|
Reakcije preosetljivosti i terapija SADRŽAJ
1.0 UVOD
2.0 ANAFILAKSIJA – REAKCIJA PREOSETLJIVOSTI RANOG TIPA I TIP PREOSETLJIVOSTI
2.1 IMUNOGLOBULINI
2.2 MEHANIZAM NASTANKA ANAFILAKSIJE
2.3 HISTAMIN, STRUKTURA I FUNKCIJA
2.4 GENERALIZOVANA ANAFILAKSA
2.5 LOKALNA ANAFILAKSIJA
3.0 CITOKSIÄŒNA PREOSETLJIVOST ZASNOVANA NA ANTITELIMA II OBLIK PREOSETLJIVOSTI
4.0 PREOSETLJIVOSTI UZROKOVANE IMUNIM KOMPLEKSIMA III OBLIK PREOSETLJIVOSTI
4.1 ARTHUS-OV FENOMEN
4.2 SERUMSKA BOLEST
5.0 REAKCIJE PREOSETLJIVOSTI KASNOG TIPA PREOSETLJIVOST ZAVISNA OD ĆELIJA IV OBLIK PREOSETLJIVOSTI
6.0 ANTAGONISTI HISTAMINA I ANTIHISTAMINICI
6.1 ANTIHISTAMINICI BLOKATORI H1-RECEPTORA
7.0 AKUTNO TROVANJE ANTIHISTAMINICIMA
8.0 ZAKLJUÄŒAK
LITERATURA
1.0 UVOD
ÄŒovek je danas okružen raznovrsnim supstancama, bilo da su hemijskog, sintetskog,... ili prirodnog, koji u dodiru sa njima obrazuje imunološku reakciju ili pak ne.
Imunološka reakcija diferencirana je na humoralnu ili celularnu Äija je osnovna uloga zaštita organizma. Bilo da je u pitanju inaktivacija mikroorganizama, neutralisanje petogenih produkata ili delovanje na sopstvene izmenjene celije i maligne tumore.
Reakcije preosetljivosti predstavljaju vid imunološke reakcije tokom kojih mogu da se izazovu razliÄita oštećenja organizma, one su sinonim za alergijske reakcije.
ReÄ alergija je grÄkog porekla (alerg) i oznaÄava promenjenu aktivnost.
Reakcije preosetljivosti možemo klasifikovati na:
1) reakcije rane preosetljivosti, koje se ispoljavaju vremenski ranije, a posredovane su antitelima, odnosno imunoglobulinima.
2) reakcije kasne preosetljivosti, pojavljuju se vremenski kasnije a posredovane su limfocitima.
Reakcije rane preosetljivosti, dodatno diferencirane na:
1) preosetljivost tipa anafilaksije,
2) citotoksiÄni tip preosetljivosti,
3) preosetljivost uzrokovana imunim kompleksima.
IzmeÄ‘u ova Äetiri oblika preosetljivosti Äesto nema jasne granice. Kod pojedinih predisponiranih ili hiper reaktivnih jedinki mogu biti prisutne karakteristike sva Äetiri oblika preosetljivosti. Sem aktivacije imunološkog sistema, kliniÄka slika se može iskomplikovati, aktivisanjem nekog drugog sistema kao što su: fibrinolitiÄki i kininski, sistem komplemenata i sistem koagulacije. 2.0 ANAFILAKSIJA – REAKCIJA PREOSETLJIVOSTI RANOG TIPA I TIP PPREOSETLJIVOSTI
Da bismo objasnili nastajanje i mehanizam anafilaksije koristićemo labaratorijsku životinju. Labaratorijsku životinju senzibilišemo odgovarajućim antigenom odnosno izvršimo proces inokulacije senzibilisuće doze. Ako proces ponovimo, sa pravim antigenom i putem imunizacije izazvaćemo anafilaktiÄku reakciju u prethodno senzibiliranoj jedinki. Druga doza antigena koja izaziva generalizovanu reakciju po tipu anafilaktiÄnog šoka naziva se dozom.
Reakcije preosetljivosti ranog tipa koje nastaju pri drugom kontaktu sa antigenom, oznaÄene su kao:
1) generalizovana anafilaksija → anafilaktiÄki šok,
2) lokalna anafilaksija → atopija.
Jedan od izuzetno važnih faktora za indukovanje reakcije anafilaksije jesu fiziÄko-hemijske osobine antigena. Antigen može da bude belanÄevinasta supstanca tipa seruma ili pak hemijski hapten. Pod terminom hapten podrazumevamo jedinjenja manje molekulske mase, kao što su antibiotici, tipa penicilina, analgetici, nesteroidni antiinflamatorni lekovi, aspirin, paraminosalicilna kiselina, sulfonamidi, streptomicin. Oni se vezuju za proteinske strukture, pri Äemu se formiraju alergeni. Što se tiÄe fiziÄke konzistencije, anafilaksija se najbolje indukuje pri srednjim dozama rastvorljivih antigena.
Da bi objasnili mehanizam procesa anafilaksije, najpre cemo prikazati strukturu antitela, Äija je uloga izuzetno znaÄajna. 2.1 IMUNOGLOBULINI
Imunoglobulini Äine oko 20% ukupnih proteina plazme. Oni imaju osobinu da se specifiÄno spajaju sa supstancama koje su izazvale njihovu produkciju u organizmu, tj. sa antigenima. Imunoglobulini su glikoproteini sastavljeni od 82-96% polipeptida i od 4-18% ugljenih hidrata. Dok je polipeptidna komponenta odgovorna za skoro sva biološka svojstva antitela, dotle se o funkciji ugljenih hidrata malo zna. Svaki imunoglobiulin sadrži bar jednu osnovnu jedinicu ili monomer koji je sastavljen od Äetiri polipeptidna lanca. Ove lance drže zajedno nekovalentne sile i kovalentni meÄ‘ulanÄani disulfidni mostovi Äime se stvara simetriÄna struktura. Jedan par identiÄnih polipeptidnih lanaca ima oko dva puta veću molekulsku masu od drugog para. Lanci veće molekulske težine oznaÄeni su kao teški (H) lanci (eng. heavy) dok su lanci manje molekulske težine oznaÄeni kao laki (L) lanci (eng. light). Svaki polipeptidni lanac ima jedan aminoterminalni – varijabilni (V) i jedan karboksiterminalni – konstatni (C) region. Deo molekula imunoglobulina koji vezuje antigen oblikuje vrlo mali broj aminokiselina V regiona H i L lanca. Svi L lanci imaju molekulsku masu od oko 23000, a mogu se svrstati u dva tipa: κ i λ. Ova podela izvrešena je na osnovu višestrukih strukturnh razlika u konstantnim regionima. Odnos izmeÄ‘u zastupljenosti κ i λ lanca u imunoglobulinima razliÄit je u razliÄitim vrstama, a kod Äoveka je taj odnos 2:1. Postoji pet klasa H lanca koji se meÄ‘usobno razlikuju po strukturi konstatnih regiona, a oznaÄeni su: γ, α, μ, δ i ε. Klasa teškog lanca odreÄ‘uje klasu imunoglobulina. Shodno tome, postoje sledeće klase imunoglobulina: IgG, IgA, IgM, IgD i IgE. Sposobnost vezivanja antigena nalazi se na Fab fragmentima – tj. na VH i VL domenima, dok je većina sekundarnih bioliških aktivnosti imunoglobulina (npr. fiksacija komplementa) povezana sa Fc fragmentima. Ako se uporede koncetracije razliÄitih klasa imunoglobulina u plazmi, vidi se da su najzastupljeniji IgG, zatim IgM, IgA, dok se IgD i IgE nalaze u plazmi u vrlo niskim koncetracijama. 2.2 MEHANIZAM NASTANKA ANAFILAKSIJE Pri kontaktu životinje sa antigenom, dolazi do senzibilizacije taÄnije stvaraju se reageni, antitela IgE klase, koji se svojim Fc fragmentom vezuju za mastocite i bazofilne leukocite. Nakon drugog kontakta životinje, sa antigenom, koja je prethodno senzibilisana, antigen se vezuje za slobodne Fab fragmente IgE antitela već vezanih svojim Fc fragmentom za mastocite i bazofilne leukocite. Izuzetno je znaÄajno da se alergen veže za bar dva ili više IgE na površini mastocita ili bazofilnih leukocita, što bi uslovilo njihovu degranulaciju i oslobaÄ‘anje medijatora reakcije preosetljivosti, tj. vazoaktivnih amina. Šematski prikaz oslobaÄ‘anja histamina (H) pod dejstvom antigena na antitelo
Smanjivanje koliÄine cikliÄnog adenozin-monofosfata (cAMP) u mastocitu i prodora jona kalcijuma u ćeliju prethodi degranulaciji pomenutih ćelija, i oslobaÄ‘anju vazoaktivnih amina.
