro poznavanje vizantijskih prava, prethodnih srpskih pisanih pravnih izvora, srpskog običajnog prava, kao i prilika u zemlji. Rad na Zakoniku je sigurno započet nekoliko godina pre njegovog zvaničnog proglašenja na državnom saboru u Skoplju, na Spasovdan 21. maja 1349. godine, da bi pet godina kasnije (1354) bio dopunjen novim odredbama. Od ovog pravnog kodeksa sačuvano je preko 200 članova pisanih srednjovekovnim srpskim jezikom. Odredbe su iz raznih oblasti prava, na prvom mestu državnog, graÄ‘anskog, krivičnog i crkvenog. Jedan od najvažnijih pravnih spomenika uopšte, Dušanov zakonik ima feudalni karakter; ali on vladara srpske države osvetljava kao glavnog nosioca pravnog ureÄ‘enja i kao izvor pravde za sve njegove podanike. Proširenjem svoje države prema jugu, Dušan je u civilnu i vojnu upravu i u dvorski ceremonijal uneo niz zvanja i naziva preuzetih iz Vizantije. U oblastima naseljenim grčkim stanovništvom upravni poslovi su obavljani na grčkom jeziku, ali su najviši položaji u zemlji i najveća feudalna dobra dodeljivani, ipak, Srbima, posebno članovima Dušanove porodice i njegovim vojskovoÄ‘ama. Ovim je Dušanova država dobila veliku snagu za dalje širenje, ali su u njoj time stvorene i osnove za kasniju feudalnu rasparčanost.
Dušanov zakonik je jedan od najznačajnijih kulturnih spomenika njegove vladavine i najvažniji spomenik srpskog prava. Osim što je imao važno mesto u organizaciji države i regulisanju feudalnih društvenih odnosa, ovaj kodeks je, ne samo u kratkotrajnom razdoblju Carstva, nego i znatno kasnije smatran jednim od osnovih izvora srpskog prava i kao pravni izvor korišÄ‡en i primenjivan. Zakonik cara Dušana zauzima važno mesto i u istoriji srpske književnosti. Svojim pravnim odredbama povelje su izvan književnosti, ali svojom ideologijom vlasti i pravičnosti, molitvenom atmosferom, autobiografskim iskazima i privlačnom naracijom one pokazuju oduhovljenje i uzbudljive primere srpske proze. Zato se Zakonik posmatra i kao izraz književne reči. S obzirom na to da on reguliše osnovne staleške odnose i odreÄ‘uje karakter društvenog i državnog ureÄ‘enja, mogao bi se nazvati i ustavom srednjovekovne Srbije.
Proglašenjem Srbije za carevinu Dušan je težio da odigra važnu ulogu u svetskoj politici. Po opštem shvatanju Carstvo nije nacionaina država, već prelazi njene granice i stupa na šire, svetsko poprište. Carstvo je svetska vlast, kao što ju je shvatio i ostvario Rim i njegov istočni naslednik Vizantija, drugi Rim, koji je pod carem Konstantinom postao hrišÄ‡ansko, pravoslavno carstvo. Baš tu ideju carstva Dušan je prihvatio i preuzeo za sebe i svoju državu. Iako, naravno, nije ceo svet bio pod njegovom vlašÄ‡u, ipak se ona protezala ne samo na Srbe, nego na više naroda, a izmeÄ‘u njih i na grčki, koji je poznat nosilac ideje carstva. Dušanova vlast nije vlast nad celim svetom, ali ona je vlast sa svetskim poletom. Taj svetski polet je u tome što država koja se proglašava carstvom postaje ili bar teži da postane zaista činilac svetske politike i svetske istorije. Ako je država primila na sebe dostojanstvo carstva, to znači da je ona došla do svesti o svojoj svetskoj ulozi, pa i do izvesne mogućnosti da tu ulogu ostvari. Carstvo je, dakle, velika sila koja se ne ograničava samo na održanje jednog naroda, nego teži da posluži celom čovečanstvu. Upravo tako shvaćeno carstvo ima u vidu Dušanov zakonik kada odreÄ‘uje državno ustrojstvo i zbog toga propisuje pravne odredbe koje baš carstvu pristaju.
 

1. Biljana Marković, Dušanov zakonik, Beograd, "Prosveta: Srpska književna zadruga", 1986, 123 str.
2. Prosveta, Istorija i prava države, Niš, "Gradina", 1987, 253 str.
3. Dragoslav Srejović, Istorija srpskog naroda (od najstarijih vremena do Maričke bitke (1371)), Beograd, "Srpska književna zadruga", 1994, 702 str.
4. Vladimir Ćorović, Istorija Jugoslavije, Beograd, "Narodno delo", 1933
5. Jiriček, Istorija Srba
6. Esmond Wright, Ilustrovana istorija sveta - srednji vek i renesansa, Beograd, "Narodna knjiga", "Vuk Karadžić" i "Rad" 1983, 383 str.
7. Grupa francuskih autora, Opšta enciklopedija Larousse (III tom), Beograd, "Vuk Karadžić", 1973, 943 str.
8. Grupa ljudi, Mala enciklopedija, Beograd, "Prosveta", 1968, 1952 str.
9. Stručna redakcija jugoslovenskog izdanja, Atlas svjetske povijesti, Ljubljana - Zagreb, "Cinkarjeva založba", 1989, 378 str.
10. Samerset Fraj, Ilustrovana istorija sveta, Beograd, "Vuk Karadžić ", 1975, 474 str.

 
Dejan Kelić
Maturski rad iz istorije
Gimnazija "Svetozar Marković"
Novi Sad, maj 1998. godine

Komentari

Dodaj Novi Pretraga RSS

3.26 Copyright (C) 2008 Compojoom.com / Copyright (C) 2007 Alain Georgette / Copyright (C) 2006 Frantisek Hliva. All rights reserved."