Vazoaktivni amini predstavljaju farmakodinamski aktivne supstance, meÄ‘u kojima se posebno istiÄu histamin, serotonin, bradikinin, spororeagujuća supstanca (SRS), tj. leukotrien D, heparin, holin, acetilholin, faktor koji aktiviše trombocite i eozinofilni hemotaktiÄki faktor anafilaksije. Njihovo dejstvo može da se manifestuje lokalno ili u sluÄaju naglog oslobaÄ‘anja velikih koliÄina medijatora, nastaje generalizovana reakcija preosetljivosti, tj. anafilaktiÄki šok.
2.3 HISTAMIN, STRUKTURA I FUNKCIJA
Histamin ima jedno od najznaÄajnijih mesta u partofiziologiji anafilaktiÄkog šoka. Njegova uloga uoÄava se u reakcijama zapaljenja, važan je faktor u sekreciji hlorovodoniÄne kiseline u želucu i funkcioniše kao neurotransmiter u izvesnim regijama u mozgu. Histamin nastaje dekarboksilacijom kiseline histidina.Ova reakcija se odigrava kako u ćelijama digestivnog trakta, tako i u mnogim drugim ćelijama u organizmu, u prisustvu specifiÄnih dekarboksilaza Äiji je koenzim vitamin B6 (pirodoksal fosfat).
Histamin iz digestive se brzo razgraÄ‘uje, delimiÄno u crevima, a delimiÄno u jetri nakon resorpcije u crevima. Histamin je uskladišten u specifiÄnim histaminskim depoima, a to su:
DEPOI
1) mastociti u tkivima i bazofilne ćelije u perifernoj krvi
- sadrže histamin u specifiÄnim granulama,
- histamin je vezan sa heparinom i fiziološki je neaktivan,
- da bi se obezbedila degranulacija mastocita, neophodna je reakcija antigen – antitelo.
2) mukoza gastrointestinalnog trakta
3) hipotalamus i area postrema u mozgu.
METABOLIZOVANJE:
Histamin se metabolizuje pod dejstvom enzima histaminaze koja je koncentrisana u crevnoj mukozi i jetri. Ostali histamin, podleže reakciji metilovanja, pri Äemu nastaje metil-histamin. Imidazolski derivati, koji nastaju kao krajnji produkt razgradnje histamina, eliminišu se urinom.
MEHANIZAM DELOVANJA:
Da bi ispoljio svoje dejstvo, histamin se mora vezati za specifiÄne receptore koji se nalaze na površini ćelijske membrane ili su locirani u ćeliji.
Poznata su tri tipa histaminskih receptora H1, H2, i H3.
1) H1 receptori nalaze se u endotelnim i ćelijama glatke muskulature. Sa biohemijskog aspekta, aktivacija ovih receptora izaziva hidrolizu fosfoinozitola i povećanje intracelularnog kalcijuma. Efekti histamina, posredovanih ovim receptorima, mogu se suzbiti H1 – antihistaminicima.
2) H2 receptori skoncentrisani su u mukozi želuca, srÄanim i nekim imunim ćelijama. Vezivanje histamina za H2 receptore prouzrokuje povećanje intraceluloznog cAMP. Efekte histamina, posredovane H2 receptorima suzbijamo dejstvom H2 – antihistaminicima.
3) H3 receptori nalaze se u mozgu mienteriÄnom pleksusu i plućima. Aktivacija H3 receptora u centralnom nervnom sistemu smanjuje oslobaÄ‘anje transmitera iz histamineriÄnih neurona, smanjenje ulaska Ca kroz N tip Ca kanala. Selektivni antagonisti H3 receptora nisu otkriveni. H3 receptor se nalazi presinaptiÄki, dok su H1 i H2 receptori lokalizovani postsinaptiÄki.
DEJSTVO HISTAMINA:
1) na krvne sudove:
- dilatacija arteriola, kapilara i venula,
- hipotenzija (zbog dilatacije i zbog zadržavanja krvi u perifernim krvnim sudovima),
- tahikardija, usled dejstva kateholamina iz srži nadbubrežne žlezde, indukovana histaminskom hipotenzijom,
- propustljivost kapilara je povećana zbog oštećenja endotelnih ćelija histaminom. Javlja se proces transudacije teÄnosti iz krvnih sudova i ekstravaskularni prostor, usled Äega nastaju edemi. Jedan od najopasnijih edema, je edem glotisa, koji izaziva direktno gušenje.
2) na srce:
- povećanje kontraktilnosti,
- povećanje frekvencije srÄanog rada,
- efekti koje histamin izaziva na srce, odigrava se putem H2 receptora, mada taÄan mehanizam još nije ustanovljen,
- smanjenje minutnog volumena srca.
3) na digestivni trakt:
- kontrakcija glatkih mišića digestive,
- povećan motilitet,
- stimulacija gastriÄne sekrecije.
4) na respiratorni trakt:
- bronhokonstrikcija,
- dispnea,
- akutna respiratorna insuficijencija.
5) na krv:
- smanjenje koagubilnosti krvi, usled dejstva heparina,
- trombocitopenija,
- smanjenje titra komplementa.
Lokalno intradermalno ubrizgavanje histamina prouzrokuje trodelnu reakciju koja podrazumeva: lokalnu dilataciju kapilara što se manifestuje kao mala crvena površina, koja poplavi, pa potpuno pobledi zbog edema, dilataciju artriola usled aksonskog refleksa izazvanog histaminom, a manifestuje se u obliku crvenog kruga oko prve promene, lokalni edem u obliku urtike, uz pojavu svraba ili bola. Ove pojave možemo uoÄiti usled žarenja koprivom koja sadrži histamin i serotonik. 2.4 GENERALIZOVANA ANAFILAKSA
NajznaÄajniju ulogu histamin ispoljava upravo u reakcijama preosetljivosti, odnosno anafilaksije. Simptomi anafilaktiÄkog šoka se javljaju nakon nekoliko sekundi, a reÄ‘e posle 20 - 30 minuta. Što se ranije jave prognoza je gora. Bolesnik prebledi, malaksao je i uznemiren, a osećaj svraba se širi po dlanovima i tabanima, pa potom po celom telu. Krvni pritisak pada, srÄani rad je ubrzan, a puls mek i skoro se ne pipa. Mogu se uoÄiti znakovi teškog kolapsa. Usled bronhokonstrikcije ili edema glotisa, javlja se gušenje i respiratorna insuficijencija. Potenciran je rad žlezda sa spoljašnjim luÄenjem, pa je lakrimacija i dijaforeza intezivirana. Kašalj, dispnea, i poremećaj svesti prethode smrtnom ishodu. Oporavak, odnosno desenzibilizacija može da usledi uz adekvatnu terapiju. Generalizovana anafilaksija Äesto je praćena spazmima, bolovima u stomaku, povraćanje i dijareja. 2.5 LOKALNA ANAFILAKSIJA
Lokalna anafilaksija se manifestuje u specifiÄnim ciljnim organima kao što su: mukoza nosa, sluznica disajnih puteva, konjuktiva, koža, gastrointestinalni trakt...
Lokalno ispoljene reakcije ranog tipa koje se najÄešÄ‡e javljaju su:
- polenska kijavica,
- konjuktivitis,
- bronhijalna astma,
- urtikarija, ekcem, egzantem,
- angioedem,
- povraćanje, prolivi, kolike,...
Imunoglobulini E igraju veoma važnu ulogu u ovim reakcijama. Pretežno se stvaraju u limfnom tkivu respiratornog i gastrointestinalnog trakta. IgE mogu se zadržati na mestu nastanka ili preći u cirkulaciju. IgE za razliku od drugih imunoglobulina ne stupaju, u slobodno vezivanje sa antigenom. U serumu bolesnika može se uoÄiti povećan nivo IgE, iako se oni ne nalaze u krvi, nego u bazofilnim leukocitima i mastocitima. Povećan nivo IgE, u alergijskim manifestacijama može da bude usled uroÄ‘ene deficiranosti supresorske. Važno biološko svojstvo IgE je citotropizam. Ne vezuju komplement mastiÄnim putem i ne prolaze kroz placentu loze T-limfocita, koji spreÄavaju produkciju antitela od strane B-limfocita.
Osobe sa izvesnom genetskom predispozicijom, odnosno hiperaktivne osobe ispoljavaju jaÄe ili blaže kliniÄke znake atopijske alergije na razliÄite antigene, odnosno alergene kao što su: polenov prah, trava, ambrozija, perje, kućna prašina, životinjska dlaka ili pak hrana (jagode, masline, riba, dagnje, jaja, mleko, mleÄne proizvode,...
Za ispoljavanje atopije, kao lokalne reakcije ranog tipa, osim genetskih faktora koji kontrolišu imunoreaktivnost, znaÄajni su priroda antigena kao i njegova reaktivnost. Alergeni koji mogu da izazovu manifestacije atopije, imaju relativnu molekulsku masu izmeÄ‘u 10000 – 70000. Manji antigeni ne mogu da dovedu do premošÄ‡avanja IgE vezanim za bazofilne ćelije. Veliki antigeni mogu da prouzrokuju senzibilizaciju u malim koliÄinama, ako sadrže velike koliÄine sulfhidrilnih grupa, koje bi omogućile unakrsno premošÄ‡ivanje.  Šema atopijske reakcije
Alergen može da izazove stvaranje i IgE i IgG antitela ukoliko se antigen – alergen pažljivo obradi formalinom ili gutaraldehidom, nastaje takozvani „alergoid“ koji ima smanjenu sposobnost indukcije stvaranja IgE antitela, ali mu je antigeniÄnost – imunogeniÄnost oÄuvana, tj. izaziva stvaranje „blokirajućih“ IgG antitela.Takvi polimerizovani polenski antigeni, koji jako podstiÄu produkciju „blokirajućih“ IgG, ali minimalno deluju na promene posredovane IgE antitelima, mogu imati kliniÄku primenu. Kada dotiÄni antigen – alergen doÄ‘e u kontakt sa takvim organizmom, stvaraju se kompleksi antigen – IgG antitela već u cirkulaciji. Njih zatim odstranjuju retikuloendotelne ćelije. Ukoliko antigen ne može da da doÄ‘e do IgE antitela na ciljnim ćelijama, usled prisustva blokirajućih antitela IgG klase, neće doći do manifestacije alergije. U nekih bolesnika sa atopijom postoji vidljiva korelacija izmeÄ‘u koliÄine blokirajućih antitela i poboljšanja kliniÄke slike ali, to nije uvek sluÄaj. Najverovatnije denaturisani alergeni istovremeno stimulišu limfocite, što dodatno smanjuje stvaranje IgE antitela. Stoga moguće je postići efekat i sa manje inekcija ovako na razne naÄine izmenjenih alergena, nego što je bio sluÄaj sa davanjem vodenih ekstrakata samih alergena. Zaštitni mehanizam protiv atopija može se postići imunoterapijom. Kontinuiranom imunoterapijom suprimira se stvaranje IgE antitela. Kao vrsta imunoterapije pokušano je i delovanje putem desenzibilizacije nespecifiÄnih ciljnih ćelija. Kod osoba koje imaju alergiju na dva alergena, ukoliko im se daje samo jedan od ta dva alergena, nastaje slabije otpuštanje histamina posle naknadnog unošenja, kako jednog tako i drugog alergena, kao i drastiÄno reducirano oslobaÄ‘anje histamina, uzrokovano antitelima, protiv IgE, što pokazuje da su bazofilne ćelije „desenzibilisane“.
Pri leÄenju atopije može se pokušati sredstvima koja stabilizuju membranu lizozoma i time održavaju degranulaciju mastocita.
Hromolin deluje spreÄavajući oslobaÄ‘anje medijatora iz granula mastocita, verovatno preko stabilizacije lizozomske membrane. Pored hromolina, kortikosteroidi stabilizuju lizozomske membrane i taj uÄinak ovih lekova još uvek se ispituje u Äoveka. Kortikosteridi inhibišu histidin dekarboksilazu, enzim koji pretvara histidin u histamin. Mastociti ne mogu ponovo da akumuliraju histamin dok se u terapiji daju kortikosteroidi. KoliÄina osloboÄ‘enih medijatora iz ciljnih ćelija može da se smanji primenom stimulatora beta receptora kao što su adrenalin ili izoproterenol koji povećavaju u ciljnim ćelijama koncentraciju cikliÄnog adenozin-monofosfata (cAMP).
Ordiniranjem teofilina inhibira se enzim fosfodiesteraza, a na taj naÄin smanjuje inaktivisanje cAMP-a. Biohemijska kontrola oslobaÄ‘anja medijatora i kontrakcija glatke muskulature mogu se poništiti pogodnim blokirajućim preparatima. Atropin se koristi za blokiranje holinergika, a fentolamin za blokadu alfa adrenergika.
Ordiniranje antihistaminika, koji su sliÄni histaminu po hemijskoj graÄ‘i, blokiraju receptori za histamin na ćelijama šoknog organa. Kada se kasnije oslobodi histamin, receptori su zauzeti, pa histamin ne može da deluje, biva razoren vrlo brzo pod uticajem monoaminooksidaza. Više reÄi o antihistaminicima biće u daljem tekstu.
3.0 CITOKSIÄŒNA PREOSETLJIVOST ZASNOVANA NA ANTITELIMA II OBLIK PREOSETLJIVOSTI
Reakcija antitela sa antigenima na površini ćelija oznaÄena je kao citotoksiÄni efekat, tj. letalni ishod takve ćelije.
CitotoksiÄni efekat može nastati na nekoliko naÄina:
1) opsonizacija i fagicitoza
Fagocitne ćelije, koje imaju receptore za Fc fragment antitela, mogu da fagocituju ćelije, za Äije površinske antigene su vezana antitela.
2) klasiÄni put aktivacije komplementa
Vezivanje antitela za antigene na površini ćelije, aktiviše koplement klasiÄnim putem aktivacije. Posledica aktivacije komplementa može da bude i stvaranje komponente C3b, što olakšava fagocitozu. Fagocitne ćelije imaju receptore za C3b komponentu komplementa, vezuju se za kompletne kaskade komplementa do C9, nastaje enzim fosfolipaza, tako da dolazi do lize ćelije obložene specifiÄnim antitelima.
3) destrukcija putem antitelo zavisno celularne citotoksiÄnosti
Limfociti nula (NK) vrše kontaktnu destrukciju, prepoznavajući Fc fragmente antitela, i C3b komponentu komplementa.
Antigeni, citotoksiÄne preosetljivosti, obiÄno su sastavni deo ćelijske membrane ili pak su apsorbovani na membranu ćelije u vidu slobodnih antigena ili haptena.
Primer citotoksiÄne preosetljivosti uoÄava se kod transfuzije inkompatibilnom krvnom grupom. Razvija se reakcija izmeÄ‘u antitela iz seruma primaoca i antigena na eritrocitima davaoca krvi. Nastaje aglutinacija eritrocita, a zatim fagocitoza. Liza eritrocita, može se javiti usled aktivacije komplementa. Ona se najÄešÄ‡e javlja kao posledica nepodudarnosti Rh sistema. Tokom sledeće trudnoće, senzibilisana majka poseduje antitela, imunoglobuline klase G, koji se vezuju za Rh pozitivan antigen na eritrocitima ploda, izazivajući lizu eritrocita fetusa. Opisani proces predstavlja fetalnu eritroblastozu. Imuno – izo antitela majke (IgG klase) protiv Rh antigena, nakon prolaska kroz placentu aglutinisu i liziraju Rh pozitivne eritrocite ploda. To dovodi do anemije i kompenzacijskog bujanja krvotoka, može se uoÄiti hepatomegalija i uvećana slezina. U krvi se nalaze nezreli oblici eritrocita – eritroblasti, intenzivirana je hemolitiÄka anemija, zbog Äega se bolest i zove fetalna eritroblastoza. Hemoliza, indukcije povećanje bilirubina koji dovodi do hepatitisa i oštećenja moždanih struktura.
Da bi se spreÄila fetalna eritroblastoza, detetu se odmah nakon roÄ‘enja vrši eksangvinotransfuzija (zameni se krv novoroÄ‘enÄeta Rh negativnom krvlju iste grupe).
Idiopatska trombocitopeniÄna purpura javlja se usled delovanja antitela u krvi, protiv antigena na površini trombocita, izazivajući njihovu lizu.
Granulocitopenija i limfocitopenija, nastaju po istom principu, gde intenzivirano delovanje antitela je najÄešÄ‡e posledica autoimunog procesa. CitotoksiÄna preosetljivost javlja se u Goodpasture-ovom sindromu, gde se antitela talože na bazalnoj membrani glomerula i u plućnim kapilarima.
Antitela, koja se vezuju za tireocite, karakteristiÄna su za Hashimoto tireoditis.
CitotoksiÄni tip preosetljivosti i poremećaji koji na ovaj naÄin nastaju usko su povezani sa autoimunim oboljenjima, stoga ih je teško zasebno posmatrati.
4.0 PREOSETLJIVOSTI UZROKOVANE IMUNIM KOMPLEKSIMA III OBLIK PREOSETLJIVOSTI
Imuni kompleksi oznaÄavaju komplekse rastvorivih antigena i odgovarajućih antitela, koji se najÄešÄ‡e eliminišu procesom fagocitoze. Ukoliko se ne odigra fagocitoza, oni se talože u zidove malih krvnih sudova, gde aktivišu komplement, izazivaju zapaljensku reakciju i oštećuju tkiva. Predhodno opisan proces prikazuje reakciju preosetljivosti izazvanu imunim kompleksima.
Dve najznaÄajnije reakcije koje se razlikuju kod preosetljivosti uzrokovane imunim kompleksima su:
- Arthus-ov fenomen
- serumska bolest. 4.1 ARTHUS-OV FENOMEN
Arthus-ova reakcija je izazvana antigen – antitelo u višku antitela, koja su obiÄno IgG (nejÄešÄ‡e IgG i IgG2) kompleksi antigen – antitelo odlažu se u lokalne krvne sudove i precipitiraju. Stvaranje komponenti C3a i C5a koje deluju anafilaktiÄki i hemotaktiÄki, posledica je aktivacije komplementa. Od izuzetnog znaÄaja za ovaj tip reakcije je infiltracija polimorfonuklearnih leukocita, kao i liberacija vazoaktivnih amina iz bazofilnih leukocita i mastocita. Polimorfonuklearni leukociti se vezuju za Fc fragmente antitela i za C3b komponentu komplementa, i fagocituju kompleks. Pri Äemu se iz njih oslobaÄ‘aju lizozomski enzimi, povećavajući oštećenje tkiva i zapaljenski proces. OslobaÄ‘anjem vazoaktivnih amina nastaje agregacija trombocita, formiraju se trombi, koji izazivaju opstrukciju krvnog suda, žarišta krvarenja, nekrozu i nagomilavanje fibrina. Zbog procesa nekroze, oštećeni krvni sudovi su propustljiviji nego pre, pri Äemu nastaju edemi, u sledećoj fazi dolazi do povećanja broja eozinofilnih leukocita i mononuklearnih fagocita, koji fagocituju imune komlekse, pri Äemu inflamacija ustupa mesto procesu reparacije. Arthus-ova reakcija može da se manifestuje u koži koja je praćena, eritemom i edemom, ponekad i lokalnom hemoragijom, kao i nekrozom tkiva i vaskulitisom.
Arthus-ov sindrom javlja se i u plućnom tkivu, posebno u sluÄaju „farmerskih pluća“ ili „pluća odgajivaÄa golubova“. Spore bakterija, aktinomiceta i neke gljivice, nalaze se u plesnivom senu i u prašini sa sena, predstavljaju antigenske strukture, za koje se vezuju antitela, obrazujući imune komplekse. Vaskulitisi izazvani imunim kompleksima u plućima, oznaÄeni su kao pneumonitis. Preciptacija ovih kompleksa u višku antitela prouzrokuje zapaljenske reakcije, sa inflamatornom infiltracijom i aktivacijom komplementa.
Arthus-ov fenomen pripada reakcijama preosetljivosti ranog tipa, ali se znaÄajno razlikuje od anafilaksije.
Razlike su sledeće:
1) Arthus-ova reakcija 2) anafilaksa
- razvija se nekoliko sati - nastaje veoma brzo ili odmah
nakon ulaska alergena, nakon unošenja druge doze
alergena,
- antitela precipitiraju sa antigenom - antitela vezana za ciljne ćelije, i
u cirkulaciji, ne mogu precipitirati u cirkulaciji,
- komplement i polimorfonuklearni - komplement i polimorfonuklearni
leukociti imaju znaÄaj, bez znaÄaja,
- antihistaminici nemaju dejstvo. - antihistaminici imaju efekat. 4.2 SERUMSKA BOLEST
Serumska bolest je reakcija preosetljivosti ranog tipa izazvana imunim kompleksima u višku antigena. Nastaje u osoba koje su primile ksenogeniÄan serum. KsenogeniÄan serum može da bude konjski serum protiv tetanusa ili serum protiv difterije, koji deluje kao antigen i izaziva stvaranje antitela protiv strane – belanÄevine. Antitela koja se pojavljuju u serumskoj bolesti su IgG (IgG1, IgG2, IgG3 potklase) i IgM klase. Manifestacije serumke bolesti su porast telesne temperature, bol u zglobovima, ospa, povećanje limfnih žlezda i slezine, sniženje nivoa komplementa, proteinurija. Manifestacije serumske bolesti može da izazove ne samo konjski serum nego i lekovi, antibiotici (penicilin), neke bakterijske i virusne vrste.
Da bismo izazvali i pratili tok serumske bolesti, inokulišemo relativno velike koliÄine ksenogenskog seruma. Kada nivo specifiÄnih tela postane toliki, da poÄnu da se stvaraju kompleksi antigen (ksenogeniÄni serum) i antitela, nastala u organizmu primaoca na stranu belanÄevinu ovog seruma. Stvaranje imunih kompleksa dešava se od 7. do 14. dana posle inokulacije seruma, kada još postoji znatna koliÄina seruma, pa se reakcija odigrava u višku antigena. Kako se imuni kompleksi stvaraju u višku antigena, vrlo su mali, slabo precipitiraju na mestu inokulacije, brzo se raznose krvlju. Slabo podležu procesu fagocitoze i u stanju su da aktivišu komplement klasiÄnim putem aktivacije. Posledica aktivacije komplementa je nakupljanje polimorfonuklearnih leukocita, iz kojih se oslobaÄ‘aju lizozomski enzimi odgovorni za oštećenje tkiva. Komponente komplementa C3a i C5b (anafilotoksini) indukuju povećanu vaskularnu propustljivost, što pogoduje taloženju imunih kompleksa u zidove krvnih sudova. Vazoaktivni amini se oslobaÄ‘aju iz mastocita, bazofilnih leukocita i trombocita. Uz vazoaktivne amine ispoljava se i delovanje faktora agregacije trombocita. Nestajanjem imunih kompleksa, prestaju vaskularne i perivaskularne inflamatorne promene. Patogeneza oštećenja tkiva kod serumske bolesti vrlo je sliÄna u Arthus-ovoj reakciji. Razlika je ipak u tome, da je serumska bolest sistemsko oboljenje, a Arthus-ov fenomen se ispoljava lokalnim oštećenjem.
Efikasna prevencija zaraznih bolesti, tipa difterije i tetanusa vakcinacijom, uÄinila je da primena ksenogeniÄnog seruma danas retka i serumska bolest se reÄ‘e javlja.
5.0 REAKCIJE PREOSETLJIVOSTI KASNOG TIPA PREOSETLJIVOST ZAVISNA OD ĆELIJA IV OBLIK PREOSETLJIVOSTI
Reakcije kasne preosetljivosti dobile su naziv po tome što se manifestacije najjaÄe ispoljavaju posle 24 sata (obiÄno 24-48 sati nakon dejstva antigena). Zasnivaju se na celularnim, a ne na humoralnim mehanizmima tako da je nekroza tkiva izrazita. Da bi se reakcija preosetljivosti kasnog tipa odigrala, neophodno je da jedinka bude u kontaktu sa antigenom i na taj naÄin se senzibiliše. Pri sledećem kontaktu sa antigenom senzibilisane jedinke, nakon 24-48 sati javljaju se tipiÄne manifestacije kasne preosetljivosti: crvenilo i otok. Antigen difunduje do malih krvnih sudova ovog predela, gde dolazi u kontakt sa senzibilisanim limfocitima, koji oslobaÄ‘aju imunocitokine.
Jedan od najznaÄajnijih citokina u patogenezi kasne preosetljivosti je interferon gama. Njegovim delovanjem monociti u tkivu postaju makrofagi, a potom aktivisani makrofagi koji oštećuju okolno tkivo oslobaÄ‘anjem enzima i drugih citokina. Preosetljivost zavisna od ćelija
U reakciji kasne preosetljivosti T-limfociti (TH1 subseta) luÄe:
1) faktor nekroze tumora (TNF)
- deluje na endotelne ćelije,
- privlaÄi inflamatorne leukocite.
2) interferon gama
- aktiviše makrofage na ubijanje mikroorganizama,
- iniciranje akutnog inflamatornog odgovora,
- remodeliranje tkiva.
Aktivacija makrofaga može da nastane pod dejstvom:
1) citokina, interferona gama,
2) direktnim kontaktom T-ćelija preko molekula CD 40,
3) lipopolisaharida bakterija i nekih molekula ekstracelularnog matriksa.
Aktivisani makrofagi mnogo bolje fagocituju i ubijaju mikroorganizme, stimulišu akutnu zapaljensku reakciju prvenstveno putem sekrecije enzima, reaktivnih oblika kiseonika i inflamatornih aktivatora poput prostaglandina, leukotriena i trombocitnog aktivišućeg faktora. Nastali inflamatorni proces je bogat neutrofilnim ćelijama, za razliku od zapaljenskog stanja kod preosetljivosti ranog tipa, koji je bogat eozinofilnim ćelijama.
Citokini i faktori rasta koje luÄe makrofagi dovode do inflamacije sa oštećenjem tkiva. Efekti citokina i faktora rasta mogu se pratiti u dve faze.
U akutnoj fazi TNF, IL-1 i hemokini pojaÄavaju reakciju inflamacije, iniciranu od T-ćelija. Dolazi do neutrofilnih leukocita i monocita i nastaje lokalna destrukcija tkiva.
U hroniÄnoj fazi, citokini stimulišu proliferaciju fibroblasta i produkciju kolagena. Rezultati hroniÄne reakcije kasne preosetljivosti je fibroza. Makrofagi ove reakcije imaju više citoplazme i organela, veći su i Äesto se vide kao multinuklearne džinovske ćelije, koje podsećaju na epitelne ćelije kože. Aktivisani makrofagi, od strane T-limfocita preko citokina imaju jaÄe izraženu sposobnost fagocitoze, povećanu koliÄinu adenil - ciklaze, citoplazmatskih granula i enzima u njima. Okupljeni oko perzistirajućih bakterija, aktivisani makrofagi formiraju granulome, što predstavlja hroniÄnu formu reakcije kasne preosetljivosti. Bakterija koja može da perzistira i uzrokuje stvaranje granuloma i fibroze je Mycobacterium tuberculosis.
Reakcija kasne preosetljivosti mogu da izazovu:
1) infekcije (bakterijama, gljivicima, virusima, parazitima koji se nalaze intracelularno),
2) kontaktni alergeni (hemikalije, medikamenti, kozmetiÄka sredstva),
3) maligne ćelije (tumori),
4) transplatati,
5) neki autoantigeni,
6) male koliÄine antigena unete dermalno.
Primer reakcije kasne preosetljivosti je tuberkulinska reakcija (Mantoux test). Ako intradermalno inokulišemo tuberkulin (antigen Mycobacterium tuberculosis) osobi senibilisanoj na ovu bakteriju, na mestu uboda igle, za 6 do 10 sati, poÄinje da se razvija crvenilo i induracija. Tuberkulinska reakcija je pozitivna kod osoba koje su prethodno bile u kontaktu sa uzroÄnikom tuberkuloze.
Za tuberkulinsku reakciju karakteristiÄna je povećana propustljivost kapilara i infiltrat koji Äine pretežno polimorfononuklearni leukociti. Reakcija dostiže vrhunac posle 24 do 48 sati, kada se povlaÄe polimorfonuklearni leukociti, pa infiltrat obuhvata pretežno mononuklearne ćelije, limfocite i limfoblaste. Ako je tuberkulinska reakcija intezivirana, posle nekoliko dana, na mestu induracije, javljaju se ulceracije i nekrotiÄne promene, koje vremenom zaceljuju ostavljajući ožiljak. Pomenuta reakcija kasne preosetljivosti oznaÄava se i Koch-ov fenomen.
Reakciju kasne preosetljivosti mogu da izazovu i razliÄite hemijske supstance ukoliko doÄ‘u u kontakt sa kožom, kao što su kozmetiÄki preparati, farbe za kosu, lekovi, biljni ekstrati, pikrinska kiselina, soli nikla, dinitrohlorbenzen... To su supstance male molekulske mase i ponašaju se kao hapteni. Da bi posedovale osobinu imunogenosti moraju se vezati za belanÄevinaste strukture datog organizma, na taj naÄin podstiÄu proces senzibilizacije limfocita. Naknadni dodir kože sa navedenim supstancama, izaziva lokalnu reakciju kasne preosetljivosti, poznatu pod nazivom kontaktni dermatitis. Nastaje crvenilo i otok kože uz stvaranje mehurića, koji mogu da zahvate i veće površine.
Možemo zakljuÄiti da reakcija kasne preosetljivosti, poÄinje specifiÄnim reagovanjem senzibilisanih T-limfocita sa antigenom. Produkcija citokina aktiviše makrofage, koji oštećuju tkiva.
Postoje mehanizmi kojima limfociti indukuju direktnu nekrozu tkiva, a to su:
1) liza ciljnih ćelija, posle kontakta sa specifiÄnim citotoksiÄnim T-limfocitima,
2) izluÄivanje citokina,
3) mehanizam antitelo zavisne celularne citotoksiÄnosti.
Manifestacije kasne preosetljivosti mogu da budu i sistemske, a obuhvataju:
- povišenu telesnu temperaturu,
- bol u zglobovima,
- limfopeniju.
Retko može da doÄ‘e do šoka pa i do smrti.
6.0 ANTAGONISTI HISTAMINA I ANTIHISTAMINICI
Histamin je biološki aktivan amin, koji se nalazi u mnogim tkivima, ispoljava mnoga fiziološka i patološka dejstva preko specifiÄnih receptora. A Äesto se oslobaÄ‘a i lokalno u odreÄ‘enim tkivima i organima zajedno sa endogenim peptidima, prostaglandinima, leukotrienima i citokinima. Ponekad se nazivaju autakoidi ili lokalni hormoni. Histamin se ne koristi kliniÄki u terapiji bilo kakve bolesti. Antagonisti histamina koji blokiraju histaminske receptore, su znaÄajni i korisni lekovi.
Dejstva histamina osloboÄ‘enog u organizmu mogu se antaginizovati na tri naÄina:
- fiziološkim antaginistima, kao što je adrenalin. Dejstva adrenalina na glatku muskulaturu suprotna su efektima histamina i ostvaruju se preko adrenergiÄnih, a ne histaminskih receptora. Ovaj efekat adrenalina kliniÄki je vrlo koristan jer može spasiti život u sistemskoj anafilaksiji i drugim stanjima u kojima se odigrava masivno oslobaÄ‘anje histamina.
- inhibicijom oslobaÄ‘anja histamina, pod dejstvom hromolina. Ovaj lek spreÄava degranulaciju mastocita i oslobaÄ‘anje histamina, što se inaÄe dešava prilikom interakcije izmeÄ‘u antigena i imunoglobulina IgE. Zahvaljujući ovakvom mehanizmu delovanja hromolin se koristi u terapiji astme.
- antihistaminicima, receptornim antagonistima, lekovima koji blokiraju histaminske receptore (H1 i H2) i onemogućavaju (blokiraju) dejstvo histamina.
U zavisnosti od vrste histaminskih receptora na koje deluju, antihistaminici se dele na:
1) H1 antihistaminike,
2) H2 antihistaminike. 6.1 ANTIHISTAMINICI BLOKATORI H1-RECEPTORA
Najvažniji predstavnici su:
- antihistaminik derivat etilendiamina – bazni etri
Dramamine® “Galenika“
Preparat za tretiranje bolesti vožnje (antimetik)
- antihistaminik derivat etilendiamina
Synopen® “Pliva“
Antihistaminik za lokalnu primenu.
- antihistaminik derivat propilamin.
Višestruko aktivniji od levogirih stereoizomera (veća antihistaminska aktivnost).
- derivat piperazina
Antihistaminik, antimetik.
- derivat piperazina.
Antihistaminik.
- antihistaminik derivat propilamin. Antihistaminik, Koristi se kao melat u obliku racemata.
- TricikliÄni antihistaminik derivat fenotiazina.
Sedativni antihistaminik, Antihistaminik za lokalnu primenu.
Koristi se kao recemat.
Phenergan® “Galenika“ (krem, dražeje, sirup)
U većini H1 histaminski lekova nalazi se supstituisani etil-amin:
R1
X – CH2 - CH2 – N
R2
X, R1 i R2 su razni supstituenti na osnovnoj etilaminskoj strukturi.
Treba istaći da se etilaminski lanac nalazi u histaminu pa se veruje da se okupacija H1 receptora odigrava posredstvom ove hemijske grupe. Vezivanje sliÄne hemijske grupe iz antihistaminika, ali grupe koja nema agonistiÄku aktivnost, prouzrokuje samo kompetitivnu blokadu.
Mehanizam delovanja podrazumeva kompetitivnu blokadu histaminskih receptora. Antihistainici nemaju dejstva na oslobađanje histamina, takođe nemaju suprotno delovanje prema histaminu, pa ne mogu korigovati leziju koja je nastala dejstvom histamina.
H1 – antihistaminici ispoljavaju pored specifiÄnog antihistaminskog delovanja i antiholinergiÄko, lokalno anestetiÄko, antiserotoninsko i depresivno na centralni nervni sistem.
Farmakokinetika: H1 – antihistaminici se brzo resorbuju posle oralne primene, postižući maksimalne koncetracije u plazmi posle 1-2 sata. Ravnomerno se raspodeljuju u organizmu, ukljuÄujući i centralni nervni sistem, pri Äemu antihistaminici novije generacije ne deluju sedativno. Metabolizovanje antihistaminika se vrši u jetri. Trajanje dejstva kod većine iznosi 4-6 sati. Izuzetak su terfenadin, loratadin, astemizol, meklozin Äije dejstvo može trajati i 12-24 Äasa.
Interakcije: Antihistaminici druge generacije, ne prolaze hematoencefalnu barijeru, stoga ne prouzrokuju depresiju centralnog nervnog sistema, ali pokazuju interakciju sa ketokonazolom, itrakonazolom ili eritromicinom koji inhibiraju metabolizam antihistaminika (terfenadin, astemizol). Stoga dolazi do povećanja njihove koncetracije u krvi i pojave teških neželjenih efekata. Ovi efekti se prvenstveno manifestuju produženjem QT intervala u EKG-u i pojavi teških i letalnih aritmija.
Svi ovi efekti nastaju zbog toga što pobrojani lekovi inhibišu enzim koji metabolizuje terfenadin i astemizol. Isti efekat ima i sok od grejpfruta.
Terapijske indikacije: urtikarija, alergijske reakcije nastale ubodom insekata ili razliÄitih medikamenata, alergijski, polenski i delimiÄno vazomotorni rinitis, kinetoze, kontaktni dermatitis, pruritus, konjuktivitis, angioedemi, GI – alergije, terapija reakcija preosetljivosti I i IV.
Antihistaminici su izuzetno znaÄajni u terapiji anafilaktiÄke reakcije. Anafilaksa se leÄi kombinovanom primenom adrenalina, antihistaminika i glikokortikoida, i to upravo ovim redom. Adrenalin koriguje lezije koje su već nastale pod dejstvom osloboÄ‘enog histamina koji bi se mogao dalje osloboditi, a glikokortikoidi delom spreÄavaju oslobaÄ‘anje histamina.
Neki H1 – histaminici, poput difenhidramina, prometazina i skopolamina efikasno spreÄavaju nauzeju i povraćanje u minetozama. Oralna aplikacija ovih lekova je 30-60 min. pre put. Antihistaminici koji deluju protiv minetoza ispoljavaju korisne efekte u terapiji Menierovog sindroma.
Preparati i doze H1 – antihistaminika, kao i naÄin njihove aplikacije, parenteralno ili oralno, prikazani su u tabeli.
H1 – antihistaminici, preparati i doze
LEK ZAŠTIĆENO IME DOZE I FARMACEUTSKI OBLICI
Promitezin Phenergan Draž. 25 mg, sirup 5 mg/5 ml
Dimenhidrinat Dimigal Tabl. 50 mg
Feneramin Avil Tabl. 50 mg, sirup 15 mg/5 ml
Hlorfenamin Lentostamin Kaps. 12 mg
Terfendanin Bronal, Tefen Tabl. 60 mg, sirup 30 mg/5ml
Loratadin Claritin Tabl. 10mg, sirup 5 mg/5ml
Klemstin Alergosan Tabl. 1 mg
Hlorpiramin Synopen Inj. 20 mg/2 ml
Feksofenadin Telfast Tabl. 120 i 180 mg
Desloratadin Aerius Tabl. 5 mg
Kontraindikacije: trudnoća, dojenje.
Neželjeni efekti: NajÄešÄ‡i neželjeni efekti su pospanost i sedacija, kao posledica depresije centralnog nervnog sistema. Ponekad može se javiti vrtoglavica i umor. Ako se antihistaminici uzimaju uveÄe navedeni neželjeni efekti su bez znaÄaja. Ako se aplikacija lekova vrši u toku dana, stepen sedacije je ponekad toliki da bolesnik ne može obavljati svoj uobiÄajeni posao. Antihistaminici ometaju sposobnost upravljanja motornim vozilom ili izvoÄ‘enje drugih preciznih radnji. U ovom postoji sinergizam izmeÄ‘u antihistaminika i etanola. Noviji H1 – blokatori, kao što su terfenadin i astemizol, znatno reÄ‘e prouzrokuju sedaciju. MeÄ‘utim, ovi lekovi mogu imati proaritmogeni efekat, taÄnije indukovati aritmije. Antihistaminici pokazuju antikolinergiÄko dejstvo, tako da manifestacije kao što su suva usta, poremećaj vida, retencija urina, opstipacija i partipacija nisu retke.
Ako se histaminici primenjuju lokalno, iako je to kuriozitet, mogu se javiti eksfolijativni dermatitis, raš, fotosenzitivnost...
Oprez: glaukom, epilepsija, hipertrofija prostate, urinarna retencija, oboljenje jetre. 7.0 AKUTNO TROVANJE ANTIHISTAMINICIMA
Akutno trovanje antihistaminicima je posebno moguće kod dece i manifestuje se prenadraženošÄ‡u, konvulzijama i posturalnom hipotenzijom. Javljaju se halucinacije i toksiÄne psihotiÄne reakcije, vrlo sliÄne šizofreniji ili delirijum tremens. Dilatirane zenice i hiperpireksija se Äesto ispoljavaju. Respiratorna depresija, kardiovaskularni kolaps i koma mogu dovesti do smrtnog ishoda. U EKG-u se mogu naći slika lutajućeg pejsmejkera, produženje QT intervala, nespecifiÄne promene u ST segmentu i T – talasu. I u EEG-u se mogu videti promene koje ukazuju na cerebralnu disritmiju i difuznu delta talasnu aktivnost.
LeÄenje se sprovodi simptomatski.
Ispiranje želuca uz davanje aktivnog uglja u ponovnim dozama i davanje laksativa su prve mere ukoliko stanje vitalnih funkcija to dozvoljava. S obzirom na to da postoji depresija centralnog nervnog sistema, ne treba davati lekove koji tu depresiju poteciraju. Zato je za kupiranje konvulzija bolje dati fenitoin (50mg/min u infuziji) nego diazepam. U sluÄaju poremećaja svesti do nivoa kome i depresije disanja, pacijentu obavezno treba plasirati endotrahealni tubus i vršiti veštaÄku oksigenaciju. Kod upornih, naroÄito ventrikularnih aritmija, konverzija ritma se uspostavlja propranolom. Od ekstrakorporalnih metoda detoksikacije u obzir dolazi hemoperfuzija sa aktivnim ugljem ili zamena krvi. Fizostigmin je specifiÄni antidot, posebno za antikolinergiÄke efekte. Fizostigmin inaÄe odmah kupira antikolinergiÄke efekte. Daje se polako, i.v 1mg tokom 30-60 sekundi. Doza se može ponoviti nakon 5 minuta do ukupno 6mg. PoÄetna pedijatrijska doza je 0,5mg do ukupno 2mg.
8.0 ZAKLJUÄŒAK
Osnovna uloga imunog sistema ljudskog organizma je da odbrani telo od svega što stranog potencijalno štetnog, bilo poreklom iz unutrašnje ili spoljne sredine. Na taj naÄin se kod zdravih osoba stvara imunost, otpornost ka ovim Äiniocima. Alergija predstavlja promenjeno, preosetljivo stanje imunog sistema pojedinih osoba na materije iz našeg okruženja, a na koje većina ne reaguje, jer suštinski ne pretstavljaju pretnju. Sklonost ka alergiji je nasledna i oko 30 % populacije je sklono ovim poremećajima, a kod oko 20 % se ona i ispolji. Broj obolelih je u stalnom porastu u svetu i kod nas.
Prevencija alegijskih oboljenja poÄinje još od prvih dana života uklanjanjem iz okoline deteta svih onih štetnih faktora koji mogu doprineti da se alergija ispolji, a to su aerozagaÄ‘enje, pušenje i sl. Sledeći korak je uklanjanje alergena iz okoline, kao što su perjana posteljina ili domaće životinje, zatim održavanje dobre higijene stana, što smanjuje koliÄinu prašine. Kod alergije na polene veoma ih je teško izbeći, osim ako pacijent ima mogućnosti da u periodu cvetanja ode u drugu sredinu. Koncentracija polena u vazduhu je najmanja rano izjutra, kada ne duva vetar ili posle kiše. Polen se može zadržavati u odeći i kosi. Moguće je ugraditi specijalne filtere koji ne propuštaju polen u stanu, radnom mestu ili kolima u kojima se nalazi klima. Stan bi trebalo provetravati kada nema vetra, jer se putem vetra polen širi i do 10 km od mesta cvetanja. Poželjno je ukloniti cveće iz stana, pogotovo ono koje cveta ili je u vazi. Neophodno je aktivno uklanjati korov oko mesta stanovanja, radnog mesta (fabrika, škola, njiva) i time smanjiti koliÄinu polena u vazduhu. Kod većine obolelih bolest se ispolji tek kada broj polenovih zrnaca u vazduhu preÄ‘e 50/m2. Poželjno je informisati se preko sredstava informisanja (radio, novine, internet) o koliÄini polena u vazduhu i njegovom kretanju kao i vrsti, te tome prilagoditi boravak napolju i terapiju. Veoma je važna redovna kontrola kod svog lekara i redovno uzimanje preporuÄenih lekova.
U našoj sredini tokom poslednjih desetak godina sve veći problem predstavljaju alergije na polene, a naroÄito na polene korova. Od svih pacijenata koji su alergiÄni na polene korova više od 80% je alergiÄno i na polen parložne trave (Ambrozija). Zbog svoje rasprostranjenosti i jakih alergogenih svojstava ona će i u buduće biti uzrok narušavanja zdravlja kod sve većeg broja stanovnika.
BeÄki deÄji lekar fon Pirke ustanovio je, na osnovu svojih zapažanja, da se u izvesnim sluÄajevima posle davanja seruma deci mogu pojaviti razne reakcije. Tako se ponekad osmog dana posle prve injekcije seruma javlja tzv. serumska bolest u vidu otoka žlezda, povećanja telesne temperature, crvenila kože ili koprivnjaÄe, bolovi u zglobovima, sa otokom ili bez otoka, itd., dok se, ponekad, ubrzo posle primanja druge ili ponovne injekcije seruma može pojaviti serumski šok, sa još dramatiÄnijim znacima. U pojave ove vrste ubrajao je fon Prike i drugaÄije reagovanje dece na revakcinaciju protiv velikih boginja, kao i pozitivne tuberkulinske probe kod dece koja su inficirana tuberkulozom. Fon Pritke je tada pojam alergije objasnio na sledeći naÄin: „Jedna osoba se nalazi u stanju alergije prema izvesnoj supstanciji (materiji) ako na ponovno unošenje ove supstancije u organizam reaguje drugaÄije nego što je reagovala prilikom njenog prvog unošenja“.
LITERATURA:
1. Vera Jerant Patić: Imunologija; Univerzitet u Novom Sadu, Medicinski fakultet, udžbenici:42, Novi Sad, 2000.
2. Vera Jerant Patić: Imunologija; Novi Sad, 2002.
3. Zoran L. KovaÄević: Biohemija i molekularna biologija; Univerzitet u Novom Sadu, Medicinski fakultet, udžbenici:48, Novi Sad, 2003.
4. Slavica Spasić, Zorana Jelić – Ivanović, Vesna Spasojević – Kalimanovska: Medicinska biohemija; Beograd, 2003.
5. Pukovnik prof. dr sc med. Dragan Joksović: Akutna trovanja lekovima; Beograd, 1999.
6. Velibor Vasović, Momir Mikov, Kornelija Äaković – Švajcer: Odabrana poglavlja iz toksikologije; Novi Sad, 2003.
7. Vera Jerant Patić: Praktikum iz imunologije; Novi Sad, 2002.
8. Prof. dr Žika Lepojević: Farmaceutska hemija; Novi Sad
9. Urednik Milenko Kulauzov: Patološka fiziologija I deo; Univerzitet u Novom Sadu, Medicinski fakultet, Novi Sad, 2004.
10. Urednici: Vida Jakovljević i Ana Sabo: Lekovi u prometu 2005; PriruÄnik o lekovima i njihovoj primeni, ATC klasifikacija; Ortomedics; Novi Sad – Beograd – Kosovska Mitrovica – Podgorica.
11. Varagić: Farmakologija; Beograd. Autor: Marijana Guljpa
diplomski rad iz predmeta imunologija
medicinski fakultet u Novom Sadu, odsek farmacija
19.09.2007. god.
|
Just what I was looking for.
Sve lepo usminkano, a deca gladna. Ag...
meni treba notni zapis ove pjesme &n...
ok je jos viceva treba